Pogledi iz zatvora i iz Kremlja

Sedim i mučim se. Nikako da razumem u čemu je stvar. Evo, prosudite sami. Nekako istovremeno do nas stižu dve izjave, jedna od strane Vladimira Putina, a druga od Mihaila Hodorkovskog. Obe ove osobe dovoljno su poznate javnosti: jedan je premijer, a drugi zatvorenik. Prvi se oglasio (22. januara) na sednici Državnog saveta Ruske Federacije, a drugi (29. januara) na stranicama novina The New York Times. Obojica se bave istom temom: sadašnjost i budućnost Rusije. Tekst Putina izgleda kao da je duži, ali je to varka. Latinica je prosto zbijenija od ćirilice. Putin je svoj tekst pripremao u toplim i svetlim prostorijama udobne vladine rezidencije u podmoskovlju, a prezentovao ga među pozlaćenim stubovima Georgijevske dvorane u Kremlju. Hodorkovski je svoj tekst pripremao u sudnici, tačnije gvozdenom kavezu u kome se drže optuženici tokom suđenja, a dorađivao ga je i glancao u samici moskovskog zatvora Matroskaja tišina.

Po rečima Putina, Rusija je u poslednjih nekoliko godina, bez obzira na objektivne teškoće, učinila ozbiljan korak napred. Pomenute teškoće se osobito reljefno ističu na fonu filozofskog stava koji nam je Putin obrazložio u ovom izlaganju: „Tokom čitave ljudske istorije“, rekao je on, „kao uostalom i danas, nije zapažen nijedan politički sistem bez ozbiljnih nedostataka, koji su iz raznih razloga u njega ugrađeni od samog njegovog nastanka. Nema savršenog političkog sistema, nije ga bilo, niti ga danas ima bilo gde u svetu.“

Nema ga u svetu – pa ga nema ni kod nas. Ali čak i u uslovima takve globalne nesavršenosti Putin i dalje insistira, pa kaže da smo „mnogo toga učinili tokom poslednjih godina.“

A šta konkretno?

„U cilju usavršavanja i jačanja političkog sistema, u početku je bilo neophodno da uspostavimo teritorijalnu celovitost zemlje i da obezbedimo da se Ustav Ruske Federacije jednako primenjuje na celoj teritoriji Rusije. To smo uspeli.“

„Sprovedena je reforma procedure formiranja Saveta Federacije, što je takođe važna stvar imajući tu u vidu i borbu sa korupcijom… a uzgred, sve je to učinjeno uz punu saglasnost sa demokratskim principima.“ Važno je i to da se, na primer u Nemačkoj, gornji dom Bundestaga „imenuje direktnim putem, a da je kod nas mnogo mekši sistem imenovanja“. To jest, tu smo čak i Nemce prestigli.

„Sprovedeno je razgraničavanje ovlašćenja između učesnika u vlasti i upravi, na različitim nivoima.“

„S političke scene su uklonjeni razni „maheri“ i oligarhijske grupe.“

„Učvršćen je višepartijski sistem. Raširena je predstavnička mreža opozicionih partija u regionima.“

Što se tiče njegove prve tvrdnje, Putin je sasvim u pravu. Način na koji se primenjuje Ustav u čitavoj Rusiji je stvarno jednoobrazan. Slobodnih izbora nema nigde, svuda vlada svevlašće birokratije, korupcija je na čitavoj teritoriji Rusije svemoguća, a ljudi koji reše da izađu na neki od mirnih protesta, bilo u Moskvi, bilo u Vladivostoku, biće premlaćeni pendrecima na potpuno isti način.

Treba li da vas podsećam na to u čemu se sastojala „reforma procedure formiranja Saveta Federacije“? Ranije su u Savetu sedeli gubernatori koji su putem kakve-takve, ali ipak izborne procedure stizali na ta mesta. Sada gubernatore postavlja Putin, a članove Saveta Federacije – takođe  Putin. A Nemci – gledaju taj naš „meki“ sistem imenovanja i pucaju od zavisti! A kakve veze ima sve to što je rečeno sa borbom protiv korupcije, za sada ne umemo da domislimo, a bogami ni Nemcima to nije jasno.

U vezi sa većim pravima opozicije i uklanjanjem „oligarhijskih grupa“ s političke scene, predlažem čitaocima da puste mašti na volju i pokušaju da to sami zamisle. Takođe bi bilo vrlo korisno saznati kako su „razgraničena ovlašćenja među učesnicima u vlasti i upravi na različitim nivoima“ uticala na raspored političkih snaga u lokalnim upravama ili, prostije rečeno, na život u gradovima. Ali, kako je i ovo pitanje jedno od onih koja spadaju u kategoriju zanosnog kremaljskog šamanizma, bojim se da ćemo ostati bez odgovora na njega.

Sasvim je sigurno da kod Hodorkovskog nema nikakvog šamanizma, jer The New York Times, za razliku od Kremlja, vrši veoma strogi izbor (i po formi i po sadržaju) tekstova namenjenih objavljivanju. Hodorkovski piše: „Prošla dekada je za Rusiju počela u veoma optimističnom tonu. Zemlja je počela da se oporavlja od žestokih finansijskih kriza i političkih razmirica koje su je razdirale tokom 90-tih. Industrija i poljoprivreda su počele da se oporavljaju, a bankarski sistem da se učvršćuje. Nalazeći primenu svojim talentima, milioni ljudi su se ustremili na osnivanje i vođenje privatnih biznisa. Državne institucije su postale pouzdanije i već su počeli da se naziru obrisi istinski građanskog društva. Danas se mnogi sa žaljenjem sećaju da je u Rusiji realno postojao parlament u kome su se svakodnevno sučeljavali interesi društva i biznisa i gde su bili traženi i nalaženi kompromisi. Takođe se mnogi sećaju i da je pravni sistem u zemlji počinjao da biva sve nezavisniji, a da su građani u svojoj državi počeli da se osećaju kao u svojoj kući. U međunarodnoj areni se na glas Rusije računalo kao na glas odgovornog i dobronamernog suseda.“

Danas, posle deset godina, u Rusiji nema ni istinskog parlamenta, ni nezavisnog sudstva, ni slobode govora, ni aktivnog građanskog društva, a ekonomija nam stoji na slepom koloseku. Za sve to Hodorkovski ne optužuje „samo Kremlj“. Veliki deo odgovornosti pada i na elitu, to jest na „ljude koji su bili uključeni u donošenje najvažnijih političkih i ekonomskih odluka“.

Do ovoga mesta, zasluge autora se mogu smatrati lakonskim opservacijama na opštepoznate teme, je takve ocene ruske stvarnosti sa njim deli većina domaćih i stranih eksperata. Ali onda Hodorkovski iznosi jedan sasvim novi i poražavajuće tačan zaključak u vezi sa spoljno-trgovinskom i uopšte spoljnom politikom Rusije. „Moja je zemlja“, piše Hodorkovski, „postala vodeća sila u izvozu dve vrste artikala. Prvi su cevovodi, odnosno sirova nafta i prirodni gas, a drugi je korupcija. Poslednjih godina je određeni broj evropskih i američkih političara pao kao žrtva ovog proizvoda eksportovanog iz Rusije. Ne tako davno neki od njih su izgledali neosvojivo i nepotkupljivo, ali avaj, pokazalo se da to nije istina.“

Nedovoljno poznajem nemački jezik i zato ne mogu da se upustim u traganje po arhivima nemačke poreske uprave i tamo nađem poresku prijavu bivšeg kancelara Nemačke, Gerharda Šredera. Osim toga, od trenutka kada je prestao da bude javna ličnost, on ima pravo da od javnosti krije konkretne brojke kojima se meri njegovo lično blagostanje. Ali u svakom slučaju, njegov prelazak u Gasprom na dužnost predsednika upravnog odbora gasovoda Severni tok cela Evropa je doživela kao šok, a ime Šreder postalo je sinonim za potkupljivost. Poznate finansijske agencije (Blumberg) su izračunale da je godišnja plata Šredera 1,5 miliona evra. Šreder to poriče, a ruski eksperti se na tu cifru otvoreno smeju. Ako fudbalski trener u Rusiji dobija više od 6 miliona evra godišnje, govore oni, ne mislite valjda da će bivšem „redovnom gostu“ elitnog restorana Kod velike sedmorice biti poslužen vojnički pasulj, pa makar bio i sa kobasicom. Severni tok nije stadion Lužniki, čak i kada je pun do poslednjeg mesta. Severni tok u izgradnji je sjajan posao sa obrtom od preko dve milijarde evra godišnje. Šreder je sedam godina bio kancelar Nemačke i za njega nema tajni u visokoj politici, pa sada sami procenite koliko je novca trebalo da se prespe iz darežljive ruske kese u njegove džepove da bi on glasno izgovorio sledeće: „Putin je besprekorni demokrata“.

Nemojte misliti da je Šreder neki izuzetak. Horske probe sa ptičicama manjeg formata prolaze bez mnogo pijukanja i suvišnog cvrkutanja. „Iskusni vrbovatelj“, kako je Putina nazvao londonski The Times, uspeo je da stvori međunarodnu varijantu dačne zadruge Jezero.^[1] Da li ste čuli za čoveka koji se zove Matijas Varnig? To je bivši istočno-nemački obaveštajac srednjega ranga, stari drug Putina još iz njegovih nemačkih dana, a danas predsednik upravnih odbora više banaka i načelnik više investicionih firmi, jedan od onih koji je takođe našim novcem uspeo da ostvari pobedonosni marš „iz blata među knezove“.

O efektivnosti ruske korupcije Hodorkovski ne piše ništa. Ali hajde da na trenutak zanemarimo moralni aspekt ove „unosne ekonomske aktivnosti“ i da razmotrimo isplativost ovog „ulaganja“. Novac koji se troši na zapadne lidere je novac ruskih poreskih obveznika. Hoće li se ta „ulaganja“ upetostručiti ili možda usedmostručiti? Ne verujem. Bogato potkupljivanje inostranih penzionisanih političara teške kategorije ne garantuje ubrzavanje procesa širenja ruskih poslovnih i političkih interesa. Pre će biti obratno. Slobodna društva su tako organizovana da razni potkupljeni šrederi vrlo brzo gube svoj uticaj i postaju predmet podsmeha i prezira, a aktivni političari, da se ne bi ukaljali tim lepljivim blatom, s gnušanjem u širokim luku obilaze poslovanje sa Rusijom. Nekoliko perspektivnih privrednih projekata sa Nemačkom je propalo, između ostalog i zato što je Angela Merkel iz principa odbila da učestvuje u njima, a zatim su mnogi uticajni ljudi sledili njen primer. Bivši predsednik Francuske Žak Širak, ma koliki da je škrtac i ma koliko da mu se slatko smešilo nekoliko miliona (već nečega) koje je mogao da dobije prosto tako što bi „širio perje“ na retkim sastancima upravnog odbora gasovoda Južni tok, ipak se nije usudio da prihvati mesto prvog čoveka ove firme. Odbio je ovu primamljivu ponudu, jer se uplašio političke kazne zbog isuviše prozirne korupcione šeme.

Transparentnost korupcije u samoj Rusiji kao da nikome ne smeta. U Rusiji je to prosto činjenica koja se podrazumeva. Hodorkovski piše: „Kao dopunu aktivnom eksportu korupcije, mi i kod kuće doživljavamo čudovišno širenje potkupljivanja. Ukupna količina novca koja je uključena u korupcione kanale uporediva je sa ukupnom sumom federalnog budžeta. Neizbežna posledica ovakvog tipa razvoja zemlje“, produžava autor, „biće potpuno ruinirani sistemi kvalitetnog obrazovanja, rušenje osnova za razvoj fundamentalne i primenjene nauke i svih dostignuća u sektoru visokih tehnologija. To malo hi-tech projekata koji danas služe za pokazivanje, samo su paravan koji teško da nekoga može prevariti. Savremeno masovno obrazovanje i zdravstvo, dobri putevi i aerodromi, udobni gradovi i efikasne gradske službe, sve su to nepotrebni troškovi za ekonomiju koja je zasnovana isključivo na izvozu sirovina i korupciji.“

Autor je na nekoliko mesta podvukao da „samo građani Rusije, njen narod i njena elita, a ne stranci“ mogu skrenuti zemlju sa mračnoga puta u klasični „treći svet“. On za Rusiju ne vidi drugu budućnost osim da postane punopravni i jednako vredan deo „velike Evrope u svim socio-ekonomskim i kulturnim oblastima“. Ali članak je objavljen u Njujork tajmsu, a ne u ruskim novinama, tako da saveti autora kao da nisu upućeni na pravu adresu.

I evo još jednog, na prvi pogled takođe očiglednog, no ne manje sistemski bitnog zaključka Hodorkovskog. Bez demokratski izabrane vlasti i bez realno demokratskih institucija, Rusiju će i dalje rasklimavati administrativna dezorganizacija i autoritarizam. U tim uslovima samo će jačati težnja regionalnih grupa ka autonomiji, kao i uticaji spolja, a posebno susednih zemalja, kao na primer Kine. Terorističke i ekstremističke organizacije će takođe jačati svoj uticaj. Da je ovakav ishod moguć i da ga ne treba posmatrati kao istorijsku egzotiku, pokazuje nam primer raspada Sovjetskog Saveza. „Proces prelaska sa uticaja na kontrolu je u istorijskom smislu svodiv na samo jedan korak“, upozorava Hodorkovski i napominje da ni takve ambicije, a ni proizvodnja atomskog oružja nikada nisu prestali.

„Rusija će sama napraviti svoj izbor“, kaže Hodorkovski, ali je u vezi s tim Zapad dužan da sam sebi i radi sebe, da odgovor na tri važna pitanja.

Kakav uticaj na Zapad ima današnja korumpirana Rusija i njena ekonomija zasnovana  na izvozu sirovina?

Kakve izazove i koje opasnosti po sebe Zapad vidi ako se današnja Rusija raspadne na pseudodržavne jedinice koje će se samo nominalno kontrolisati iz jednog centra?

Da li je današnje ponašanje euro-atlanske elite u odnosu na Rusiju, s vojno-strateškog stanovišta, dovoljno odgovorno?

Putin je u svojoj reči na sednici Državnog Saveta izdvojio sledeću misao: „Mi u Rusiji oduvek smo polazili od toga da nam je potreban stabilan politički sistem, no istovremeno osetljiv na promene koje se događaju u svetu i kod nas. Osim toga, podvlačim, to mora biti politički sistem koji nam bezuslovno garantuje suverenitet.“

Ja već odavno podozrevam da pod rečju suverenitet Putin podrazumeva nešto drugo od onoga što ova reč treba da označava. Sve ukazuje na to da za njega suverenitet znači da bez dosadnih smetnji ostvaruje svoju ničim ograničenu vlast; da mu niko ne ukazuje na to koliko je nakazan sistem koji je stvorio; da pendreci specijalaca svima i sve razjašnjavaju jednoobrazno; da svaki oštar bol ili grč koji pogađa naša tela, svi mi prihvatimo kao radosni titraj mišićnog tkiva koji se javlja prilikom „pridizanja Rusije s kolena“. Zatim smo čuli da je za dostizanje ovoga cilja (suvereniteta) neophodno da se pojača uticaj države na sudstvo. Jer sud zapravo i jeste država. To je prosto druga grana vlasti. Onda je Putin predložio da se produži sa praksom da vlada podnosi račune Dumi. I još je obećao da će se vlada „konsultovati sa svim političkim snagama u zemlji, kako sa onima koje su u Dumi tako i onima koje su van nje, u vezi sa životno važnim pitanjima društva“. No najvažnije od svega je to da se neće dopustiti „ukrainizacija“^[2] zemlje.

Eto čime je otprilike uokviren prostor u kome će živeti naša otadžbina sledećih nekoliko meseci, ako ne i godina. I sad mi treba da očekujemo da će prostom primenom tako zamišljenog suvereniteta Rusija dobiti dobre puteve, aerodrome i gradove po meri čoveka. To je pogled na Rusiju iz Kremlja.

Po mišljenu Hodorkovskog, mi bezglavo jurimo u mrak neznanja i carstvo lopovluka i apsolutne korupcije. Izlaz je samo jedan: treba što pre da postanemo punopravni deo Evrope. „U Rusiji mora da se razvije demokratski model vlasti na čitavoj njenoj teritoriji. Samo u tom slučaju ona će biti u stanju da zauzme dostojno mesto u međunarodnoj podeli rada i ispuni svoju sasvim zasluženu nišu u globalnoj politici“. To je pogled na Rusiju iz zatvora.

A ako se na sve to sa punim interesovanjem pogleda sa strane, iskrsava jedna dilema. Naime, za mene je sasvim očigledno da je za poslednjih deset godina Vladimir Putin politički degradirao, a Mihail Hodorkovski u veoma značajnoj meri napredovao. Možda uopšte nije stvar u ljudima? Možda bi trebalo da njih dvojica prosto zamene svoje radne prostore?

Sedim i mučim se…

 
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 02.02.2010.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 21.02.2010.