Šta ljudi obično kažu o političarima? „Svi su isti.“ „Nikad ništa ne rade za druge.“ „Bave se politikom samo zbog sebe.“ Ništa od toga nije baš tačno. Džeremi Korbin i Džejkob Ris-Mog slični su samo po tome što svaki ima dve noge i dve ruke i pripada muškoj grani vrste. Naj Bevan je uradio nešto za nebrojene građane kad je osnovao Nacionalni zdravstveni sistem. Što se tiče koristi od politike, niko ne bi izabrao Donji dom kao put ka neviđenom bogatstvu. Čak ni Najdželu Faražu nije pošlo za rukom da se tako obogati, mada je zahvaljujući politici izvesno nagomilao materijalna sredstva i reklo bi se da su neka od njih zaista neviđena.
Ljudi uglavnom ne govore te stvari zato što su glupi. Kad bi vlast pripretila da će izgraditi put kroz njihovo zadnje dvorište, vrlo brzo bi savladali zakone o planiranju. Izgovaraju takve fraze zato što ne znaju bogzna šta o politici, a ne znaju zato što kao da ona vrsta politike koju upražnjavamo ne zna mnogo o njima. Naša zemlja, kao i veliki deo ostatka sveta, zahvaćena je dubokom krizom legitimiteta. Velike grupe stanovništva više nemaju ni najmanje poverenja u političke institucije. To je kao kad bi putnici u vozu reagovali na objavu da se približavaju odredištu s podsmešljivim povicima i skeptičnim kreveljenjem. Političari su popularni otprilike koliko i svodnici. Što se institucija tiče, mnogi se i dalje dive kraljevskoj porodici; razlog je delimično to što njeni članovi zapravo ne utiču na njihov svakodnevni život, kao što bi trebalo da čini politika. Činjenica da članovi kraljevske porodice ne rade ništa važno izvesno je povezana s njihovim ostajanjem na vlasti. Većina građana ne vidi više smisla u ukidanju monarhije nego u oslobađanju čovečanstva od nekog folklornog plesa ili monarhove telesne garde. Nema štete od malo beskorisne dekoracije u domaćinstvu.
Rasprostranjeno nezadovoljstvo moglo bi voditi u političku revoluciju da ljudi ponekad nisu suviše razočarani da bi bili revolucionarni. Začudo, međutim, u jednoj nedavnoj anketi trećina Britanaca je rekla da kapitalizam nije uspeo i da je potrebna komunistička revolucija. Tako bar izveštava Times. Teško je poverovati u to. Svaki četvrti ispitanik rekao je da je otvoren za podršku neprijateljima države kao što su Rusija i Iran, što znači da bi bankarski službenik s naočarima koji sedi preko puta tebe u metrou lako mogao biti petokolonaš. Upravo zbog mogućnosti da posle Francuske revolucije nastupi kriza legitimiteta, Edmund Berk je pozivao na upravljanje uz saglasnost naroda. Zato je on bio vigovac a ne torijevac. Vlast mora poštovati pučke vrednosti i običaje. Po Berkovom mišljenju, vladajuća klasa može opstati samo ako pridobije ljubav svojih podređenih; nevoljeni suverenitet vodi u političko bankrotstvo. Indijom se mora vladati s dužnim poštovanjem prema njenoj starosedelačkoj kulturi, a ne sa sirovom trapavošću stereotipnog imperijaliste.
Nacijama, po Berkovom mišljenju, ne upravljaju pre svega zakoni, već niz afiniteta i prećutnog razumevanja između vladara i onih kojima se vlada. Ono što ih drži zajedno više je kulturne nego političke prirode. Ako kolonije poput Amerike mogu da povežu podređenost Kruni sa sopstvenim građanskim pravima, njihova poslušnost će biti veća. Jedino čvrsto sedište vlasti, kaže Berk, „prebiva u duhu, osećanjima i interesima naroda“. Ako to ne uspe i ako obični ljudi izađu na ulice, onda će se, naravno, represivna vlast na njih obrušiti svom snagom. U rukavici kompromisa uvek je gvozdena pesnica. Ali usmeriti na stanovništvo svu silu znači rizikovati još drastičniju krizu legitimiteta. Sve u svemu, bolje je udvarati se građanima nego pucati u njih. Vlasti koje su radile ovo drugo istovremeno su pobeđivale i gubile.
Ciničan odnos prema političkoj klasi nije tako loš kao što se čini. Ljudi ne žive samo od politike, čak ni onda kad veruju svojim političarima i dive im se. Dosadna inercija svakodnevnog života može biti dovoljna da ih spreči da počupaju kocke iz kaldrme. Većina ljudi provodi većinu vremena prosto pokušavajući da održi glavu iznad vode. Njihovu pažnju ne zaokuplja raskid društvenog ugovora već cena slanine. To je jedan način na koji ekonomija odnosi prevagu nad politikom; to je ono što Marks zove „ekonomska baza“, a Amerikanci bottom line. Izvesna količina ekonomskog bola deluje tako što odvraća pažnju na način koji može pogodovati čuvarima sistema, ali prevelika količina postaje pretnja vlasti. Stalni posetioci Davosa ipak se mogu tešiti mišlju da se revolucije događaju samo onda kad ljudi misle da postoji ostvariva i poželjna alternativa sadašnjim teškoćama. Ako problem nije konkretan politički režim, već politika kao takva, to se verovatno neće dogoditi. Razočaranom puku čak i Lenjin je isti kao svi ostali političari.
„Svi su isti“ i slični stavovi možda nisu istiniti, ali impuls iza njih svakako je autentičan. Ljudi su u pravu kad cinično razmišljaju o politici, ali je većina cinična iz pogrešnih razloga. Ako politička sfera ne može doneti pravu promenu, razlog je uglavnom to što je veoma ograničena interesima banaka, velikih korporacija i međunarodnih kapitalističkih institucija. U tom smislu, globalizacija podstiče eroziju političkog poverenja na nacionalnom nivou. Isto to važi i za geopolitiku, koja prisiljava države na enormne troškove i nedovoljno finansiranje institucija na koje se oslanjaju građani. Pored toga, kapitalizam je sistem koji se najbrže menja u ljudskoj istoriji, što može otežati ispunjavanje političkih obećanja. Politika se sabija i postaje zakrčena arena u kojoj je prostor za manevrisanje drastično smanjen. Nacije postaju agenti sila koje ne mogu da kontrolišu. Britanija je nekad vladala svetom, a sada svet vlada njom.
Postoji lažno rešenje za rasprostranjenu predrasudu protiv politike, a to je da se na njoj može graditi neka politika. Ta politika, poznata po imenu populizam, danas hara zemaljskom kuglom. Možeš da osuđuješ međunarodne aranžmane iako su ti i ruke i noge vezane za međunarodne korporacije; možeš da pevaš slavopojke Običnom Čoveku dok podržavaš planetarna finansijska tržišta koja tog čoveka guraju ka liniji apsolutnog siromaštva. Možeš čak da se obogatiš na globalnim tržištima i da istovremeno optužuješ imigrante za društvenu pustoš koju ona uzrokuju. Možeš da šibaš elite u ime građana dok ostavljaš na stranu milione funti ili milijarde dolara i poseduješ više luksuznih kuća.
Možeš takođe govoriti u ime nekih građana zahtevajući da se zaustavi imigracija, ali ne i u ime nekih drugih ljudi koji traže bolji zdravstveni sistem i pristojan životni standard. Osoba koja otelovljuje to licemerstvo danas je kralj sveta, koji pucnuvši prstom može menjati pravila međunarodnog fudbala, a uskoro će diktirati i jelovnik u Mekdonaldsu. Preti nam opasnost povratka u apsolutizam, u doba kada je politika bila stvar monarhove volje.
Neki poslanici tvrde da ih je u politiku odveo samo altruizam i po ceo dan sede u baru Donjeg doma iz nezasite želje da služe svojoj zemlji. Većinu ljudi, međutim, politička aktivnost privlači iz materijalnih razloga, a ne zbog plemenitih ideja. Populisti su u prednosti tamo gde ima mnogo takvih razloga – loše zdravstvo, propadanje škola, nezaposlenost, posustajanje socijalne zaštite – i gde se veštim mađioničarskim trikom svi oni mogu pripisati jednom izvoru: imigraciji. Antiimigrantska politika znači menjanje stanovništva a ne menjanje sistema. Štaviše, populizam kombinuje materijalne pritužbe sa duboko usađenim kulturnim stereotipima. To je čudesno moćan spoj. Ko bi pomislio da baš kultura, među svim ostalim stvarima, igra tako važnu ulogu u domenu politike? Ipak, reč je o kulturi u njenom najmoćnijem smislu, dakle o pitanju identiteta a ne o Balzaku i Betovenu. Populizam se hrani dubokim ljudskim strahom od Drugog koji ide ruku pod ruku sa anksioznom privrženošću onom što ljudi dobro poznaju. Kada krivi čudovišnog Drugog za većinu nacionalnih nevolja, on zaobilazi priznanje da je kapitalizam uvek stvarao privatno bogatstvo i javnu bedu kao dve strane iste medalje. Taj oblik života populizam želi da produbljuje i brani čak i onda kad iskazuje brigu za životni standard u Sautendu.
Ako je rečenica „Svi su oni isti“ mantra razočaranih građana, koje reči političari najčešće izgovaraju? „Da bude jasno.“ „Vrlo sam jasan od samog početka.“ „Kemi je uvek jasno govorio o našoj politici u vezi sa…“ To je čudno jer sugeriše da ljudi smatraju nejasnost najvećom manom političara, što izvesno nije tačno. Političarima se ne veruje, zamera im se to što krše obećanja, što trabunjaju koješta ili što su previše plaćeni iako premalo rade. Ali im se ne prigovara da nisu dovoljno jasni. Oni povremeno mogu lagati, ali to rade lucidno. Neke njihove obmane su čudesno prozirne.
Pored toga, jasnost može biti precenjena. Zabava u svakodnevnom životu delom proizlazi iz njegove dvosmislenosti. Pre mnogo godina ukazao sam na to da se upozorenje „Psa morate nositi u rukama“, koje se ponekad nalazi na pokretnim stepenicama u stanicama podzemne železnice, može shvatiti kao zabrana da tim stepenicama priđete bez psa u naručju. Postoji apokrifna priča o tome kako je rok zvezda Bono otvorio koncert pozivom da se prisutni sete dece koja umiru od gladi. Tapšao je rukama i rekao: „Svaki put kad udarim dlanom o dlan umre jedno dete u Africi.“ Na to je jedan podrugljiv glas iz publike doviknuo: „Pa onda prestani to da radiš, jebote.“
Jedna od najprefinjenijih dvosmislica ugrađena je u roman Krila golubice Henrija Džejmsa. Kejt Kroj i Merton Denšer su zaljubljeni mladi par koji nema sredstava za stupanje u brak. Oni se sprijateljuju sa basnoslovno bogatom Amerikankom Mili Til i saznaju da ona pati od terminalne bolesti. Kejt ubeđuje Denšera da se udvara Mili i da se njom oženi kako bi nasledio njeno bogatstvo. U izvanrednom obrtu, Mili na samrtnoj postelji saznaje za njihov plan, pa ipak Denšeru ostavlja svoje bogatstvo. Taj čin praštanja u njemu izaziva žestoku grižu savesti i takvu ljubav prema Milinoj uspomeni da ne prihvata nasledstvo, a on i Kejt se zauvek rastaju.
U vazduhu ipak lebdi jedno pitanje. Mili svojim velikodušnim činom prekida Denšerovu vezu s Kejt jednako pouzdano kao da je počinio seksualno neverstvo. Da li je Mili predvidela tu posledicu? Da li je zato ostavila novac Denšeru? Da li je njeno praštanje zapravo lukavi čin agresije? I da li je Denšerova kazna za prevaru to da celog života ostane opčinjen njenim lešom? Kao što to često biva u Džejmsovoj prozi, ne možemo znati. Nikad nećemo saznati da li je Mili bila svetica ili osvetoljubiva kalkulantkinja. Kao što je primetio Ludvig Vitgenštajn, život pre liči na razrovano tlo nego na glatku ledenu površinu. Samo povremeno se postiže potpuna jasnost. Govor političara je najčešće jasan. Ali oni uprkos tome ipak nekako neprekidno lažu.
UnHerd, 14.08.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 08.10.2026.