1. Brkovi
Blago Zoranu Liliću. Pitam se gde bismo danas bili da nije bilo te nezaboravne istorijske figure. Dobro, jeste da je od vremena njegove najveće slave prošlo dobrih petnaest godina, ali siguran sam da ga i dalje dobro pamtite. Naš nekadašnji predsednik-maneken. Ponos i dika čitave nacije. Crna kosa. Brkovi. Naočare. Šeretski osmeh. Beli zubići. Poslušna lutka trbuhozborca Miloševića.
Ili ono beše – Mire Marković?
Svejedno, mesto u istoriji Zoranu Liliću ne gine. Ne samo da se upisao među četiri predsednika onog preostalog patrljka razvaljene Jugoslavije koji smo svojevremeno ponosno nazivali SRJ – oslušnite samo sva ta zvučna imena u nizu: Ćosić, Lilić, Milošević, Koštunica – nego je još i, u tim teškim godinama nepravdenih i ničim izazvanih sankcija i međunarodne izolacije, upravo njegovom zvaničnom posetom Pekingu 1995. godine otvoreno čitavo novo poglavlje u odnosima naše tadašnje države kao i svih njenih naslednica i – NR Kine.
Malo li je?
Evo, čak i na sajtu kineske ambasade u Beogradu lepo piše:
18-23. decembra 1995.g. Predsednik Jugoslavije Zoran Lilić je bio u zvaničnoj poseti Kini na poziv predsednika Jiang Zemin. To je bila prva poseta Kini predsednika SRJ a istovremeno i prva službena poseta predsednika Lilića prekomorskim zemljama.
Recite i sami: zar to nije dirljivo?
Blago Zoranu Liliću. Jasno ga se sećam iz tih njegovih (premda ne neophodno i naših) zlatnih dana. Teget odelo, bela košulja, jarkocrvena kravata, preplanuli ten, osmeh i – brkovi. Kako nas je samo predstavljao! Kad god bi mu rekli da stane i osmehne se, on bi stao i osmehivao se, ili ako bi mu rukom pokazali da korača, on bi koračao, pa bi isto tako i mahao, rukovao se, pozirao za fotografije, sve upravo onako kako se od njega i očekivalo, da nas ne obruka, da se ne obruka – a i da se trbuhozborac ne ražesti – usput nastojeći da uživa koliko god može u toj jedinstvenoj prilici za koju je već tada mogao sasvim pouzdano da zna da se nikada više neće ponoviti.
Mogu da se kladim da se privatnim fotoaparatom slikao zagrljen sa svima koje je tom prilikom upoznao. Od Đijang Cemina nadole.
Za uspomenu i dugo sećanje.
I da je na povratku doneo super poklone svojim najbližima.
Bilo kako bilo, tek – upravo tom istorijskom Lilićevom zvaničnom vizitom Kini otvoren je jedan sasvim nov period u inače blistavom odnosu dve zemlje. Pa vi vidite! Uskoro potom usledio je čitav niz jednako zvaničnih, poluzvaničnih i pseudozvaničnih poseta Pekingu. Tim gradom su, vođeni Lilićevim svetlim primerom, u narednih par godina prošetali i mnogi drugi velikani i istorijske figure naše politike, sve sama imena kojih se rado i puna srca sećamo, poput Milana Milutinovića, Nikole Šainovića ili Vladislava Jovanovića. Onda nikako ne bi trebalo da nas čudi što istom porivu nije odoleo i sam Slobodan Milošević. Premda, istina, tek pune dve godine kasnije. Jedno, stoga, ostaje nepobitno – taj novi talas našeg srdačnog odnosa s NR Kinom zvanično je otpočet baš Lilićevom vizitom toj zemlji. Njegovom „prvom prekomorskom službenom posetom“.
To niko ne može da mu oduzme.
I tačka.
2. Taksista
Tako se, pomalo posprdno, ispostavilo da je (od svih ljudi na ovom svetu) upravo njemu, Zoranu Liliću, dato da otvori modernu istoriju kontinuiranih migracija Kineza na ove naše prostore, te ishodujuću istoriju kineske zajednice u Srbiji, a samim tim i paralelnu istoriju našeg odnosa prema njoj, tog problematičnog (i slabo problematizovanog) odnosa koji traje sve do današnjih dana.
I, bogami, veoma lepo se razvija.
Sećam se ja i kako je sve počelo. Svako, naravno, ima svoju priču, ali, što se mene tiče, bilo je to jedne noći u jesen 1997. godine. To veče proveo sam kod prijateljice koja živi u Zemunu. Kako je bilo već previše kasno za autobuse, pozvao sam taksi i kad sam izašao na ulicu da ga sačekam, vozilo je već stajalo tu, u mraku – nekakva utučena lada neodređene boje, tužno naherena na izrovanoj zemunskoj kaldrmi.
„Upadaj, brate“, pozdravio me je taksista veselim glasom, kad sam ušao na sedište pozadi, „dokle?“ Njegov pronicljivi pogled sevao je ka meni s retrovizora. Nozdrve mi je u trenutku ispunio oštar miris plina, pa sam jedva izgovorio destinaciju. Taksista je ćutke upalio motor i krenuo. Bučno se namestivši na sedištu tako da se celo vozilo od toga zatreslo, naglo se uneo u retrovizor – da me bolje vidi, valjda – i, vozeći naslepo, rekao: „Šta, smrdi ti plin, a? Jebiga, kriza, ono, benzin skup, šta da ti pričam, znaš sve i sam, al ne brini ništa, druže, jes da bazdi, ali je zapravo mnogo bezbedniji od benzina, verovo ti il ne.“
Pokušao sam da uzvratim, ali bezuspešno.
„Nego šta sam ono teo da ti kažem?“, presekao me je taksista. Još jednom je presložio dupe na sedištu tako energično da se čitava krhka lada od toga zatresla i opasno zanela u stranu, i otpočeo svoju beskonačnu tiradu, jednu od onih kakvima su pojedini taksisti izuzetno skloni, sviđalo se to vama ili ne: „E da! Izvini brate što sam kasnio, stigo bi ja na vreme nego sam se zaglavio u onoj uličici odma tu do pijace. Pazi – uzo Kinez da se uparkira. Ej, da ne veruješ – Kinez! I sad, ne što je Kinez, nego što nikako da završi s tim, naviko čovek valjda na bicikl, šta li, pa sad pola sata manevriše nešto tu po ulici, čas u rikverc, čas unapred, pa mota levo, pa mota desno, pa mu se gasi motor, pa sve ispočetka, a ja čekam i mislim se, smotaj ga bre više jebem te u usta, pa legnem na trubu, pa otvorim prozor, pa mu viknem ‘Ajde bre, majmune žuti!’ A on – ništa. Čeko sam ga najmanje deset minuta da se uparkira, jebala ga Mira Marković da ga jebala i ko ga bre dovede ovamo, e pazi druže kad nisam izašo da mu se najebem keve, evo ovde me zakolji ako lažem!… Nego, gde si ono reko da idemo? A da, Banovo brdo… Izvini, iznerviro sam se do jaja, a kad se ja iznerviram – ode koncentracija u tri lepe. E mamicu mu jebem da mu jebem onu kinesku! Stvarno bre jesu gamad! I baš su ovde kod nas našli da se okupljaju, samo su nam oni, bre, falili! Pa, evo, reci i sam.“
Vozili smo se novobeogradskim bulevarima, prešli Gazelu i spustili se prema Sajmu, a taksista je neumorno verglao i verglao i verglao. S opisa ovog beznačajnog događaja (anegdote čija je jedina dodata vrednost bila u činjenici da je njen glavni akter, eto, bio Kinez) brzo je i lako skliznuo u slobodno nizanje najrazličitijih predrasuda, budalaština i gluposti o ovoj naciji. Sudeći po onome što je on imao da kaže o njima, izgleda svi ti Kinezi onako zajedno uzev – njih ukupno 1,3 milijarde – nisu ni za šta.
Čist promašaj od nacije.
Pomislio sam da ga opomenem, ispravim, da ga podsetim na to da je reč o najstarijoj kontinuiranoj civilizaciji na svetu, da mu navedem barem neke od svih izuma koji su odatle kroz vekove stizali do nas, da ga podsetim da Kinezi ne emigriraju samo u Srbiju danas – jer je, očito, iz nekog razloga tako mislio – već da još od XIII veka uspešno naseljavaju mnoge svetske zemlje, da ih ima po celoj Jugoistočnoj Aziji, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji kao i praktično po svim zemljama Evrope, da oni uglavnom nigde ne dolaze kao pečalbari već kao trgovci koji ne puštaju duboko korenje i lako se kreću dalje, da od njih naše društvo teško da može da pretrpi bilo kakvu štetu, a moglo bi da ima bezbroj koristi, ako ništa drugo, a ono barem utoliko što bi naše rigidno, zatvoreno, od spoljnog sveta dozlaboga prestrašeno stanovništvo moglo već i da počne da se navikava i na svakodnevni život s pripadnicima drugih kultura. Ipak, umesto svega toga, rekao sam samo: „Ali, priznaćete barem da im je hrana super!“
Taksista kao da je to jedva dočekao. Vozio je tako brzo da se činilo da će se ona njegova šklopocija od lade svakog trena raspasti pa se ponovo, valjda uzbuđen činjenicom da sam ipak pustio glasa od sebe, uneo u retrovizor i dobacio mi odatle dug i gadljiv pogled, potpuno ignorišući put pred sobom. „Druže, vidi ovako – to ti je najveća zabluda! Srbi nikako ne bi smeli da jedu tu njihovu hranu, zapamti to. Ma, kakva bre hrana, sve su ti to neke… kožurice, razumeš! A osim toga, šta mi znamo šta sve oni u to stavljaju i dal je to dobro za nas, pa ni doktori bre to još uvek ne znaju, sve te njihove zmije i crvi i psi i nekakvi začini, ko zna kakva govna oni sve tamo suše i melju, nisi ti ni svestan šta sve žuti mogu da strpaju u jedan običan obrok. Druže, ono što su nama ćevapi, razumeš, to su njima skakavci! Pa ti sad jedi ako ti se jede. Nego, oni kad dođu ovde lukavo to zamuljaju u onaj njihov govnjavi sos pa ti sve dođe isto. Osim toga, pazi, ipak smo mi Srbi drugačije ge-net-ske kon-sti-tu-ci-je“, poslednje dve reči ponosno je izgovorio bez zapinjanja ili zamuckivanja, „i šta sad, ovaj, razumeš, šta? Da ne treba možda još svi da dobijemo rak od tih njihovih govana? Ko da i bez toga nemamo dovoljno problema?! Ionako vlada bela kuga!“
Svakako je greška bila u tome što sam se ućutao na zadnjem sedištu, što ga nisam prekinuo, promenio temu ili mu se usprotivio, ničim ne komentarišući ni ovako ni onako tu njegovu rasističku logoreju koja ga je uhvatila dok smo se te noći truckali u njegovoj ladi na plin pustim i razrovanim beogradskim ulicama, u to vreme verovatno najtužnijim, najdepresivnijim urbanim pejzažom u čitavoj Evropi pa i šire. Tokom te noćne vožnje naslušao sam se svega i svačega – dug je put od Zemuna do Banovog brda na kom sam tada živeo. Na kraju svega još sam jedino čekao da što pre izađem iz vozila. Potpuno sam se utišao i ukočio na zadnjem sedištu. Zgrozilo me je to iznenadno otkriće da smo praktično istovremeno s prvim Kinezima koji su tokom te mračne jeseni 1997. godine još uvek tek bojažljivo stizali u Beograd i druge naše gradove, dobili i nešto sasvim novo: užareni anti-kineski rasistički diskurs koji jedan deo naših građana pažljivo neguje sve do današnjih dana.
Ali, veseli taksista kao da ništa od svega toga nije primećivao. „Pozdrav, druže“, viknuo mi je spreda kad je stao ispred zgrade u kojoj sam tad živeo i kad sam, plativši mu, konačno dočekao trenutak da napustim ovo ubogo vozilo. Izašao sam i duboko udahnuo. Vazduh je bio svež, neutralan. „Slobodno zalupi!“, dopro je do mene taksistin glas. Tresnuo sam vratima iz sve snage, a on je dodao gas i, ponovo preslažući guzicu na vozačkom sedištu (što sam registrovao po opasnom i naglom krivudanju vozila koje je odmicalo niz ulicu), nestao u noći.
3. Da li ste ikada upoznali nekog Kineza koji živi ovde?
Kineska zajednica u Srbiji uporno traje već deceniju i po. Pa i narasta, uprkos svim iskušenjima. Nešto Kineze – očito – i dalje drži tu. Iskreno, ja zaista ne znam šta bi to moglo da bude, pošto izuzev par nasumičnih i ovlašnih susreta i kontakata nikada nisam istinski upoznao ni jednog.
A vi?
Da li ste vi ikad za sve to vreme imali prilike da upoznate nekog Kineza koji živi ovde?
Ili niste ni vi?
Pošto, izgleda, nije niko. I to pouzdano znam – proverio sam. Izvršio sam test na sto nasumice odabranih telefonskih ispitanika. Postavio sam im sledeća pitanja:
1) Da li ste ikad upoznali nekog Kineza koji živi ovde?
2) Da li ste ikad upoznali nekog ko je upoznao nekog Kineza koji živi ovde?
3) Da li ste ikad upoznali nekog ko je upoznao nekog ko je upoznao nekog Kineza koji živi ovde?
Odgovor je u svih sto (X 3) slučajeva bio – ne.
U našem celokupnom mejnstrimu, u našim medijima, u našoj javnosti, u našem društvu Kinezi praktično ne postoje. Oni baš nigde i ničim nisu reprezentovani. Najbolje što smo do sad kao domaćini umeli da im ponudimo jeste ta naša ukočena nemuštost pred nepoznatim koja se kreće u dijapazonu od stidljivosti, preko ravnodušnosti i arogancije, pa sve do otvorene, ponekad i agresivne mržnje. Nikada im niko ovde nije jasno stavio do znanja da su dobro došli. U susretu s njima, reagovali smo sebično i prestrašeno, a naša inicijalna zbunjenost prebrzo se preobrazila u prezir i oholost. Što smo o Kinezima – poput onog veselog taksiste iz ’97 – manje znali, to smo više mogli da damo oduška svojoj tradicionalno uskogrudoj i zlogukoj kolektivnoj mašti.
A izuzev toga – ništa. Muk. Jedine diskusije o Kinezima koje mogu da se pronađu na internetu ispunjene su najstrašnijim zamislivim predrasudama i natopljene u tako koncentrovanoj gluposti, neznanju i primitivizmu, da to štipa oči i efektivno ometa pri čitanju. Tužna je istina da su jedino ultradesničari među nama za Kineze iskreno zainteresovani.
Recimo, kad sam pre par godina bio u poseti glavnom gradu Južne Koreje, Seulu, tom hi tec čudu koje od nas, ubogih žitelja zaostale balkanske regije, zahteva civilizacijsko prilagođavanje, iznenadila me je i porazila priča koju mi je ispričao moj domaćin, ljubazni mladi slavista po imenu Hvang Oh-jok. Njega su, naime, prilikom prve posete Srbiji pogodili plastičnom flašom u glavu uz povike i uvrede. Tek naknadno, jedva nekako umakavši od razularene gomile, Hvang Oh-jok je shvatio da je sve to bilo zato što su ga napadači pogrešno smatrali Kinezom. Kakva glupa, besmislena greška.
Dakle, očito je – jedino ultradesničari među nama Kineze promišljaju. (Naravno, onako kako samo oni znaju i umeju.)
Svi mi ostali praktično se pretvaramo kao da Kinezi i ne postoje.
O toj zajednici koja među nama živi već deceniju i po, i koja po grubim procenama broji negde između 15.000 i 50.000 ljudi gotovo da i nema nikakvih pouzdanih statistika, a nešto malo istraživanja što je do sad uopšte sprovedeno uradile su, po pravilu, organizacije iz nevladinog sektora poput beogradskog Foruma za etničke odnose. Nijedan Kinez koji živi kod nas još uvek nije postao, recimo, poznati fudbaler, muzičar ili barem učesnik u Velikom Bratu, nijedna Kineskinja nije manekenka ili voditeljka, njih nema na reklamama, nema ih u vestima, nema ih u serijama, filmovima, nema ih na premijerama, otvaranjima izložbi, modnim revijama, javnom životu…
Delimično je, naravno, reč i o tome da i sama kineska zajednica, jednim velikim delom, nije nimalo zainteresovana za neku dublju integraciju u naše društvo. Za većinu njenih članova Srbija je vrsta tranzitne zone za prelazak u neku od bogatijih evropskih zemalja u kojima je život prijatniji, tolerancija veća, a i mogućnosti daleko mnogobrojnije. Utoliko je tragikomičnija kuknjava naših ultradesničara, rasista i neonacista na srpskim stranama najvećeg međunarodnog hate foruma STORMFRONT o tome kako nam Kinezi otimaju poslove! Kakve, bre, poslove? Kamo lepe sreće! To bi onda značilo da posla kod nas ima.
Ne treba se zavaravati, ne treba biti glup: Kinezi nisu naši gastarbajteri.
Mi takvu kategoriju još uvek nemamo.
Oni nisu ni politički emigranti koji su došli negde gde vlada veći stepen političkih sloboda i gde je život ispunjeniji elementarnom srećom.
Ovde je reč o nečemu sasvim drugom, o srazmerno šarolikoj skupini transnacionalnih migranata: putujućih trgovaca, poslovnih ljudi, kvalifikovanih profesionalaca, preduzetnika i radnika, te njihovih porodica. Najveći deo njih u Srbiju je zapravo došao posredno, iz Mađarske, a ne iz južnih kineskih provincija D’đang, Fuđen i Guangdung iz kojih Kinezi tradicionalno stižu u Evropu. I to samo zato što je ta zemlja pooštrila vizni režim za kineske državljane pa su praktično bili primorani da je napuste. I pored svih strahovanja naših uvek preterano zabrinutih konzervativaca, Kinezi u Srbiju nisu stigli da bi od nas uzeli bilo šta. Već da s nama trguju. Oni su, dakle, samo nastavili da rade ono što su prethodno radili i u Mađarskoj i što bi uostalom radili i bilo gde drugde.
A kad jednom budu osetili da ovde nemaju više šta da traže, da je tržište presušilo ili da su se uslovi koji su ih ovamo doveli izmenili, ovi savremeni nomadi jednostavno će se spakovati i otići dalje. Život transnacionalnih migranata suštinski je nesentimentalan i sav sveden na kontinuiranu potragu za specifično trgovačkom životnom srećom čija su osnovna merila i principijelni pokazivači što bolja razlika u ceni i što veći profit.
4. Đole
Ima, naravno, i drugačijih primera, ne kažem. Iako su, čini mi se, još uvek srazmerno retki. Recimo, kad sam pre par godina gostovao u jednoj srednjoj školi u sremskom gradiću, desilo se da je među ostalom decom u učionici sedeo i jedan Kinez. Koji je očito u tom istom gradiću i odrastao, jer je govorio prepoznatljivim sremačkim naglaskom koji odlikuje ono duboko, specifično, gotovo grleno „š“. Imao je i „srpsko“ ime. Zvali su ga Đole. Đole je bio najnormalniji klinac i ni po čemu se nije razlikovao od ostale dece, čak je delio i sve njihove predrasude kojih je, otkrio sam tom prilikom, bilo jako mnogo. Ipak, ostao sam fasciniran njim. Taj dečak, mislio sam tog popodneva prilikom povratka u Beograd, taj dečak je istorijska figura, neko o kome će se jednog dana pričati, možda i pisati priče. Đole. Prvi Kinez koji je odrastao u tom malom mestu u Sremu.
A možda, kakvi smo, možda i neće.
Za sada, dakle, taj dečak je samo jedan od malobrojnih istinski integrisanih Kineza kod nas. Razumno je pretpostaviti da u mnogim gradovima i gradićima rastu i druga deca poput novopečenog kosookog Sremca Đoleta. Biće ih u vremenima koja dolaze svakako sve više i više. Nekakve nove generacije Kineza ipak su rođene i stasavaju na ovom tlu. Verovatno će njima pripasti zadatak da konačno prekorače taj most i otpočnu intenzivnu komunikaciju s nama kad mi to već tako dugo i tako uporno propuštamo da učinimo. I time će nas nepovratno obogatiti jednako onako kako su to nekada davno, u prošlosti, činile druge trgovačke zajednice, raznorazni raniji trasnacionalni migranti, koji su dolazili ovamo vođeni potragom za uspehom i srećom i utapali se među nas, poput Grka, Cincara, Jevreja, Jermena, Dubrovčana i mnogih, mnogih drugih čiji uticaj i tragove osećamo sve do današnjih dana…
U slučaju Kineza, sve je to nešto što još treba da sačekamo. A do tad, sviđalo nam se to ili ne, oni su ipak tu. Dugo je vremena prošlo od polovine devedesetih i one sad već mitske posete Zorana Lilića i njegovih brkova NR Kini. Mnogo toga se u međuvremenu dogodilo. Evo: čak ni ti veličanstveni brkovi ne postoje više. Razumete šta želim da kažem?
A Kinezi i dalje uporno žive među nama. Na sva naša ignorisanja, na sve uvrede, uzvraćaju najbolje što umeju. Ako ikada podignete pogled i obratite pažnju, videćete: to je tih i nenametljiv, pristojan i uredan, ljubazan i uvek nasmejan svet. Zaista ne razumem zašto ih ljudi tako često ne vole. Zašto na njih gledaju s nekim posebnim podozrenjem? Možda zato što intuitivno osećaju da ima tu još nekog đavola izuzev naše suzdržanosti i svih naših teških predrasuda? Možda zato što naslućuju da su i sami Kinezi krajnje nedokučivi i distancirani iza te plitke ljubazne fasade?
Da su – objektivno – jednako nezainteresovani za nas koliko i mi za njih.
Peščanik.net, 04.02.2010.