Povodom 250. godišnjice Sjedinjenih Američkih Država osetio sam neobičnu potrebu da se oduprem uobičajenoj opsesiji ekonomskim i geopolitičkim analizama stvari koje su u Sjedinjenim Državama dobre ili loše. Umesto toga, prepustio sam se emotivnoj, sasvim ličnoj, atinskoj meditaciji na temu globalnog hegemona čija istorija i postupci utiču na sve nas.
Prvo sećanje na ulazak Amerike u moj život vraća me u jedno vrelo popodne početkom juna 1968. Nešto više od godinu dana nakon što je državni udar, koji je CIA podržala, gurnuo Grčku u naručje fašističke diktature, majka i ja smo šetali pored obnovljenog starog stadiona na kom su održane prve moderne Olimpijske igre 1896. godine. Popodnevnu tišinu iznenada je prekinuo dečak koji je prodavao novine, izvikujući na sav glas da je ubijen neki Amerikanac. Majčine oči su zasuzile. „On nam je bio poslednja nada“, rekla je.
Ubijeni Amerikanac bio je Robert F. Kennedy, u koga je moja majka, s pravom ili ne, polagala velike nade, ne samo za oslobođenje nas u Grčkoj, nego i za mir u svetu. To je bio moj prvi ubrzani kurs o značaju Amerike za ostatak planete, kao i o njenim unutrašnjim kontradikcijama.
Izveštaji o ubistvima u Americi stizali su, naravno, i ranije i to nas je teško pogađalo, posebno u slučaju Martina Luthera Kinga i Malcolma X-a. U godinama koje su sledile, vesti su bile ispunjene svakodnevnim ratnim užasima u Vijetnamu i komplikovanim detaljima afere Votergejt. Njihova protivteža bile su emotivne, nijansirane i estetski sofisticirane kritike istih zbivanja koje su nam stizale upravo iz Amerike.
Postoji li bolji način da se naslika zločinačko ludilo rata u Vijetnamu od Apokalipse danas Francisa Forda Coppole? Ima li temeljnijeg raskrinkavanja endemske korupcije u Kaliforniji od Kineske četvrti Romana Polanskog? Ili priče o Votergejtu od Svih predsednikovih ljudi Alana Pakule? Postoji li bolji prikaz svega što je radila CIA od Tri Kondorova dana Sydneya Pollacka? Ili upečatljiviji prikaz sveta podzemlja od Coppoling Kuma ili Scorceseovog Taksiste?
Kada sam dorastao do čitanja teških knjiga, američki autori su mi otvarali prozore s kojih sam mogao da sagledam uzbudljive krajolike američkih unutrašnjih kontradikcija. Teorija dokoličarske klase Thorsteina Veblena pružila mi je bolje razumevanje američkog kapitalizma nego bilo koji ekonomski tekst, konvencionalni ili polemički. Steinbeckovi Plodovi gneva su utisnuli u mene sve užase Velike depresije i veličinu Nju dila na način na koji to nijedan ekonomista nije uspeo.
Kada sam počeo da slušam muziku, rokenrol mi je bio ulaznica za ritam i bluz, žanr koji me je podučio tome šta je američka sloboda – ili njeno odsustvo. Postoji li bolji sažetak stapanja Hegelovog dijalektičkog koncepta slobode sa stanjem na američkom jugu od stihova iz sjajne bluz pesme koju je prvi snimio Ray Charles, a kasnije i Solomon Burke, „Niko od nas nije slobodan, dok je i jedan od nas u okovima“?
Godinama kasnije, skulpture Donalda Judda u Marfi u Teksasu pomogle su mi da shvatim značaj proizvodnje za oblikovanje američke kulture. Tamo sam prvi put video kako su artefakti američke industrije – nenašminkana faktičnost industrijskih materijala – oblikovali razumevanje našeg okruženja i međuigre svetlosti i zapremine, čak i ovde u Evropi.
To je u Americi bilo vreme zajedničke kreativne introspekcije i svuda se osećala mogućnost katarze. Kao što Aristotel objašnjava u Poetici, tragedija nije zabava kojom se ubija vreme, već građanska sudnica. To je ono što su američki pisci, muzičari i filmski stvaraoci radili: izvodili su svoje najdublje strepnje pred porotu. Shvatali su da autentični tragični heroji – poput Edipa, Antigone i Prometeja – po sebi nisu ni dobri ni loši ljudi; kao i većina Amerikanaca, samo su postupali u skladu sa sopstvenim dubokim shvatanjem pravde i „istine“ pred kojom su osećali dužnost da je podrže.
Tragedija je u tome što je svemir, ili verovatnije polis, njihove postupke podelio u suprotstavljene, zaraćene tabore. Prisustvujući stradanju koje otuda proizilazi, publika dobija priliku da se pročisti i oslobodi sopstvenog nagomilanog straha i užasa. To je trenutak katarze koji je Americi na kraju ipak uskraćen.
Katarzu je sprečio nagli prelazak ekonomije s proizvodnje viškova na generisanje deficita, što je istorijski obeleženo Nixonovom šok terapijom 1971. godine, što je bio kraj sistema ustanovljenog u Breton Vudsu. Već 80-ih godina, američke filmove i knjige koje sam voleo zamenili su pamfleti grubog šovinizma kao što su Rambo, Top Gun i Kraj istorije Francisa Fukuiame.
Naravno, sposobnost samorefleksije nije sasvim nestala. Katarza je izostala zato što su američke elite uspele da pretvore deficit u izvor sopstvene nekontrolisane snage. Dok se strani kapital s entuzijazmom slivao u Njujork, Oliver Stone je u Vol stritu uhvatio trenutak uspona Gordona Gekkoa ovog sveta.
Stoneov film je nastao na početku ere u kojoj će održavanje američke moći biti praćeno stalnim produbljivanjem ekonomske nesigurnosti – što je proces koji je osiromašio mnoge ljude u Sjedinjenim Državama i ostatku sveta, a vlasnicima kapitala denominovanog u dolarima omogućio da se neverovatno obogate. Više od četiri decenije vodi se globalni klasni rat protiv radnih ljudi čitavog sveta, posebno onih u Sjedinjenim Državama, što je sprečilo katarzu i razrešenje američke tragedije.
Umesto toga, prvo finansijalizacija, a potom i kapital u oblaku, tehno vlastela i veštačka inteligencija, produbljivali su raskol unutar američkog društva, što je konačno proizvelo Donalda Trumpa. Zato Amerika danas gomila bezumnu, sirovu moć, dok nestabilnost eksponencijalno raste. Katarza koja je na 200. godišnjicu Amerike izgledala sasvim dostižno, pola veka kasnije je nezamisliva. Na veliku žalost svih nas.
Project Syndicate, 09.07.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 15.07.2026.