Kada Alain Badiou kaže da je demokratija naš fetiš, to treba shvatiti precizno u Frojdovom značenju te reči, a ne samo u značenju da uzdižemo demokratiju u nedodirljivi Apsolut. Demokratija je poslednja stvar koju vidimo pre nego što se suočimo s „nedostatkom“ koji je konstitutivnan za društveno polje, s činjenicom da „ne postoji klasni odnos“, s traumom društvenog antagonizma. Kada smo suočeni s realnošću dominacije i eksploatacije, surove društvene borbe, kažemo: „Da, ali imamo demokratiju!“, kao da je time obezbeđena mogućnost da rešimo ili bar regulišemo sukob i sprečimo ga da eksplodira. Uzoran slučaj demokratije kao fetiša pružaju bestseleri i blokbasteri Dosije Pelikan ili Svi predsednikovi ljudi, u kojima par običnih ljudi otkriva skandal koji seže do predsednika, te ovaj na kraju mora da odstupi. U tim pričama korupcija je svuda, a njihovo ideološko dejstvo prebiva u njihovoj ohrabrujućoj poruci: velika demokratska zemlja je ona u kojoj par običnih ljudi kao što smo ti i ja mogu da sruše najmoćnijeg čoveka na svetu!
Zato je neprikladno dati novom radikalnom pokretu ime u kom se spajaju socijalizam i demokratija: tu se meša krajnji fetiš postojećeg svetskog poretka s terminom koji zamagljuje ključne razlike. Danas svako može biti socijalista, čak i Bill Gates: dovoljno je priznati da je potrebno nekakvo skladno društveno jedinstvo, zajedničko dobro i briga o siromašnima i nemoćnima. Kao što je rekao Otto Weininger pre više od sto godina, socijalizam je arijevski a komunizam je jevrejski.
Paradigmatičan je slučaj današnjeg „socijalizma“ u Kini, gde se Komunistička partija bavi samolegitimizacijom koja promoviše tri teze: 1) samo vladavina Komunističke partije može garantovati uspešan kapitalizam; 2) samo vladavina ateističke Komunističke partije može garantovati autentičnu versku slobodu i 3) samo kontinuirana vladavina Komunističke partije može garantovati da će Kina biti društvo konzervativnih konfučijanskih vrednosti (društvena harmonija, patriotizam, moralni poredak). To nisu samo besmisleni paradoksi. Zaključivanje može ići ovako: 1) bez stabilizujuće moći partije, kapitalistički razvoj bi eksplodirao i pretvorio se u haos pobuna i protesta; 2) borbe verskih frakcija poremetile bi društvenu stabilnost i 3) nezauzdani hedonistički individualizam korodirao bi društvenu harmoniju. Ključna je treća tačka jer u pozadini stoji strah od razornog uticaja zapadnih „univerzalnih vrednosti“: slobode, demokratije, ljudskih prava i hedonističkog individualizma. Krajnji neprijatelj nije kapitalizam već zapadna kultura bez korena koja preti Kini zahvaljujući slobodnom protoku Interneta. Protiv nje se mora boriti kineskim patriotizmom; čak i religija mora biti „pokinežena“ da bi se obezbedila društvena stabilnost. Zhang Chunxian, zvaničnik kineske partije u Ksinjangu nedavno je rekao da dok “neprijateljske snage” povećavaju svoju infiltraciju, religije pod socijalizmom moraju služiti ekonomskom razvoju, društvenoj harmoniji, etničkom jedinstvu i ujedinjavanju zemlje: “Samo dobar građanin može biti dobar vernik.”
Ali “pokinežavanje” religije nije dovoljno: nijedna religija, koliko god “pokinežena”, nije spojiva s članstvom u Komunističkoj partiji. U jednom članku u biltenu Centralnog disciplinskog odbora partije kaže se da članovi partije „ne mogu biti religiozni“; pošto je to „temeljni ideološki princip“, oni ne uživaju pravo na versku slobodu: „Kineski građani imaju slobodu da ispovedaju veru, ali članovi Komunističke partije nisu obični građani; oni predvode borbu za komunističku svest.“ Kako isključivanje vernika iz partije doprinosi verskoj slobodi? Na um nam dolazi Marksova analiza političke složenosti francuske revolucije iz 1848. godine. Vladajuća Partija poretka bila je koalicija dva rojalistička krila, Burbona i Orleanista. Oni, po definiciji, nisu mogli da nađu zajednički imenitelj svog rojalizma, pošto se ne može biti rojalista uopšte, već samo pristalica određene kraljevske kuće, pa su se mogli ujediniti samo pod zastavom „anonimnog kraljevstva Republike“. Drugim rečima, jedini način da se bude rojalista uopšte jeste da se bude republikanac. To isto važi i za religiju. Ne može se biti religiozan uopšte: čovek može verovati u određenog boga ili bogove na uštrb drugih. Neuspeh svih pokušaja da se religije ujedine pokazuje da se „vernik uopšte“ može biti samo pod zastavom „anonimne religije ateizma“. U stvari, samo ateistički režim može garantovati versku toleranciju: čim nestane taj ateistički okvir, buknuće sukobi među različitim verama. Iako svi fundamentalistički islamisti napadaju bezbožni Zapad, najljuće borbe vode se među njima (Islamska država usredsređuje se na ubijanje šiita).
Međutim, nemogućnost da član partije bude vernik pokazuje i jedan dublji strah. „Za kinesku Komunističku partiju bilo bi najbolje da njeni članovi ne veruju ni u šta, čak ni u komunizam“, nedavno je napisala Zorana Baković, dopisnica iz Kine za slovenački list Delo, „pošto su mnogi članovi partije pristupili crkvi (većina protestantskim crkvama) kad su se razočarali što je i najmanji tračak njihovih komunističkih ideala nestao iz današnje kineske politike.“
Ukratko, danas najozbiljniju opoziciju kineskom partijskom vođstvu čine iskreno ubeđeni komunisti, grupa sastavljena od starih, uglavnom penzionisanih partijskih kadrova koji se osećaju izdanim od nesputane kapitalističke korupcije, i od proletera koje je izneverilo „kinesko čudo“: seljaka koji su izgubili zemlju, radnika koji su izgubili posao i lutaju naokolo tražeći sredstva za život, onih koje izrabljuju kompanije kao što je Foxconn itd. Oni često učestvuju u masovnim protestima noseći plakate s citatima Maoa. Taj spoj iskusnih kadrova i sirotinje koja nema šta da izgubi potencijalno je eksplozivan. Kina nije stabilna zemlja sa autoritarnim režimom koja bi garantovala harmoniju i na taj način držala kapitalističku dinamiku pod kontrolom: svake godine vlasti moraju da se bore protiv hiljada pobunjenih radnika, seljaka i pripadnika manjina. Nije neobično što zvanična propaganda neprestano govori o harmoničnom društvu. Samo to insistiranje svedoči o suprotnom stanju, o tome da stalno prete haos i neredi. Ovde bi trebalo primeniti osnovno pravilo Staljinove hermeneutike: pošto zvanični mediji ne izveštavaju otvoreno o nemirima, najpouzdaniji način da ih otkrijemo jeste da potražimo višak propagande – iz veličanja harmonije možemo izvući zaključak o haosu i antagonizmu. Kina je puna anatagonizama i jedva kontrolisanih nestabilnosti koje bi svakog časa mogle eksplodirati.
Tek u tom kontekstu može se razumeti verska politika kineske Partije: strah od vere zapravo je strah od komunističke „vere“, strah od onih koji su ostali verni univerzalnoj emancipatorskoj poruci komunizma. Zalud ćemo u tekućoj ideološkoj kampanji tražiti bilo šta o osnovnom klasnom antagonizmu o kom jasno svedoče radnički protesti. Ne govori se o pretnji „proleterskog komunizma“; sav gnev usmeren je na stranog neprijatelja. „Neke zemlje na zapadu“, piše partijski sekretar kineske Akademije društvenih nauka u junu 2014. godine, „reklamiraju sopstvene vrednosti kao ‘univerzalne vrednosti’ i tvrde da su njihova tumačenja slobode, demokratije i ljudskih prava etalon kojim se mere sva druga. Ne štede truda kad treba hvaliti sopstvena dobra i prodavati sopstvenu robu svakom kutku planete i podsticati ‘obojene revolucije’ ispred i iza zavese. Njihov cilj je da se infiltriraju, da oslabe i sruše druge režime. Kod kuće i u inostranstvu neke neprijateljske snage koriste termin ‘univerzalne vrednosti’ da bi ocrnele Kinesku komunističku partiju, socijalizam s kineskim karakteristikama i najširu kinesku ideologiju. Oni snuju da iskoriste zapadni sistem vrednosti i promene Kinu kako bi kineski narod odbacio rukovodstvo Kineske komunističke partije i socijalizam s kineskim karakteristikama, što bi omogućilo da Kina opet postane kolonija neke razvijene kapitalističke zemlje.“
Nešto od ovog je tačno, ali pojedinačne istine prikrivaju opštiju laž. Tačno je, naravno, da se ne može i ne sme verovati zapadnim silama kad propagiraju „univerzalne vrednosti“ slobode, demokratije i ljudskih prava: ta univerzalnost je lažna i prikriva ideološke pristrasnosti zapada. Ipak, da li je dovoljno suprotstaviti se zapadnim vrednostima nekom posebnom alternativom kakva je, na primer, konfucijanstvo, „glavna kineska ideološka struja“? Zar nam nije potreban drukčiji univerzalizam, drukčiji projekat univerzalne emancipacije? Ironija je to što „socijalizam s kineskim karakteristikama“ zapravo znači socijalizam s kapitalističkim karakteristikama, to jest socijalizam koji potpuno integriše Kinu u globalno tržište. Univerzalnost globalnog kapitalizma ostaje netaknuta, prećutno prihvaćena kao jedini mogući okvir; projekat konfucijanske harmonije koristi se samo da ublaži antagonizme koji prate globalnu kapitalističku dinamiku. Sve što ostaje je socijalizam s konfucijanskom „nacionalnom bojom“, nacionalni socijalizam, čiji je društveni horizont patriotska promocija sopstvene nacije, dok se antagonizmi imanentni kapitalističkom razvoju projektuju na stranog neprijatelja koji predstavlja pretnju društvenoj harmoniji. Ono na šta kineska partija cilja svojom patriotskom propagandom, što naziva „socijalizam s kineskim karakteristikama“ samo je još jedna verzija „alternativne modernosti“: kapitalizam bez klasne borbe.
London Review of Books, 16.07.2015.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 22.07.2015.