Svako ozbiljno pretresanje budućnosti sputano je kosovizacijom spoljne politike i kriminalizacijom nastojanja da Srbija razume sadržaj i poruke prošlosti. Kao da je jedini opšti konsenzus zasnovan na nemogućnosti dugoročnog profilisanja državne politike na demokratskim i liberalnim načelima, u stvarnosti opterećenoj uverenjima o moralnoj čistoti zločina i pseudotradicionalnom utemeljenju autoritarnog mentaliteta. Otud je, nimalo slučajno, predstavljanje «strategije održivog razvoja», u saradnji Regionalne kancelarije UNDP i vlade, proteklo bez značajnih odjeka. Izostala je rasprava u javnosti, zasnovana na idejnim opredeljenjima i kompetentnim mišljenjima.
Strategija održivog razvoja, kao preduslov prilagođavanja države evropskim integracijama, ionako je samo fikcija u zajednici zaglavljenoj u prošlosti, predrasudama i šizofreniji predpolitičkih uverenja. Takvo profilisanje državne politike i strukture nalikuje ulepšavanju mrtvaca. Savremena Srbija kao država je politički i istorijski zombi. Premijer se evropeizacije već nedvosmisleno odrekao zarad kosovske fantazmagorije, otkrivajući nespremnost elita koje politički zastupa da prosperitet, koji uživaju, postane dostupan zajednici u celini. Potpredsednik vlade i direktorka Regionalne kancelarije UNDP-a (koji se bavi i evropskim integracijama!?), propustili su da pomenu sopstveno učešće u prvoj demokratskoj vladi, i nisu objasnili metodologiju razvoja države koja je za sebe zadržala monopole javnih službi i energetike, opirući se restrukturiranju i privatizaciji na koje opominje MMF. Privatizaciji preostalih državnih monopola, osim potpredsednika vlade (zaduženog za evropske integracije!), protivi se i resorni ministar. Budući da su promoteri strategije održivog razvoja u vladi dr Zorana Đinđića bili nadležni za energetiku i finansije, trebalo bi podsetiti da nije dovoljno reformisan ni finansijski, naročito ne bankarski sektor.
Takođe nije jasno kako će se prilagoditi evropskim standardima država nedavno preuređena centralističkim i autoritarnim ustavom. Na osnovu toga ustava i dominantne politike, Srbija nije u stanju da sebe prostorno definiše, ne uvažavajući stvarnost u kojoj ne raspolaže suverenitetom nad čitavom teritorijom na koju polaže pravo, i opredeljena da ne prizna budućnost kosovske pokrajine koja će, izvesno, potpasti pod neki oblik evropskog protektorata. Nedovršene države ne mogu postati članice EU. Nije uverljiva ni buduća uloga «novih savetnika» za održivi razvoj, naročito ne njihove formalne i stvarne kompetencije.
Ne bi, ipak, trebalo stavljati pomenuti pojekat izvan domašaja potrebe da Srbija bude uspešna u svakom segmentu svoje strukture. Ali, i strategija održivog razvoja, kao jedan od uslova evropske integracije, nezamisliva je bez ostvarenja osnovnih kolektivnih potreba: denacifikacije, demilitarizacije, demonopolizacije, decentralizacije, denacionalizacije. O tim potrebama nova vlada nije se izričito izjasnila. Da su stvarne namere nalik pripremi Uga Čavesa ili Eva Moralesa za funkcije predsednika Evropske komisije, kao da je potvrdila sama direktorka Regionalne kancelarije UNDP-a kad je podsetila da je državno planiranje na ovom prostoru zamrlo privrednom reformom iz davne 1965. Kad je drugoj Jugoslaviji, jedva jednom, krenulo nabolje.
Jednu uporednu i svetliju perspektivu najavio je, istovremeno, Vladimir Gligorov iz bečkog Instituta za upoređivanje međunarodnih ekonomija procenom da će, zahvaljujući neočekivano dinamičnom privrednom razvoju, reformama i investicijama, Srbija biti u stanju da do 2015. postane članica EU, a do 2017. i evrozone. Dobra prilika Srbije upravo je u izgledima da će stvarni generatori održivog razvoja postati sektori ekonomije koji su se izvukli izvan domena državnog vlasništva, upravljanja i planiranja, i domašaja državnih eksperata sumnjivih kompetencija i namera. Primoravajući državu da priznaje stvarnost, i ovdašnju i regionalnu, i pristaje na njene zahteve i potrebe.
Bez pozivanja na društvenu zakonomernost, koja ne postoji, i istorijske paralele, koje su samo lažne potonje konstrukcije, možda bi trebalo podsetiti na nekoliko okolnosti vezanih za pomenutu reformu iz 1965. Ona se nije mogla ostvariti bez dekriminalizacije države smenom Rankovića i njegove klike. Gušenje liberalizacije i demokratizacije privrede i politike koje se, potom, odigralo okretanjem Tita Brežnjevu, početkom naredne decenije, Ocu nacije ustupilo je prostor da otvara srpsko pitanje onom putanjom koja je dovela do krvave kataklizme jugoslovenske zajednice i privremenog izopštenja Srbije iz evropskih tokova. U skladu sa ovdašnjim paradoksima, može se pretpostaviti i to da će poslednji čin jugoslovenske dekompozicije postati uvertira novom integrisanju čitavog prostora za koji zvanična Srbija, zagledana u Kremlj i sibirske tajge, kao nekad ostareli diktator, nije uverena da mu zaista u svemu pripada. Drugim rečima, jasnije i odlučnije od premijera Srbije, na brzu evropsku integraciju Srbije, a time, između ostalog, i na integraciju s njegovom zemljom, nedavno je pozvao premijer Hrvatske.
Danas, 10.07.2007.
Peščanik.net, 09.07.2007.