Romi su vekovima žrtve progona širom Evrope. Sada nailaze na vid diskriminacije kakav na Starom kontinentu nije viđen od Drugog svetskog rata: izvršeno je grupno iseljenje i progon muškaraca, žena i dece iz nekoliko evropskih demokratskih zemalja na osnovu tvrdnji da oni predstavljaju opasnost po javni red.
Francuska je prošle nedelje počela da sprovodi planove o progonu svih Roma koji nisu Francuzi, predstavljajući ih kao grupu umešanu u kriminalne aktivnosti, bez pokretanja sudskog procesa kojim bi se utvrdilo da li su pojedinci počinili bilo kakvo krivično delo i da li predstavljaju pretnju po javni red. Ove inicijative Francuske usledile su nakon „bezbednosnog paketa“ Italije iz 2008, kojim su takozvani nomadi predstavljeni kao pretnja po nacionalnu bezbednost i kojim je nametnut hitan zakon o progonu Roma, koji nisu Italijani.
Obustava kriminalnih aktivnosti predstavlja legitimnu brigu vlade. Međutim, proterivanje građana EU na osnovu etničke pripadnosti koja se uzima kao pokazatelj kriminalne aktivnosti predstavlja kršenje odredbi EU o rasnoj diskriminaciji i pravu o slobodi kretanja iz jedne države članice EU u drugu.
Zapravo je uspostavljen zakonski princip prema kojem se sa krivičnim delom treba uhvatiti u koštac utvrđivanjem individualne krivice u sudnici. Štaviše, osuđeni kriminalci se ne deportuju rutinski ukoliko su građani druge države članice EU. Umesto toga, prema evropskom zakonu, potrebno je zasebno utvrditi da li je deportacija neophodna i srazmerna počinjenom zločinu, kao i razmotriti ostale okolnosti (kao što je jačina veza pojedinca sa zajednicom).
Evropska društva svakako ne treba da tolerišu kriminal i antisocijalno ponašanje. Međutim, nijedna etnička grupa nema monopol nad takvim patologijama i svi ljudi treba da budu jednaki pred zakonom. Evropljani od Drugog svetskog rata smatraju neprihvatljivim da se bilo koja grupa izlaže kolektivnoj kazni ili masovnom progonu na osnovu etničke pripadnosti, te u odbacivanju fundamentalnih prava u ime bezbednosti. Sadašnje proterivanje Roma predstavlja zabrinjavajući presedan u tom kontekstu.
Nasuprot tome, francuska vlada je u pravu kada traži da se uvedu mere kojim bi se unapredile šanse za zaposlenje i razvoj Roma u njihovim matičnim zemljama (u ovom slučaju prvenstveno u Bugarskoj i Rumuniji), čime bi se na njih smanjio pritisak i podsticaj da se iseljavaju u druge zemlje. Kao odgovor na stav Francuske, švedska vlada takođe je zahtevala plansko delovanje EU za podsticanje inkluzije Roma.
Romi žele i mogu da se integrišu ukoliko za to dobiju priliku, što su programi moje fondacije i pokazali. Većina Roma ima iste težnje kao većinsko stanovništvo: oni žele dom sa adekvatnim uslovima, pristojno obrazovanje za svoju decu, posao koji im omogućava da izdržavaju svoje porodice i da budu u interakciji sa većinskim stanovništvom u njihovom društvu. Oni i dalje migriraju širom Evrope upravo zbog toga što se susreću sa strašnom diskriminacijom i nemaštinom kod kuće. EU mora da prizna da je zbog panevropske prirode ovog problema potrebna sveobuhvatna i efikasna strategija za inkluziju Roma.
Primarna odgovornost za očuvanje prava i blagostanja svih građana je na državama članica EU. Politika i programi za promociju uključivanja Roma u sferu zaposlenja, obrazovanja, zdravstvene nege i obezbeđivanja krova nad glavom moraju se sprovoditi na lokalnim i nacionalnim nivoima. Međutim, EU ima ključnu ulogu u motivisanju, koordinaciji, obezbeđivanju finansijske pomoći i nadzoru takvih napora posredstvom plana na nivou EU.
Unija je 2009. usvojila princip „eksplicitnog ali ne isključivog targetiranja“ Roma, a Evropska komisija je dozvolila upotrebu strukturalnih fondova za pokriće intervencija vezanih za obezbeđivanje smeštaja za marginalizovane zajednice, s posebnim akcentom na Rome. To je dobrodošao korak i „eksplicitno, ali ne i isključivo targetiranje“ treba da se proširi na obrazovanje, zdravstvenu negu i zaposlenje. Najvažnije od svega jeste da se promene pravila koja određuju kako se troše strukturalni fondovi da bi se omogućila njihova upotreba za zdravstvenu negu i obrazovanje od ranog detinjstva, a ne samo za poslovnu obuku.
Strukturalno siromaštvo u romskim zajednicama se suštinski vezuje za oskudno obrazovanje i nezaposlenost. Inicijativom Komisije „Evropa 2020“ određuju se ciljevi kada je reč o povećanju stope završenog školovanja i nivoa zaposlenja među svim građanima EU. U oba ova domena Romi toliko zaostaju za svojim zemljacima da mere za prevazilaženje tog jaza treba da budu integralni deo plana „Evropa 2020“.
Najveći jaz između Roma i većinskog stanovništva ne tiče se kulture i stila života, kako se često predstavlja u medijima, već siromaštva i nejednakosti. Razlike su i fizičke, a ne samo mentalne. Zasebno školovanje predstavlja prepreku ka integraciji i rezultira predrasudama i neuspehom. Odvojeni smeštaj doveo je do stvaranja ogromnih „kartonsitija“ i naselja u kojima nema sanitarnih i drugih osnovnih uslova neophodnih za dostojanstveni način života. Teška situacija miliona Roma u 21. veku predstavlja ismevanje evropskih vrednosti i baca ljagu na evropsku savest.
Teška situacija Roma nije samo kratkoročni problem u vezi sa bezbednošću koji se može rešiti drakonskim merama za nasilno iseljavanje ljudi iz jedne države članice u drugu. Na taj način ne samo da se umanjuju evropske vrednosti i zakonski principi, već se ne hvata u koštac s korenima problema.
Kao najveća etnička manjina u Evropi, Romi unutar EU čine najmlađi demografski segment stanovništva koji se i najbrže razvija. Tako na primer, mladi Romi će do 2020. činiti jednu trećinu novih pripadnika radne snage u Mađarskoj. Evropa ne može sebi da dozvoli još jednu izgubljenu generaciju. To je stvar ljudskih prava i osnovnih vrednosti i od ključnog je značaja za mir i jedinstvo u društvima širom Evrope.
Project Syndicate, 23.08.2010.
Danas, 28.08.2010.
Peščanik.net, 29.08.2010.