Događa nam se rekonstrukcija vlade. Posle nekoliko ‘doviđenja deco’, trebalo je saopštiti imena ljudi koji će zameniti odlazeće ministre i koalicionog partnera. Nakon prvog pominjanja eksperata došlo je do obrta i javnost se upustila u novu raspravu, ne o tome ko je dobar i zna da radi svoj posao, već o tome ko je ekspert iz inostranstva i šta to znači za Srbiju.
Još uvek ne znam da li je ozvaničeno, ali koliko vidim Lazar Krstić će biti ministar finansija. Zabavljao sam se nekoliko dana čitajući vesti o mesijanskim planovima mladog stručnjaka, sve do trenutka kada sam video otvoreni poziv pomenutog gospodina da se mladi vrate u maticu i pomognu njen razvoj. Upalila mi se lampica i bacila svetlo na slučaj od pre devet meseci, kada je javnosti predstavljeno pismo Dobrice Ćosića u kome je pisalo nešto slično. Analogija sa tim nesrećnim događajem se pojačala kada sam video sa kim je to Krstić pozvao mlade na povratak. Fantomska organizacija koja se krije pod ćiriličnim akronimom ОССИ – Организација Српских Студената у Иностранству[1] krajem prošle godine naručila je pomenuto pismo od čika Dobrice i sećamo se kakvim raspravama se to završilo. I taman kada sam pomislio da više ništa neću čuti o toj organizaciji, stigao je novi poziv od njihovog člana – budućeg ministraˇ[2] Da poziv u pomoć bude ojačan autoritetom potrudio se rekorder svih povratnika, koji se nije vratio sam nego sa kompletnim odavno upokojenim porodičnim stablom, ЊКВ princ Aleksandar Karađorđević.
Mediji za sve to vreme, od kada smo upoznati sa biografijom budućeg ministra, veličaju istraživačku stanicu Petnica kao rasadnik talenta i znanja. Preda mnom je tekst gospodina Lazara pisan za almanah ove istraživačke stanice. U latinskim citatima ojačanom, ali nedovoljno jasnom tekstu, budući ministar naglašava potrebu za formiranjem biznis inkubatora, implementacijom profitabilnih projetaka, biznis planovima, Silikonskoj dolini, biznis anđelima, investicijama, kurikulumima i ostalim komercijalnim baljezgarijama koje ne služe znanju nego profitu i kao takve ne treba da se nađu u ustanovi koja obrazuje talentovanu decu. Iz ovoga se vidi da je gospodin Lazar najviše vremena na američkom koledžu proveo na poslovnim studijama.
Favorizovana istraživačka stanica, koje je nekada zaista bila vredno mesto za stasavanje mladih generacija, odavno je prestala da bude značajna na svetskoj obrazovnoj mapi. Problem je u sklonostima. Ako propovedate generacijama i generacijama mladih ljudi koji žive u ne previše srećnim okolnostima da su najbolji na svetu, oni će u to poverovati. Ako im govorite da su najbolji na svetu oni koji su otišli na prestižne univerzitete i da na njih treba da se ugledate, poverovaće vam, zaista. Svoje intelektualne kapacitete usmeriće na karijerisanje, a ne na želju za obrazovanjem. Jedini isplativ cilj u tom trenutku je ulaganje u sebe kao u mašinu.
Tipičnih predstavnika je na stotine. Erasmus generacija studenata je takva; oni sve rade pod izgovorom da će kada završe svoje skupe studije, iz zahvalnosti ulagati u sredinu koja ih je iznedrila. Oni se ne ponose znanjem nego titulama. Glavni uspeh nije napisati rad, nego čijeg si fonda stipendista. Ako imaš više stipendija više vrediš, što i jeste razuman zaključak ako je novac mera. Komercijalizacija obrazovanja i elitistički pogled na svet postali su modi operandi modernih univerziteta. Mladi ljudi još kao studenti nisu zainteresovani za znanje, nego za moć. Oni sebe već vide na pozicijama, a mogućnosti su ogromne. Biti napredan student je brend koji se unapred prodaje onome ko da više.
Nisam optimističan u pogledu novih generacija. Ne radujem se previše mogućnosti da za desetak godina svi ministri u vladi budu kao gospodin Lazar: odliveni mozgovi koji su sve vreme nosili otadžbinu u srcu i koji su joj se vratili. Oni zaista znaju šta znači „Grki su tamo zalogaji hleba“. Zato im dajte kolača.
Peščanik.net, 19.08.2013.