Pokoravanje publike

Tamo daleko, iza 43 brda i 43 mora postoji jedna zemlja, koja bi se u ovom tekstu mogla označiti kao 44. zemlja/tržište, značajna po tome što je u reklamnoj kampanji Festivala Krokodil, nedavno održanog u Beogradu, bila označena kao „pobednička“ (pored Gruzije), budući da je uspešno „ispregovarala“ sa francuskim piscem Mišelom Uelbekom. Ti uspešni pregovori podrazumevali su njegov dolazak u Beograd i gostovanje na Krokodilu, zašta je bila precizno utvrđena agenda ove zvezde, tj. koliko i kada će čitati, koliko će trajati intervju, potpisivanja, kuda će se kretati, naposletku kako će putovati. Sve ove činjenice su nakon takvih pregovora upotrebljene u promotivne svrhe festivala, čiji su predstavnici već na najavnoj konferenciji za novinare, u skladu sa nalozima kreativne industrije, rejting svog festivala reprezentovali kao rejting države koja je u zamišljenom takmičenju sa ostalih četrdesetak država jednostavno pobedila. Zaista, nema bolje reklame od promovisanja uspešnosti, tako da je Krokodil iskoristio matricu koja se nudila da bi svojoj publici, inače dugo formiranoj tokom proteklih desetak godina, predočio do kog nivoa kvaliteta se dospelo u produkciji. Pritom, ovde se kvalitet najavljenog sadržaja merio pre svega preko parametara rekreacije uspeha, popularnosti i novca koji se investira u reprezentaciju kulturnih proizvoda. Da bi se tako nešto u kulturi postiglo, pa i u književnosti na neoliberalnom tržištu, neophodno je imati popularne ličnosti, odnosno zvezde koje mogu da proizvedu auru za aktiviranje kulturne konzumacije. Publika u Beogradu je sasvim solidno odgovorila na najavu dolaska jedne takve zvezde, odnosno Mišela Uelbeka, čije je ime bilo dovoljno da se većina konzumenata odluči na blagovremenu kupovinu karata za najavljeni događaj.

Mišel Uelbek nije došao, ali to uopšte nije bitno za ovu priču; mnogo je važnije šta se dogodilo sa festivalom i njegovom publikom u međuvremenu. Naime, od Uelbekovog prvog javljanja organizacionom timu festivala, da zbog neplaniranog čekanja u avionu AirSerbia neće doputovati u Beograd, prošlo je više od 24 sata, ali za to vreme PR festivala nije našao za shodno da o tome obavesti svoju publiku koja se uveliko pripremala za susret s književnom zvezdom. Naprotiv, insistiralo se na neizmenjenom programu, Uelbek se čekao do zadnjeg trenutka, nivo serotonina je samo rastao, sve dok umesto glavne zvezde posetiocima nisu pročitana dva Uelbekova mejla, usled čega je došlo do razočaranja i osipanja publike. Kao glavnog krivca za sve ovo, pa prema tome i za izneveravanje velikog očekivanja publike, organizatori festivala su u dramatičnom obrazloženju označili kompaniju AirSerbia: „Zbog haosa i masovne panike u avionu, kašnjenja od četiri sata i otkazivanja leta kompanije AirSerbia… onemogućen je dolazak u Srbiju jednog od najvećih pisaca današnjice Mišela Uelbeka“. Na prvi pogled, ovo objašnjenje deluje dramatično, ali zapravo je smešno kao i ona pobednička reklama s početka kampanje. U krajnjoj intenciji ovakve postavke stoji slika dostojna Uelbekove fikcije: jedna zla kompanija kao što je AirSerbia, skupa sa svojom „pariskom“ posadom, isprečila se najvećem piscu današnjice, koji je predvideo sve, pa i svoj nedolazak u Beograd. Međutim, kada se uklone svi redundantni tonovi, ispod ovog objašnjenja stoji samo neodgovornost organizatora festivala koji su morali, istog časa kada su postali svesni da Uelbek neće doći, da objave tu vest i ponude izneverenim posetiocima da pred početak programa vrate karte i dobiju svoj novac natrag. Međutim, to se nije desilo, sve do trećeg dana, dok je u međuvremenu plasiran jedan PR tekst, koji zaslužuje da bude citiran, bar u delovima:

„Imali smo različite instrukcije različitih institucija, pokušali smo da dovedemo svetsku književnu zvezdu u Srbiju. Već je odbio 43 zemlje i sve ovo je zahtevalo ozbiljan protokol u kojem smo mi Uelbeku i njegovoj supruzi kupili kartu za 6. jun avioprevoznika Er Srbije. Obavestili smo sve da nam dolazi Mišel Uelbek. Naša mala organizacija Krokodil je dakle ispregovarala i uspela da dođe do momenta u kojem će jedan od najvažnijih svetskih pisaca doći u Srbiju… Nakon godinu dana mukotrpnog i izuzetno skupog rada od strane malog tima (koji broji svega četiri člana) na dovođenju Mišela Uelbeka u Srbiju, želimo da se zahvalimo svima na podršci u ovako, za nas, teškom trenutku i teškim okolnostima… Videćemo sa advokatima koliko nas sve ovo košta materijalno i nematerijalno i verujemo da ćemo razmotriti šta nam je činiti dalje“. Takođe, na kraju stoji i obrazloženje „da nije postojao prostor da ranije obaveste publiku šta se događa“, jer su morali da o celom slučaju obaveste Francuski kulturni centar u Beogradu i francusku ambasadu.

Šta se poručuje ovim tekstom, koji se nadovezuje na elemente reklamne kampanje ali u drastično izmenjenom tonu? Serotonin je nestao, neoliberalni napon takođe, kreativna industrija je zatajila, ali šta je ostalo? Ostali su advokati i briga o nanesenoj materijalnoj i nematerijalnoj šteti, koja se mora izmeriti i nadoknaditi. Pre svega toga stoji priča o enormnom radu jednog malog tima na velikoj stvari, koja nadilazi sve pa i brigu o publici festivala koja je i u obrazloženju na poslednjem mestu. Umesto toga zahteva se razumevanje u teškom momentu, poverenje u organizacioni tim i uverenost da je to zaista bio težak rad. Međutim, moglo bi se reći da ovi zahtevi promašuju žanr, jer u neoliberalnom konceptu kulture ne postoji ovaj oblik poverenja između proizvođača kulturnih sadržaja i konzumenata; to se ostvaruje isključivo preko kreirane i prodate vrednosti koja se meri jedino novcem. Dakle, prodate karte bile su garant događaja, reklamna kampanja je oblikovala horizont očekivanja, a neisporuka proizvoda u tom slučaju zahtevala je samo jedno – povraćaj novca i gubitak poverenja u kompaniju, makar i malu, koja nije pružila adekvatan odgovor na tržištu. I to je sve. Tu ne postoje izgovori poput bacanja drvlja i kamenja na AirSerbia, koja bi u nekim drugačijim okolnostima mogla da zahteva i novčanu satisfakciju za negativnu kampanju kojoj je bila izložena u kontekstu nerealizovanog segmenta festivalskog programa. (Uostalom, ko je bar jednom putovao ovim avioprevoznikom dobro zna da je njen PR tim, baš kao i tim Krokodila tokom svog poslednjeg izdanja, potpuno posvećen promociji kulturnih industrija i brendiranju Srbije, što se može videti u sadržaju njihovog magazina Elevate.) Tako stvari funkcionišu u neoliberalnom kontekstu. Međutim, budući da je 44. zemlja/tržište samo tranziciona zona, u njoj je moguće u toku žestoke neoliberalne kampanje trenutno promeniti žanr, i preći iz pobedničke euforije u svakodnevnu jadikovku. Neverovatna je podudarnost u ovoj promeni žanra sa recimo diskursom i ponašanjem ministarke Jadranke Joksimović nakon negativnog Godišnjeg izveštaja Evropske komisije za Srbiju i neotvaranja nijednog poglavlja, uprkos tome što se „dobro ispregovaralo“.

Trećeg dana festivala na Krokodilovom sajtu se pojavio poziv za povraćaj novca, kao i neizostavno čuđenje organizatora zašto to uopšte rade, jer „program festivala u petak 7. juna nije zvanično otkazan te nema pravnog osnova za refundaciju“. Tu se konačno pojavilo i pitanje ostalih gostiju festivala, autorki i autora, koji su sve vreme reklamne kampanje, kao i usled proizvedene drame oko Uelbekovog nedolaska, ostali na periferiji interesovanja ne samo javnosti već i samih organizatora. Na kraju se ispostavilo da su upravo oni izneli festivalski program, bez glavne zvezde koja je ostala u kandžama uposlenika AirSerbia na pariskom aerodromu. Iako to ne može da bude izmereno egzaktnom metodom, neodgovornim ponašanjem organizacionog tima, Festival Krokodil je pre svega naneo štetu jednoj dobroj tradiciji koju je ostavio iza sebe, autorkama i autorima koji su prošli kroz programe tokom ranijih godina, bazičnoj publici koja ni sada neće tražiti refundaciju karata, jer je čula očekivane književne glasove uprkos drugačijoj reklamnoj kampanji, ali i svim onim učesnicima bočnih, ne manje važnih programa i inicijativa, kao što je to bila Deklaracija o zajedničkom jeziku. Svojim ideološkim repozicioniranjem, Krokodil je na kraju izgubio i mogućnost da u budućnosti bude pouzdana platforma za takve programe.

Peščanik.net, 11.06.2019.

Srodni link: Ljubomir Živkov – Izabrani književni narod