Kontinuitet u diskontinuitetu. To bi mogla biti najkraća i najpreciznija definicija moderne istorije Srbije? Možda bi nam to pomoglo da vidimo dublje veze i niti koje povezuju događaje koji, na prvi pogled, nisu ni nalik jedni drugima?

Možda bi onda, naoko turbulentna, istorija Srbije dobila čvršći okvir, a njene skokovite promene mogle bi da se vide kao delovi istog, u suštini jednosmernog kretanja. Ako je to tačno, bili bismo prinuđeni da počnemo da analiziramo da bismo razumeli. I da razumemo da bismo menjali.

Zato, pođimo od jednog od ključnih uzroka diskontinuiteta u našoj istoriji – od političkih zločina i ubistava. Kad se pogleda taj sled od Karađorđa do Đinđića, obavezni smo pred sadašnjošću i budućnošću da proučimo njegove uzroke. I obavezni smo da prevaziđemo toliko udobnu relativizaciju, koja uvek kaže da je sve to bila slučajnost i da je svuda bilo isto. I, još pre, da odbacimo svesno odabranu iluziju da je naša istorija sudbina protiv koje se ništa ne može i koja ne zavisi od nas samih. Cilj razumevanja i znanja istorije nije da nam bude lakše, da se utešimo nekom novom iluzijom. Naprotiv – cilj je da se zabrinemo da bismo delovali. I da bismo znali šta treba da učinimo.

Zato pođimo od same liste političkih prevrata i ubistava. Karađorđa je 1817. godine ubio konkurent Miloš Obrenović i njegovu je “osušenu i pamukom napunjenu glavu” poslao Turcima. Miloša su 1839. godine svrgnuli ustavobranitelji i Karađorđevići, kao i njegovog naslednika Mihaila, 1842. godine. Knez Aleksandar Karađorđević, koji je posle Mihaila došao na vlast, skinut je 1858. godine s vlasti, pa je vraćen Miloš. Dve godine kasnije Miloš je umro, a na mesto kneza došao je ponovo Mihailo. On je ubijen u zaveri protivničke dinastije, 1868. godine. Milan Obrenović, koji ga je nasledio, bio je nateran na abdikaciju, a njegov naslednik Aleksandar Obrenović ubijen je u Majskom prevratu 1903. godine. Predstavnika nove dinastije, kralja Petra Karađorđevića, na povlačenje su prisilili zaverenici koji su ga 1903. godine doveli na vlast. Njegovog naslednika Aleksandra su u Marseju, 1934. godine, ubili udruženi nacionalisti, predstavnici VMRO i Ustaškog pokreta. U posleratnoj istoriji Srbije, prvo su počišćeni srpski liberali 1972. godine. Zatim je Ivan Stambolić prvo svrgnut, pa ubijen. Slobodana Miloševića zbacio je puč u vrhovima vojske i policije 2000. godine. Zoran Đinđić je ubijen. Ostaje neobičan podatak da je jedini vladar koji nije ubijen ili na neki drugi način nasilno uklonjen bio Josip Broz Tito.

Često možemo da čujemo da političke zločine u našoj istoriji treba gledati u širem kontekstu, da je tako bilo u celoj Evropi. Mogli bismo cinično pretpostaviti i da je to naša najdublja veza sa Evropom?! Međutim, ako se prouči ovaj zaista bogat spisak političkih ubistava u evropskoj i svetskoj istoriji 19. veka, može se brzo i lako videti da su, sa izuzetkom SAD, u drugim zemljama atentati bili izuzeci, a ne pravilo. Uz to, iako se u nekim političkim krugovima 19. veka i verovalo da prevrati, revolucije i atentati doprinose napretku, taj trend je prošao kad je politika stabilnije ušla u institucije. Kod nas se, međutim, zadržala.

To nas dovodi do sledećeg najavljenog pitanja – da li se radi o koincidenciji? To i jeste jedno od najvećih istorijskih pitanja: u kojoj su meri događaji puke slučajnosti, a koliko su rezultat procesa dugog trajanja. Kako naći meru između determinizma i kontingencije? Da bismo to pitanje postavili, moramo ući u uzroke koji su dovodili do nasilnih smena vlasti u Srbiji.

Analiza uzroka pokazuje da bi se atentati iz 19. veka mogli, u prvom redu, pripisati sukobu dve dinastije i političkoj konkurenciji koju je taj sukob stalno držao na nivou puzećeg građanskog rata. Monarhija je, zbog toga, bila faktor nestabilnosti u istoriji Srbije, a, kako kaže Latinka Perović, sukob dve dinastije razorno je delovao na državu i društvo, delio je, iscrpljivao i onesposobljavao je da rešava važna pitanja. Bila je to posledica činjenice da su dve narodne dinastije, izrasle iz dva srpska ustanka, od politike napravile arenu za sopstvene obračune. Uz to, vladaoci u Srbiji 19. veka nisu bili parlamentarni monarsi, koji “kraljuju, a ne vladaju”. Većina njih bili su političke ličnosti par excellance, uključeni i u najproblematičnije skandale i korupcionaške afere. Budući da su bili duboko umešani u politiku, ni u očima javnosti i konkurenata oni nisu bili nesmenljivi, što bi trebalo da bude temeljna ideje monarhije. Zbog toga je naš monarhizam bio podriven od samog početka i nikada nije imao onu snagu autoriteta koja je glavni argument stabilnih monarhija i onih koji se za njih zalažu. Dvadeseti vek doneo je novi sled političkih zločina, ali su njihovi uzroci postali komplikovaniji. Pre svega, posle ubistva poslednjeg Obrenovića, 1903. godine, dinastička konkurencija je prestala da bude motiv prevrata. Time je ogoljeno da ona i nije bila njihov ključni uzrok, već samo politički simptom.

Permanentno revolucionarno stanje proisticalo je iz stanja večito nedovršene države. Srbija je bila i ostala nedovršena država, jer su sukobi oko unutrašnjeg uređenja dovodili do toga da je svaki od 15 usvojenih ustava bio osporavan i pre svog usvajanja, pa se tako nijedan (uključujući i današnji) nije doživljavao kao trajni, zadati pravni okvir. Još važniji uzrok nedovršenosti bilo je konstantno neprihvatanje granica u kojima se Srbija nalazila (uključujući i današnje), što je stalno na stolu držalo pitanje njihovog ispravljanja u nekom sledećem ratu. Nestalnosti i nesigurnosti davale su osnovni ton političkom životu.

Ta neizvesnost stvarala je kod savremenika utisak da se ne zna šta će biti sutra, da su sva rešenja stalno moguća i sva pitanja neprekidno otvorena. U tim okolnostima niti se moglo niti se htelo rešiti bilo koje pitanje. Nije se moglo, jer nijedna od garnitura nije bila odlučna da preuzme odgovornost koja bi otvarala mogućnost novog državnog udara. Nije se htelo, jer se lakše vlada kad se ništa ne zna. Problem je bio u tome što stalno otvorena pitanja dalje generišu revolucionarne pokrete, koji se nude kao oni koji znaju rešenje. Svaka prethodna revolucija stvarala je novu, vlasti nastale prevratima govorile su da bez krvi neće otići, gajeći tako novu revolucionarnu opoziciju. Tako se (pa i danas), ubrzo po dolasku svake vlasti, otvaralo pitanje kada će i kako ona otići.

U tim okolnostima dodatno je jačala autoritarna politička kultura. U političkom protivniku ona je videla samo i isključivo neprijatelja, prema kome je bilo dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Različito mišljenje videlo se kao izdaja i ugrožavanje državnih interesa. Jačala je duboko antipluralna politička svest, koja u ma kom, a posebno manjinskom “drugom” vidi opasnost. Tako je glavna parola vlasti postala – “čija vlast njemu i država; kome država njemu i sloboda”. U tim uslovima politika postaje suprotno od onoga što bi ona u modernom društvu trebalo da bude – način za artikulisanje i kanalisanje društvenih problema. Naprotiv, politika koja ne priznaje drugačije mišljenje samo potiskuje probleme i nezadovoljstvo, proizvodeći nove revolucionarne potencijale. Revolucija rađa novu revoluciju. Ali, pomaka nema.

Ključni uzrok koji zatvara kanale političke komunikacije jeste partijska država. Ona je u Srbiji nastala kad i partije, u poslednjim decenijama 19. veka. Partije su od samog početka bile više od političke organizacije: one su socijalne kategorije koje omogućavaju napredovanje u društvu i ekonomske jedinice koje korupciju u društvu čine endemskom. Kako su društvene pozicije i vlasništva stečena zahvaljujući partijama, tako odbrana vlasti postaje i odbrana imovine, pa i same egzistencije, što dodaje posebnu žestinu političkim obračunima. Svaki prevrat bio je praćen i egzekucijom nad imovinom svrgnutih, što je najslađa osveta siromašnog društva, koje će se uvek (pa i danas) radovati svakom linču onih koji su se obogatili u prethodnoj vlasti.

Ali dalje se od linča prethodnika nikada nije otišlo, jer je nova partija pravila svoju strukturu vlasti i novca. Siromašno društvo je od partija napravilo klanove, klijentelistički odnosi zamenili su druge društvene strukture. Te veze spojile su i identifikovale interesne grupe s državom. Bio je to još jedan uzrok koji je dovodio do uverenja da se ta veza može samo nasiljem raskinuti. Ali se ta veza uvek iznova stvarala, jer njeni uzroci ne mogu ukinuti revolucionarnim skokovima, već primenom zakona.

Ta veza između vladajuće partije i novca se iznova obnavljala jer nikada nisu izgrađene stabilne i čvrste institucije. Bez ustavnog i neupitnog teritorijalnog okvira to se činilo nepotrebnim naporom. Ali i činilo se da se bez institucija lakše vlada, da se bez poštovanja prava može ušićariti više, kinjiti bolje. Međutim, dugo iskustvo političkih prevrata pokazalo je da su veliki račun plaćale upravo vlasti koje su u svom vladanju izbegavale institucije i zakone, stvarajući tako priliku da ih pometu mase koje su ih i dovele na vlast. Najvišu cenu, ipak, plaćala je i plaća država.

Dodatan problem u istoriji prevrata dolazio je odatle što su dve dinastije postale simboli oprečnih političkih pozicija, različitih modela razvoja Srbije i suprotstavljenih nacionalnih politika. Obrenovići su se identifikovali sa Naprednom strankom, borbom za pravnu državu i protiv demokratskog populizma, težnjama ka modernizaciji Srbije i vezivanjem za Austro-Ugarsku, tada najbližim Zapadom. Karađorđevići su se povezivali sa Radikalnom strankom, odnosno narodnjačkim demokratizmom, prioritetom nacionalne politike nad unutrašnjim razvojem Srbije i vezivanjem za Rusiju. Te suštinske političke razlike davale su dodatnu snagu sukobima konkurentskih dinastija, jer su pokretale pitanje: kojim putem dalje? Dileme koje su tada otvorene još uvek nisu zatvorene, a pitanje “kuda dalje” još uvek je na dnevnom redu. Prevrati ni to nisu mogli da reše.

Problemi su se dalje samo nizali. Iza dva zavađena politička bloka i dve orijentacije, zaista su stale zavađene velike sile. Sukobljene oko sfera interesa na Balkanu, Austro-Ugarska i Rusija našle su svoje oslonce u podeljenoj Srbiji, pa je svaki prevrat i svako političko nasilje, negde u pozadini, imalo makar i prećutnu podršku velikih sila. Bila je to još jedna gorka posledica nasilnih smena vlasti, jer se tako otvarao prostor za mešanje u unutrašnje stvari, ali i stvarala mogućnost da se politički protivnici u Srbiji identifikuju sa “stranim zavojevačem”. Otuda je jedna od najstarijih optužbi u srpskoj političkoj kulturi bila ona u kojoj se pominju izdajnici i strani plaćenici. To je dodatno delegitmizovalo drugačije političko mišljenje, učvršćujući autoritarnu matricu.

Žestinu političkim obračunima dolivao je preovlađujući, predmoderni sistem vrednosti. Ratnički kodeks i verovanje da je junaštvo u sili, proistekli su iz epske poezije i shvatanja da ljudski život nema naročitu cenu, dovodio je do toga da život nije bilo teško ni izgubiti ni uzeti. I to ne samo vladarima, već i “običnim” političkim protivnicima, pa i onima za koje se verovalo da samo podržavaju suprotnu političku opciju. Svi parlamentarni izbori beležili su fizičke obračune na glasačkim mestima i nijedni nisu prošli bez nekoliko izgubljenih života. Osveta je postala jedno od osnovnih političkih sredstava. Uzvratiti udarac postao je ključni, neretko i jedini politički cilj. Nasilje se videlo kao rešenje.

Još je jedan dubinski društveni i politički uzrok uticao na stalne zavere kao bitan faktor političkog života u Srbiji. Bila je to činjenica da su postojali zaverenički krugovi u organima prisile – vojsci i policiji. Zaverenici i kontrazaverenici jesu bili proizvodi dubinskih političkih podela oko ključnih pitanja razvoja, ali jedan dublji i važniji faktor davao im je naročitu političku moć. Taj svoj položaj oni su dugovali posebnom autoritetu koji je vojska uživala u srpskom društvu. Zaslužila ga je kao najorganizovaniji deo inače neorganizovanog društva. Ali, i još mnogo važnije, kao snaga koja je trebalo da dovede do ostvarenja jedinog pravog prioriteta – nacionalnog programa. Stalno iščekivanje rata koji bi rešio to nerešivo pitanje davalo je vojsci centralni značaj i u društvu i u politici, kao i lavovski deo budžeta. Zahvaljujući tome, ona je poverovala da može i da arbitrira u politici, u koju su je uvlačile i zavađene grupe na političkoj sceni.

Poseban problem sa nasilnim smenama vlasti bio je u tome što su “izvršioci prevratnih radnji” ostajali kao politički faktori i po obavljenom “poslu”, čime su dalje destabilizovali političko stanje u državi. Najpoznatiji je primer zaverenika iz 1903. godine, koji su direktno uticali na politiku u “zlatnom dobu srpske demokratije”, utičući na smene vlada, izbore ministara, uslove savezničkog ugovora sa Bugarskom, pripreme Mlade Bosne za Sarajevski atentat… Tako su nastali, kako su ih tada zvali, neodgovorni činioci, koji vaninstitucionalno deluju, i mimo institucija vuku odlučujuće konce. To daje moć tajnim službama i skrivenim centrima moći da rukovode ovom zemljom, čime se, dodatno, poništavaju prethodni demokratski napredak i pokušaji izgradnje institucija. To je još jedan faktor koji stalno podriva labilni pravosudni sistem zemlje, jer nosioci prevrata nisu nikada izvođeni pred redovni sud, što je dodatno slabilo moć i autoritet pravosuđa, koje ne može da se uhvati u koštac s ključnim pravnim prestupom – ubistvom vladara. Proglašavani za borce za slobodu, zaverenici su stavljani izvan i iznad zakona, a država se dalje urušavala.

Prevrati i ubistva su dalje pogoršavali političku kulturu iz koje su nastali, ostavljajući na njoj duboke ožiljke. Smenjivanje interesnih grupa na vlasti i njihovi međusobni obračuni stvarali su nedemokratsku lojalnost i jačali strah kao politički faktor. Mnogi su dragoceni ljudi potrošeni u tim prljavim rabotama. I savremenici su toga uvek bili svesni, pa je jedan istaknuti političar početkom 20. veka govorio ovako: “Pogibije oba vladara, izgnanstva trojice za jedan vek! (…) Ta borba degeneriše našu parlamentarnu mašinu, izvitoperuje ulogu partija, lomi rebra i karaktere, baca ljude u sirotinju (…) Najpošteniji ljudi padaju okaljani, a često najveći nevaljalci prosperiraju (…) Zato se tera šega sa Srbijom. Zato se ređaju neuspesi za neuspesima u spoljnoj i unutrašnjoj politici, jer je to rat crvene i bele ruže, i to stogodišnji rat u Srbiji” (citirano prema L. Perović). Rečeno je to posle prvih sto godina. Ali ni naredni vek nije doneo političku stabilnost i redovne, mirne smene vlasti. Nasilje se i dalje videlo kao rešenje, a Srbija se teško kretala napred.

Zato danas, na desetu godišnjicu ubistva premijera Zorana Đinđića, treba reći da taj nesrećni kontinuitet političkog nasilja nije slučajnost i da se njegovi uzroci nalaze duboko u istoriji Srbije. I šta mi iz tog kontinuiteta diskontinuiteta možemo da zaključimo? Ako dosadašnju analizu primenimo na “slučaj Đinđić” lako ćemo uočiti da se većina pomenutih političkih faktora stekla i prilikom tog atentata. Bili su tu i zaverenici u vrhovima tajnih službi koji su učestvovali i u prethodnom prevratu, onom iz 2000. godine i zahvaljujući tome imali poseban položaj. Bila je tu i partijska država. I politička kultura koja u protivniku vidi neprijatelja. I sistem vrednosti koji u kompromisu vidi slabost, a u sili junaštvo. I interesi moćnih krugova koji su u uspostavljanju pravnog sistema i institucija vide smetnju za svoj monopol. Možda i velike sile. I, na prvom mestu, ona ista podela na moderniste i antimoderniste, zapadnjake i antizapadnjake, koja je bila dubinski uzrok većine drugih atentata u srpskoj istoriji. Zato ubistvo iz 2003. godine dokazuje da je još uvek na snazi kontinuitet koji proističe iz dubinskih problema moderne istorije Srbije: slabosti institucija, moći “nekontrolisanih činilaca”, partijske države i nerešenog ključnog pitanja: “kuda dalje?”. Tek će uklanjanje svih tih uzroka napraviti diskontinuitet u kontinuitetu. Nerasvetljeno ubistvo Zorana Đinđića već deset godina upozorava na opasnosti koji su još uvek tu, na nestabilnost koja stvara nove nestabilnosti. A Srbija i dalje stoji.

Danas, 09.03.2013.

Peščanik.net, 09.03.2013.

Srodni linkovi:

RADIO emisija – Lepša istina

Dubravka Stojanović – Apis: povratak na mesto zločina

Dubravka Stojanović – U živom blatu

Olga Popović-Obradović – Pogled u ‘Zlatno doba’ srpske demokratije

Olga Popović-Obradović – Lojalnost bez distance

Olga Popović-Obradović – O legitimitetu monarhije

Mirko Đorđević – Majski prevrat 1903-2013.

TEMA – ATENTAT

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)