Predsednik Srbije Tomislav Nikolić ponovio je uoči svoje zvanične posete Italiji stavove o zločinima u Srebrenici, kojima se beskrupulozno nastavlja kontinuitet poricanja genocida u kojem značajno mesto ima država Srbija. Nema, zapravo, ničeg novog što bi trebalo da sablazni domaću i evropsku javnost, budući da je asanacioni odnos prema ratnim zločinima, po oprobanoj batajničkoj političko-medijskoj formuli bio neizgovoreni predizborni, a sada i postizborni aksiom u nastupima stranaka u današnjoj vlasti.
“U Srebrenici se nije desio genocid. Reč je o pojedinačnoj krivici pripadnika srpskog naroda”. Srpski parlament je osudio ovaj zločin, ali nije kazao da je reč o genocidu. Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja”, rekao je Nikolić za Corriere della Sera.
Time je potvrdio da ga pomenuta javnost nije 6. oktobra pogrešno razumela; u Jajincima je, naime, izgovorio: “Srbija je demokratska zemlja koja je posvećena negovanju istorije, tradicije i tekovina koje su nam ostavili naši slavni preci. Ali je okrenuta i ka budućnosti, pomirenju, snaženju zajedničkog života sa svim narodima. Sa onima od kojih smo stradali i sa onima koji su stradali od pojedinaca iz našeg naroda”.
Nikolić je lagao, ali su njegove konstatacije nesumnjivo deo većinskog raspoloženja građana Srbije. Očigledne su laži, naime, tvrdnje da u Srebrenici nije počinjen genocid, da su drugi stradali od zločina pojedinaca iz srpskog naroda i da “nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici”. Genocid u Srebrenici sudski je dokazan, pojedini Srbi jesu ubijali pripadnike drugih nacionalnosti, ali u državnom projektu u kojem se ubijanje podrazumevalo i nagrađivalo. Na negiranje, pak, tvrdnje da “nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici”, Nikolić bi svakako odgovorio poznatom prastarom radikalskom logičkom igrarijom, osnaženom izbornim rezultatom, po kojoj, je li, onaj ko priznaje srebrenički genocid nikako ne može biti Srbin.
Deklaracija ponižavajućeg kompromisa
Ima, naravno, ponešto i tačno u predsednikovom avanturističkom tumačenju novije istorije, srbijanski je parlament uistinu doneo deklaraciju o srebreničkom masakru u kojoj nema reči genocid. Da su se na dan donošenja Deklaracije pitali poslanici Srpske napredne stranke u “sigurnoj kući za Ratka Mladića”, kako su nazivali Skupštinu Srbije, u slavu realizatora srebreničkog genocida, ni rasprave o tom dokumentu ne bi bilo (u svakom slučaju, nisu bili u sali u vreme izjašnjavanja). On je, naime, dospeo pred parlament pod žestokim trogodišnjim pritiskom međunarodnih institucija koje su insistirale da Srbija sprovede presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu iz februara 2007. u procesu Bosna i Hercegovina protiv Srbije, po kojoj je kriva za to što nije učinila sve da spreči genocid.
U presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu konstatovano je da je u Srebrenici počinjen genocid, a krivica Srbije je u tome što, upkos “policijskom, vojnom i finansijskom” uticaju na bosanske Srbe, kao i informacijama koje je posedovala, da do genocida može doći, nije učinila sve da ga spreči. Tim povodom je Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava, rekao da se “prvi put jedan sud, koji nije krivični, izjašnjava o genocidu i da je prihvatio da je u Srebrenici riječ upravo o tome” (Vreme, 1. mart 2010). Drugi zločini u Bosni i Hercegovini prepušteni su Haškom tribunalu i “ traljavim domaćim zakonodavstvima”, ali nakon presude “više nema spora da je genocida u Srebrenici bilo, te je poricanje tog strašnog srebreničkog zločina od 26. februara ravno poricanju Holokausta”, konstatovao je Vojin Dimitrijević.
Uprkos težini osude koja nije imala nikakvu finansijsku stranu, u Srbiji je presuda dočekana slavodobitno, medijskim seirenjem nad još jednim porazom Bosne i Hercegovine i isticanjem dokazane nevinosti Srba. Nisu pominjane obaveze države da u najkraćem roku pohvata i preda počinioce genocida koje je čuvala i štitila i da genocid osudi. Tako je, nakon tri godine, pred Skupštinu Srbije došao sramni tekst nastao u kuhinji “katarzičnog” Borisa Tadića, za koji su se, uz dopisivanje bednih ornamenata i duboko izvinjavanje biračima, izjasnili Socijalistička partija Srbije, G17 plus, Sandžačka demokratska partija, SPO, Liga socijaldemokrata Vojvodine i PUPS.
Tačno je, genocid se direktno ne pominje: “Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija”.
Tadićev batajnički pacifizam
Tomislav se Nikolić, dakle, pozvao na licemerni, ponižavajući akt, a on je baš tome i bio namenjen. Njime se konstatuje da Skupština osuđuje zločin koji je opisan u presudi Međunarodnog suda pravde, a tamo jasno piše genocid. I izražava saučešće i izvinjenje porodicama žrtava što nije učinjeno sve da se spreči tragedija. U presudi, međutim, jasno piše da Srbija nije učinila sve, ali je Skupština posegla za gramatičkom igrarijom koje će ubuduće Boris Tadić koristiti izgovarajući navodna “izvinjenja”.
Ova podmukla skupštinska podvala nije bila dovoljna Borisu Tadiću koji će mesec dana kasnije zakupiti prostor u tiražnom njujorškom The Wall Street journal-u za još bednije i podmuklije ubeđivanje sveta u vlastitu predanost antiratnim, humanističkim idejama. Lagao je masno, naglašavajući da je skupštinska deklaracija rezultat “apsolutne posvećenosti Srbije obnovi poverenja i uspostavljanju prijateljstva i razumevanja između dva ponosna naroda u regiji”. Napisao je i objavio sve što se, bez rizika po rejting, može i u Srbiji, da je srebrenički zločin “jedno od najtragičnijih poglavlja jugoslavenskih ratova devedesetih”. Ali mu ta količina hipokrizije ni izbliza nije bila dovoljna: “Srbija je pokazala hrabrost da bude prva koja će se izviniti za sve gnusne zločine koje su počinile sve strane u jugoslavenskim građanskim ratovima”.
U toj su rečenici valjda neupitne dodirne tačke bivšeg i sadašnjeg predsednika Srbije, izvinjenje koje to nije, pretvaranje bednog kukavičluka jedva namaknute skupštinske većine – da se ne šalimo, i za ono onakvo glasalo je samo 127 od 250 poslanika – u hrabrost, odnosno u Nikolićevom slučaju, sasvim dovoljnu ispriku.
Opet nema reči genocid, a nema ni priznanja da je Srbija plaćala hiljade ljudi da ratuju u Bosni i Hercegovini, oficire Vojske Jugoslavije, vojnike po ugovoru i državne bandite u skupinama različitih naziva. Nema ni reči o tome da je budžet Srbije bio generator zločina u Bosni, kao pre njih u Hrvatskoj, docnije na Kosovu.
Dva puta se Tadić pojavio na komemoraciji u slavu osam hiljada žrtava, podsetimo se, Bošnjaka koje su ubili Srbi, žrtvama genocida u Srebrenici, u Memorijalnom kompleksu Potočari. Oba puta je na njegovom vencu bilo ispisano “Nevinim žrtvama” i oba puta je, neznatno varirajući precizne upute bašibozluka iz UKS-a, izrazio “žaljenje zbog zločina koji su se desili”, “počinjeni nad narodom u ime naroda”, kleo se da Srbija neće odustati od traganja za počinicima ratnih zločina, kako bi ljudi nastavili da žive zajedno”.
Hladnjački pacifizam
Nikolić je, dakle, nastavio Tadićevu batajničku političku filozofiju neuspešnih prevara međunarodne javnosti, samo mu lošije ide zbog zasad neokrnjenog ratnog backgrounda, i u toj je priči možda najveći paradoks činjenica da bezobzirni Falschspieler Tadić može od nekoga da, apsolutno nezasluženo, ispadne bolji. Evo kako se, slično bedastoćama iz njujorške tiskovine, Tadić bahatio po regionu, podstaknut kolegom Skladateljem (predsednik Hrvatske Ivo Josipović) sa kojim je zajedno doživeo da im žrtve pobijenih ratnih zarobljenika okrenu leđa (dobro su prošli): “Moja namera je da odam poštu i poštovanje. Ovde sam da još jednom uputim reč izvinjenja, da iskažem žaljenje, da stvorim mogućnost da Srbi i Hrvati, Srbija i Hrvatska, okrenu novu stranicu istorije. Priznanjem zločina stvaraju se mogućnosti za oproštaj i pomirenje. Demokratska Srbija želi da uspostavi politiku dobrosusedstva i saradnje. To je pretpostavka pomirenja i politika koja je sasvim suprotna od politike devedesetih”, izgovorio je Tadić na Ovčari kod Vukovara, stratištu koje obeležava srbijanski hegemonistički pohod na Hrvatsku.
Tu je, zapravo, suština u udarničkim radom fašistoidnih književnika utemeljen stil koji je bivši predsednik Srbije prosipao po komšiluku. “Ovde sam da još jednom uputim reč izvinjenja, da iskažem žaljenje…”. Da ima iole pristojnosti, rekao bi “izvinjavam se”, a potom krenuo u nabrajanje zbog čega. A to bi mogao samo da je u Srbiji bio ispunjen bar jedan uslov, hapšenje realizatora Vukovarske operacije koje, po njegovom nalogu, srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine nije ni dotaknulo. Državotvorno je računao da kad – tad sledi svođenje računa. I naplata. Da je iskren, ne bi iz Srbije preko noći mogao da nestane poslednji ministar vojni SFRJ Veljko Kadijević, danas državljanin Rusije, a ne bi mogao ni da, neprocesuiran, neispitan, čak, od starosti umre Blagoje Adžić, zver na mestu načelnika Generalštaba JNA u toku Vukovarske operacije.
I posle novijih Nikolićevih izjava, potvrde neuništivosti jedinog istinskog, granitnog stuba srbijanske politike, mesta svekolike sabornosti u zločinu i jedinstva u dehumanizovanju žrtava, tobož u ime zajedničke budućnosti, Srbija će živeti taj jezivi kontinuitet, svakodnevna svedočanstva činjenice da se rat vratio kući, na mesto rođenja. Kao i ranije, neraskidivo su povezani najopasniji kriminalci i ratni zločinci, mnogi od njih, kao i uvek, na uticajnim mestima u nedodirljivim bezbednosnim strukturama.
Žrtve, vojni i civilni invalidi, teško psihički poremećeni ljudi, nesposobni za staranje o sebi, za vlasti su nevidljivi, nepotrebni, u Srbiji, a pogotovu svuda gde su osakaćeni u srpskim patriotskim pohodima. Svako pominjanje ratnih zločina zrelo je za nikolićevsku etiketu nesrba, srbijansko društvo lagano, sa nakaznom ravnodušnošću, špacira po tempiranim bombama u otkrivenim i sakrivenim masovnim grobnicama. Nijedan Srbin ne bi mogao da podnese ovakve izmišljotine.
E-novine, 10.10.2012.
Peščanik.net, 11.10.2012.