Čini mi se da je Meri Kaldor u svojoj knjizi „Stari i novi ratovi“, ta koja je ustvrdila da su ratovi za razaranje Jugoslavije, i oblik tranzicije nekadašnjeg socijalističkog, ili društvenog vlasništva. Kako vreme prolazi u nečinjenju, sve više postaje jasan taj aspekt ratovanja.
I to je ono što se golim okom vidi, posle intervencije NATO pakta devedeset i devete godine, našli smo se u izmenjenom okolišu, jedan svet je nestajao, a drugi je silovito stupio na scenu u svim svojim oblicima. Oni su se najčešće nazivali novokomponovanima i u smislu vlasništva i u smislu kulture.
Donekle je bilo jasno da će se sa ratovanjem prestati i onoga časa kada „nova klasa“ bude zahtevala da ozakoni svoje vlasništvo i da ga učini trajnim. To je postalo vidno i iz oblika tranzicije ili privatizacije koja je u sebi nosila oblike razora prema postojećem, nasleđenom, ili nasleđenoj zemlji, što je na određeni način, u neproglašenom miru, jer rata na beše, sadržalo divljanje jačeg i moćnijeg, kao novog rasporeda pred donošenje zakona.
Istovremeno, gotovo svi kapaciteti onoga što se naziva civilnim društvom, te i onoga što se podrazumeva pod elitama vodili su žestoku raspravu, sa pravom, o nacionalističkim uzrocima rata, te o suočavanju sa prošlošću i za zločinom, o odgovornosti za počinjeno, kao putu ozdravljenja naroda, ili preostale civilne matrice, sada prevedene u „izborno telo“.
I sada su sve slike, združene, pred nama. I izbor.
Veoma često čuju se poređenja sa devedesetim, pa čak i sa tridesetim, da ne pominjem Vajmar. Mnogo puta je Vajmar pomenut, pa teško da su iz takvog izgovaranja ili navođenja primera, izvedene bilo kakve delajuće konsekvence.
Međutim, i Argentina je bila veoma razvijena zemlja i moćna. Baš moćna, proizvodila je žito za čitav svet, i ostalo, teško da je dan-danas izašla iz krize proistekle iz uništenja industrije i proizvodnje, te iz razaranja srednje klase. Znam navešćete izvoz goveda, mesa, i to će biti tačno.
Dakle, u pitanju je ko će organizovati bedu, populizam, egalitarnost, „jednakost iskupljena po cenu jednoličnosti“, prosti putevi, prečice, demagogija, varvarizam, konzervativizam, ako šta tako u izvornom obliku ovde postoji, vikanje, spočitavanje, ucenjivanje, pretnje, isleđenja, „svođenje računa“, osveta, rečju feudalne ideje, ili će razvlašćeno društvo, podeljeno društvo, naći snage za prosvećenost i samoorganizovanje, za solidarnost i principijelnost, za samoartikulaciju prava na poštovanje života i na rad koji ima smisla.
Na najjednostavnijem i najsugestivnijem posteru svih ovih dana, bez fotošopa, crno na belom, belo na crnom, radnik sa zastavom na kojoj piše „Pokret za slobodu“, i ćirilicom i latinicom, prizor neodoljivo podseća na tekovine konstruktivizma, ljudi dođu do grafičkih rešenja, u odnosu na ideje koje zastupaju (inače nema ni poruke) i piše „Narodni i nestranački PROTEST protiv uništenja ekonomije, deindustrijalizacije, nezaposlenosti, siromaštva i beznađa. Demokratija, sloboda i socijalna pravda”.
Na iscrpnom i znalačkom zborniku o svim spornim privatizacijama, čiju reviziju zahtevaju radnici i Pokret za slobodu, i međunarodna zajednica (u kojoj takođe ima radnika), stoji citat Verice Barać (1955-2012) i njen lik: „Nekako ispada da je borba za slobodu nešto što nije u redu. Možda zato što su svi odustali. Znam da nisam ostala samo ja, znam da se svi borite za to i znam da Savet i ja nismo sami, jer bismo i mi odustali da imamo osećaj da smo sami.“
Danas, 17.04.2012.
Peščanik.net, 18.04.2012.