Kao člana „obespravljenog sloja“ sovjetskog društva, dugo me je mučio kompleks niže vrednosti jer ne umem da krečim zidove i zavrćem šrafove gde treba. I tek tamo, bliže mojim četrdesetim, najednom doživeh olakšanje: iznenada je do mene doprlo da majstora koga su iz stambenog poslali da zakuca ekser u moj zid, nimalo ne potresa to što on ne vlada znanjima i umećem kojima vladam ja.
Raj – kako slovi jedan stari vic – to je francuska kuhinja, nemačka tehnika, engleska birokratija, italijanski ljubavnik i američka policija. A prostim premeštanjem prideva, dobićemo – pakao: engleska kuhinja, francuska tehnika, nemačka birokratija, američki ljubavnik, italijanska policija.
U svakoj je šali, tek delić šala: sve nacije i svaki čovek, imaju svoja jaka i slaba mesta. Svi smo mi vrlo različiti, i tragajući za odgovorom na pitanje „zašto je to tako?“, mi se možemo upustiti u duge i složene rasprave, a možemo se i ograničiti na kratku, veoma jednostavnu konstataciju: tako se desilo.
Da, tako se desilo. I šta sad? Pa, ništa. Zemlja se i dalje okreće, vaj-faj radi… Uči sam ili koristi tuđa znanja i razmenjuj ih za svoja! Kuhinju uzmi od Francuza, tehniku od Nemaca, a svetu ponudi to što sam umeš najbolje da radiš. I nema se tu čega stideti.
Zašto ja sve ovo govorim?
Pa zato jer je krajnje vreme da velika ruska civilizacija – kolevka Dostojevskog, Mendeljejeva, Čajkovskog, Vernadskog – bez straha od gubitka ma i trunke svog samoljublja, jednom za svagda sebi prizna: poslovi oko društveno-političkog uređenja nam nisu jača strana. Nije nam se posrećilo. Nas, Moskovite, još u vreme Ivana Trećeg je na slepi kolosek nešto skrenulo, u božju mater oteralo…
I nije naša najveća nesreća to što nas je (tuda gde rekoh) oteralo. Nesreća je u tome što mi i dalje tuda bezglavo stremimo, i što ništa drugo i ne želimo. Koji već vek po redu se kao ukleti u taj isti put kunemo, i sve koji se usude da nam nešto drugo osim imperijalnog ćorsokaka predlože, prosto vagonima iz zemlje izvozimo. I strašno se vređamo kada nas neko sa strane, oprezno i blagonaklono, na to upozorava; kada nam govori da možda ne bi bilo loše da se najzad osvestimo i da, ako ništa drugo, ono makar s manje entuzijazma u jedan te isti zid stalno udaramo.
Zaista neobično. Jer eto prođoše vekovi a Tolstoj se (recimo) u Belgiji nije dogodio. No oni ga u prevodu i dan-danas s radošću čitaju. I srećni su zbog toga što im je barem ta mogućnost na raspolaganju.
I šta bi nam falilo da sada mi, od tog Zapada, taj njihov društveni poredak za uzvrat pozajmimo? Obrni-okreni – bolji je! Tako se desilo. Mnogo vekova su svoje travnjake uređivali, pa potom još toliko šišali, i sada, eno, trava im takoreći sama raste. Iz nekog razloga je u svetu nazvaše „engleska“… Lako je i prijatno po njoj hodati. Naravno, može se insistirati na preimućstvima domaćih jaruga, no nama samima ostaje da po njima šipčimo i vratove lomimo. I koju korist od toga ima naša Otadžbina? Verujte, i uz najbolju volju ja je zaista ne vidim… Gde je tu patriotizam? Traumatizam – da, a patriotizam!? Gde je on?
Evo, na primer, Edisonovu sijalicu je – smejaćete se – izmislio Edison. I uprkos tome što su Ameri – što već i vrapci znaju – mnogo glupi, čitav svet se sa zadovoljstvom već decenijama služi tom umotvorinom. Naravno, može se nastojati na svom sopstvenom, osobitom putu i pri tome noći provoditi pod svetlom lojanice.
Ne, tako daleko nas naša izolacionistička logika još nije odvela, no nekad mi se čini da smo već na polovini puta do tog podviga.
Ежедневный журнал, 14.07.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 31.07.2015.