Potaknuta „debatom“ koja je bila sve osim debata o lustraciji, kao i otvorenim pretnjama predsednika lustracione komisije Adžievskog upućene svima koji su se drznuli da kritikuju rad i odluke lustracijske komisije (koja sebe očito percepira kao „svetu kravu“), odlučila sam da se i dalje držim ove teme. Lako je preći na novu, interesantniju, ali krajnje je vreme da neke stvari dovedemo do logičnog zaključka, da ne zaboravljamo i potiskujemo jedno pitanje drugim. Na samom početku imam poruku za Adžievskog, koji je u velikom intervjuu poručio da su kritike dolazile od ljudi sa nečistom savešću (koji se plaše za svoju kožu i fotelje). Na svetu postoje dve vrste ljudi – oni s nečistom savješću i oni bez nje. Ako on sebe smatra čovekom s čistom savešću onda mora da ima problema sa svojom memorijom, što bi rekao Mark Tven, ili ne govori istinu. U svakom slučaju, opasna je stvar sebe smatrati bezgrešnim, a sve druge – grešnim i to bez ikakvog dokaza! Nažalost, i novinarka koja je vodila intervju nije ni primetila (strašnije bi bilo ako je ipak bila svesna toga) da je pitajući ga o tome kako je raditi pod velikim pritiscima (zamislite, od univerzitetskih profesora!?) portretirala kao žrtvu, mada je on upravo kroz taj intervju uputio otvorene pretnje i klevete, tako suzbijajući i debatu i slobodu govora.
Na veliku žalost jednog lustriranog kolege-profesora koji je sebe smatrao „kapitalcem“ nakon koga će lustracija prestati kao besmislena, sada je svima jasno da lustratori imaju daleko širu (i opasniju) agendu. Lustracija budi neverovatne mogućnosti za socijalni inžinjering, defokusiranje javnosti od bitnijih problema sadašnjosti, ali i za ućutkivanje svake kritike. Ovde se najmanje radi o eliminisanju mogućnosti da se na javnim pozicijama nađu ljudi koji su u prošlom sistemu bili odgovorni za masovne povrede ljudskih prava i koji su zauzvrat dobijali materijalne nadoknade i privilegije. Sada znamo da će se po potrebi posezati za nekim „kapitalcem“, što je garancija da će biti igara umesto hleba (za gladnu javnost koja želi da gloda, ma šta bilo pri ruci). Nažalost, lustracija preminulog pisca Janevskog je izazvala buru, ali buru pizme, ogovaranja – i debate koje nemaju nikakvu vezu s onim što bi se očekivalo nakon dobro sprovedene lustracije od strane tela s visokim profesionalnim i moralnim kredibilitetom. Najveći deo izrečenog se može okarakterizirati kao rekla-kazala, laičku književnu kritiku i govoru o (navodnoj) salijerštini, odbrani makedonstva i sl. Jedva da je neko progovorio o apsurdnosti lustriranja pokojnika ili o lustraciji koja očito ne ume da napravi razliku između kriminalnih dela i retributivne pravde, a koja mada se poziva na (neidentifikovane) žrtve uopšte ne raspolaže mehanizmima njihove rehabilitacije i reparacija. No, šta očekivati od komisije u kojoj jedva i da ima pravnika, a oni koji su tamo nemaju ni traga od havelovskog sensa – to su ljudi izabrani partijskim ključem. Tragika ove lustracije nije samo u tome što je zakasnela (pa zato i besmislena), nego u tome što je stavila na test demokratske kapacitete i vladavinu prava – a oni su pokazali svoju kolosalnu slabost. Jedno jednoumlje se sada hrve sa drugim! Oblici netrpeljivosti pokazuju ne samo da je katarza daleko, nego da nama najpre treba suočavanje sa sobom, sada i ovde, kada već nemamo zrelosti za suočavanje s prošlošću. Istini za volju, i iskustva drugih istočnoevropskih zemalja koje su sprovele postupak „pročišćivanja“ nisu sjajna s aspekta vladavine prava i poštovanja ljudskih prava. Možda i nije slučajno što jedine dve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije koje su danas članice EU nisu nikada sprovele lustraciju. Sada makedonska iskustva možda mogu da posluže onima koji i dalje žale što nisu uveli lustraciju.
Dok sam proteklih dana pokušavala (uglavnom bezuspešno) objasniti koji je smisao lustracije, i da se ona mora posmatrati sa stanovišta tranzicione pravde (mada se naša tranzicija odavno pretvorila u regres), pokazala se sva neukost makedonskog društva. Društvo koje ne zna kakvog se poduhvata prihvatilo i koji je smisao svega toga, ne može ni imati ispravan odnos prema rezultatima lustracije. Lustracija kao način suočavanja s autoriratnom prošlošću se ovde sprovodi u uslovima kada ova ista vlast koja je uvela, pa još i proširila i nadogradila lustraciju novim zakonom, odbija da se suoči s konfliktnom prošlošću od pre samo desetak godina. Zagovara se lustracija (pokojnika i penzionera koji više nisu ni aktivni ni opasni po javni poredak), dok se amnestiraju počinioci ratnih zločina – to je ta konzistentnost i posvećenost „pročišćavanju“. Zato se prema prošlosti ponašamo kao da se radi o samousluzi: po potrebi uzmu se jedni proizvodi, dok se drugi odbace arbitrarno. Lustracija je postala i cilj i instrument. Adžievski kaže da se sada stvara nova kultura sećanja, a uistinu radi se o politici sećanja. Oni koji kontrolišu prošlost, imaju kontrolu i nad budućnosti. Dok sam slušala o kulturi kako je shvataju Adžievski i kompanija, а u kontekstu toliko pominjanog (i od naših kritičara – osuđenog) Kundere, setila sam se one usamljene šubare u vazuhu iz njegove „Knjige smeha i zaborava“. Ovaj je poduhvat, nažalost, omogućen novim zakonom (koji se i dalje nalazi pred Ustavnim sudom), koji je od lustracione komisije stvorio telo za analitiku i istraživanje, na što se oni danas pozivaju i iza čega se kriju (u odsustvu savesti). Zato i jedan lustrator može biti i književni kritičar i recenzent za univerzitetska zvanja…
Da završim sasvim jasno i eksplicitno: ova lustracija nije ni izdaleka ona što bi trebala biti i kao što preporučuju i Evropski sud za ljudska prava i Venecijanska komisija. Društvo u kome vlada klijentelizam, partitokratija i etnokratija, u kome raste „cveće zla“ i u kome govor mržnje postaje poezija prvog reda, takvo društvo niti može sprovesti lustraciju na način koji ne bi bio nalik bacanju bombe u septičku jamu, niti ima vrlinu i hrabrosti da se suoči sa svojim sadašnjim grehovima. Ovakvo se društvo može samo hraniti vlastitom mržnjom i na takvom tlu odgajati buduće generacije. Zato lustraciju treba zaustaviti odmah. Kada bi zaista imali nezavisni Ustavni sud (kao što ga nemamo) zakon bi odmah bio poništen. Kada bi imali akademiju nauka i umetnosti za 21. vek, njen predsednik, inače profesor krivičnog prava, ne bi branio makedonštinu i nacionalne kulturne vrednosti oličene u delu i liku Slavka Janevskog, nego bi izazio zabrinutost za stanje na planu demokratije, vladavine prava i ljudskih prava. Dobar deo mlađih generacija ne zna mnogo o teškoj prošlosti, ali to ga ne amnestira od odgovornosti za sadašnjost. Ovo što se danas dešava već stvara pozamašnu građu za neku buduću lustraciju… A ideja svakog suočavanja s prošlošću, jeste spokojna budućnost, kroz closure (završetak) i pomirenje sadašnjosti i prošlosti. Makedonska lustracija već daje svoje prve plodove mržnje na političkoj osnovi, a nije teško pretpostaviti da će amnestija ratnih zločina dovesti do „gnojenja“ rana po etničkoj osnovi.
Nova Makedonija, 08.07.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 06.07.2013.