Tokom pandemije korona virusa, za mnoge od nas samoizolacija je jedino što možemo učiniti da bismo zaštitili sebe i druge, samoća je ono najbolje čemu se možemo nadati, a usamljenost je ono što zaista osećamo. Kad kažem „mi“, mislim na ljude koji sebi mogu da dopuste luksuz samoizolacije i težnje za samoćom. Oni koji ne mogu da se samoizoluju – lekari i medicinske sestre, radnici koji drugima omogućuju samoizolaciju – često su istovremeno izolovani i usamljeni jer nemaju mogućnost da biraju svoje društvo.
Najsloženije i najpreciznije opise izolacije dala nam je Hana Arent u poslednjem poglavlju Izvora totalitarizma. Usamljenost je, kaže Arent, nužan uslov totalitarizma i zajedničko tlo svakog terora. Izolacija i samoća okružuju usamljenost kao dva povezana, ali različita stanja. Primeri koje Arent navodi – robovi i podanici modernih totalitarnih režima – izolovani su i usamljeni, ali nisu sami. Izolacija, piše ona, „može biti početak terora, izvesno je njegovo najplodnije tlo i uvek je njegov rezultat“. Izolacija je nemogućnost delovanja s drugima koje je, kaže Arent, izvor političke moći pojedinca. Izolacija čini ljude nemoćnima.
Čovek može biti sam i kad nije izolovan, ili biti izolovan, a ne biti sam. Izolovana osoba ne može delovati s drugima, ali još uvek može delovati – može stvarati i slati svoje tvorevine u svet. Usamljenost je potpuna nemogućnost delovanja, bilo s drugima ili bez njih. Arent povezuje usamljenost sa stanjem iskorenjenosti i suvišnosti: nemam mesto u svetu i nemam šta da dam svetu. To stanje je pak povezano s gubitkom onog što ona naziva „zdrav razum“ – a što je zajednička realnost koja nam dopušta da upoznamo sebe, da znamo gde se završavam ja, a gde počinje svet i na koji način smo povezani s drugima.
„Živimo ne osećajući zemlju pod svojim nogama / naše su reči nečujne deset koraka dalje“ – tim stihovima je ruski pesnik Osip Mandeljštam 1933. godine sažeto opisao stanje totalitarne usamljenosti, gubitak osećaja vremena i prostora, nestanak društva i nade da će nas neko čuti ili videti. Kad nema povezanosti s drugima, ne može biti glasa. Arent piše o izolaciji i usamljenosti kao uslovima, instrumentima i proizvodima tiranije. U današnjem virtuelnom „ovde“ mi nismo podanici tiranina ili totalitarnog režima, a užas koji doživljavamo nisu proizvele ljudske ruke, mada ga jesu uvećale. Ipak, reči Hane Arent o izolaciji i usamljenosti danas snažno odjekuju u nama. Pre 8 ili 12 nedelja nije bilo tako.
Svake nedelje na Zumu se srećem sa svojim najboljim prijateljima u Moskvi. Zbog gubitka osećaja vremena i prostora vremenska razlika ne remeti mnogo mogućnost da zajedno popijemo piće, a razdaljina među nama – rastojanje koje se merilo kilometrima, kao i satima i dolarima potrebnim da se oni pređu –postalo je puka apstrakcija. Moji prijatelji u Moskvi su funkcionalno jednako blizu i jednako daleko kao moja prijateljica čija je kuća nedaleko od moje. (Njena kuća je nedaleko, ali ona je slika na ekranu.) Što je još čudnije, prošlo je mnogo vremena otkad smo moji moskovski prijatelji i ja imali ovoliko „zajedničke realnosti“ koliko je imamo sada. Sad svi doživljavamo sličnu izolaciju, strah, bespomoćnost i gnev. Upoređujemo opise škola koje ne uče decu, bolnica koje ne leče i vlada koje nas izdaju.
Naši razgovori se vrte oko odsustva. Govorimo o načinima na koje ne viđamo ljude. Bila sam u gradu u kome žive moj otac i najstarija prijateljica, a nisam ih videla. Kad sam konačno, posle 7 nedelja, videla oca, nosili smo maske i stajali daleko jedno od drugog tako da su pojedinosti naših lica bile nevidljive. Naši prigušeni glasovi bili su jedva čujni na rastojanju od deset koraka. S mojom prijateljicom na Zumu, koju vidim jasnije sve dok je u okviru, razgovaram o neviđanju, o mnogim nepoznanicama: šta znače testovi, ako išta znače; kad će se pandemija završiti i na šta će onda ličiti svet.
Ali postepeno se izmiče tlo ispod tih razgovora. Tanji se naš zdrav razum. Ili se možda podebljava: ono što doživljavamo tokom naših nedelja izolacije stvar je zdravog razuma utoliko što doživljavamo slične stvari, ali te stvari su unutrašnje, intimne, teško ih je artikulisati – teško je takođe znati da li ih uopšte treba izražavati rečima. Tokom prvih nekoliko nedelja razmenjivali smo informacije i utiske o svojim životima i obaveštavali jedni druge o brzini i načinu zatvaranja gradova u kojima živimo. Razmenjivali smo zapažanja o šoku ili nostalgiji koje u nama izazivaju neki zvuk ili prizor iz života pre pandemije, na primer glasovi pijanih ljudi koji zajedno idu ulicom. A onda je svet izbledeo.
Šta sad čini novo iskustvo? Čovek koga jedva poznajem kaže mi, tokom profesionalnog razgovora na Zumu, da nedeljama nikog nije dodirnuo i da njegova seksualnost atrofira. Poznanica Rut Nok, kustoskinja, saopštava na Fejsbuku: „Upravo sam shvatila da više od četiri nedelje nisam dodirnula drugo ljudsko biće niti je iko dodirnuo mene. Pitam se da li ćemo kasnije deliti čovečanstvo na ljude koji su bili dodirnuti i ljude koji nisu“. Oni koji nisu sami u samoizolaciji doživljavaju svađe, sumnje, uspone i padove u svojim odnosima, sudare oko vaspitanja dece – sve ono čime srećne, nesrećne i promenljive porodice stvaraju zdrav razum koji imamo služeći se konačnim brojem obrazaca u karantinu. Svađe, strahovi i duševni bolovi uvek su postojali, ali su obično bili zaklonjeni od tuđih očiju. Sad je privatni život jedini život koji živimo. Kako to utiče na prijateljstvo, koje uvek, u mnogim svojim značenjima, opkoračuje granicu između javnog i privatnog? Gde je granica sad kad je nestao svaki zajednički prostor?
A šta se događa s fizičkim javnim prostorima dok smo mi izvan njih? U osvit doba samoizolacije, u početnoj poplavi mimova, pesama i drugih kulturnih proizvoda, na mrežu je postavljena epizoda Masjanje, ruskog crtaća koji postoji već 20 godina, o korona virusu. U njoj se glavna junakinja Masjanja, uvek gunđava i sarkastična, zatvara na godinu dana u karantin s mužem i dvoje dece. Zakucali su daske preko vrata i ostavili samo tanak prorez kroz koji im dostavljači isporučuju naručenu picu. Masjanja razmišlja o ruskoj reči za „napolje“, snaruzhi, i pretvara je u imenicu: naruzha. Ona joj zvuči odbojno. „Naruzha je nasilje, bolest, politika, prljavština, virusi, bahatost, kriminal i druga sranja“, kaže Masjanja na početku porodične samoizolacije. Na kraju oni proviruju iz kuće. „Šta je ono?“, pita Masjanja. „Nebo? Ma to je sranje. Jebeš ovu naruzhu – samo nevolja. Mogu da vam pokažem šumu u virtuelnoj stvarnosti i ima da padnete na dupe“. I onda ponovo zakiva daske na vrata.
Znamo kako se ona oseća. Spoljašnjost – fizički javni prostor – sad je puna izdajničkih pregovora i promenljivih pravila društvene interakcije koja nas ostavljaju na milost i nemilost drugim ljudima. Spoljašnjost je zvuk sirena; mesto na koje ideš ako se teško razboliš. Spoljašnjost je poprište bitaka i izvor vesti. Stvari koje postoje u javnom domenu – predsednik, Uprava za hranu i lekove, Centri za kontrolu i prevenciju bolesti, guverner, gradonačelnik, novine – imaju veći i neposredniji uticaj na naše živote nego ikad ranije (ako izuzmemo prirodne katastrofe, rat ili revoluciju). A naša odvojenost od njih je veća nego ikad ranije: odsečeni ispražnjenim javnim prostorom, postajemo zabrinuta, ali pasivna publika.
A šta se događa s politikom u vremenu kao što je ovo? Pre manje od mesec dana videli smo kako glasači na demokratskim predizborima u Viskonsinu rizikuju živote radi mogućnosti da deluju zajedno s drugima – da deluju politički. Nemoguće je makar približno nabrojati sve političke činove koji se ne događaju: školske odbore koji se ne sastaju, organizacije u kampusima koledža koje se ne formiraju, proteste koji se (pretežno) ne događaju, novinare koji ne putuju na lice mesta i, što je najvažnije, veze koje se ne grade. Naravno, na Zumu se održavaju protesti i organizacioni sastanci koji poštuju mere socijalnog distanciranja. Održavaju se i „vebinari“ koji privlače rekordan broj slušalaca, recimo predavanje Naomi Klein, i postoje advokati koji iz svojih stanova vode veoma važne slučajeve. Ali ti događaji ne zbivaju se u zajedničkim javnim prostorima, a to je i te kako važno. Dosad smo pročitali bezbroj psiholoških objašnjenja o tome da Zum zamara i frustira: ne možemo se gledati u oči, ne možemo čitati izraze lica, intenzivno i jalovo smo svesni da nešto odrađujemo i ne uspevamo da uskladimo svoje reči, namere i okruženje. Ima i drugih razloga za to što virtuelna komunikacija ne postaje politička. Suviše je lako otići, isključiti se, odustati. Nismo u istoj prostoriji s ljudima s kojima moramo da se dogovorimo i naš izlazak ne povlači neprijatnost niti ikakvu fizičku prepreku – dovoljan je jedan klik (koji čak nije ni čujan). Nema srećnih slučajnosti. Povezujemo se tehnički, a ne slučajno (osim kad neko nezvan upadne i ugrozi virtuelni sastanak). Ne pravimo one lične ili mentalne veze koje nas navode da mislimo. Naš zdrav razum ne postaje ni tanji ni deblji; prosto postaje memljiv.
Mišljenje se, piše Arent, događa u samoći. „Usamljenost nije samoća. Samoća zahteva da čovek bude sam, dok se usamljenost najjače oseća u društvu“. Razlika koju ja pravim je jednostavnija i verovatno je poznata svakom ko se bavi pisanjem. Usamljenost, koju sam, na primer, doživljavala kad sam se izolovala da bih napisala knjigu, čini me tužnom i glupom. Samoća – prilika da radim sama, a da ipak mogu da se hranim ljudskim vezama – navodi me da mislim. Arent piše da je izolacija neprijatelj samoće: kad ne možemo da vidimo svoj odraz u očima i idejama drugih, naše jastvo nestaje, a samoća se pretvara u usamljenost. „Ono što samoću čini tako nepodnošljivom je gubitak jastva koje se može ostvariti u samoći, ali se potvrđuje u svom identitetu samo u društvu jednakih kojima verujemo i koji su dostojni poverenja“, kaže Arent. „U toj situaciji, čovek gubi poverenje u sebe kao partnera svojih misli i ono elementarno poverenje u svet koje je nužan uslov svakog iskustva.“
Usamljenost naše samoizolacije sačinjena je od strepnje i straha. To su usamljenička stanja. Moguće je biti hrabar s drugima, ali u strahu, kao i u bolesti, svako od nas je sam. Život u stalnoj panici, život u stalnoj prinudi, s jedne strane, i krajnjoj neizvesnosti s druge strane – to su takođe uslovi života u totalitarnoj državi (u kojoj, ponavljam, mi ne živimo) i oni gotovo onemogućuju mišljenje o bilo čemu osim preživljavanja. Borimo se, naravno protiv tih prepreka. Moje kolege u medijima su obavile izvanredan zadatak asimilovanja i širenja drukčijih načina mišljenja o realnosti, od činjenica o virusima, antitelima i imunitetu krda (bilo bi dobro da smo svi o tome učili u srednjoj školi) do komplikovanijih i specijalizovanijih ideja, kao što je stopa pozitivnih na virus ili zaravnjivanje krive. Taj rad omogućuje nama, laičkoj javnosti, da shvatimo sistemske pristupe razumevanju pandemije.
Dosad je virus ozbiljno poljuljao pretpostavke naučnika, i to na više načina. Jedan od njih je mogućnost asimptomatskog širenja, pojava koja je istovremeno izgledala tako neverovatna i tako zastrašujuća da je naučni konsenzus kaskao za očiglednim dokazima. Vidimo i to da naučnici menjaju svoje pretpostavke o imunitetu. Ali ne brinem mnogo za teoretičare medicine i zdravstva. Za razliku od većine nas u ovom trenutku, oni imaju i svrhu i zajednicu: imaju svet kom su potrebni i koji ih informiše. Naučnici će biti dobro.
Mnogo više brinem za usamljene vaspitače i usamljene političare, usamljene pisce i usamljene ekonomiste, usamljene arhitekte i usamljene filmske stvaraoce, usamljene organizatore i usamljene umetnike, i za sve one druge usamljene ljude čiji je posao da zamišljaju budućnost. Arent piše da je jedini posao koji um može da radi u stanju usamljenosti „logičko zaključivanje na osnovu premisa čija je tačnost očigledna“. Ona je imala na umu krutu, zatvorenu logiku totalitarnog mišljenja. Naš zdrav razum, takav kakav jeste, kaže nam da se ovakav sticaj društvenih, političkih, ekonomskih i medicinskih okolnosti nikad ranije nije pojavio, a naš odgovor je ipak pribegavanje goloj logici. Sad, kad bi trebalo da razmišljamo o svetu uzajamne povezanosti i zajedničkih resursa, mi se ograđujemo, individualno i kolektivno i učvršćujemo granice nacionalne države. Kad bi trebalo da razmišljamo kako da uzajamno podržimo preživljavanje i preispitamo samu pretpostavku da džinovski monolit zvani ekonomija zahteva da u njena ulažemo više truda i sredstava nego u opšte zdravlje i individualno blagostanje, mi trošimo nezamisliva monetarna i intelektualna sredstva na nastojanje da održimo prethodni ekonomski status kvo. Kad bi trebalo da bude jasnije nego ikad da smo onoliko dobro koliko je dobro naš najbolesniji član, mi dopuštamo da zdravstvo funkcioniše kao biznis, uz minimalne intervencije. Nešto od toga događa se, naravno, zato što našu saveznu vladu vode poremećeni, zloćudni narcis i njegovi pomagači, ali to nije jedini razlog. Sad smo svi usamljeni i, bar u izvesnoj meri, tužni i glupi.
Ideja da moramo da menjamo svet da bismo preživeli ovu krizu i napredovali posle nje nameće se sama od sebe. U čudesnom ogledu objavljenom prošlog meseca Arundati Roj je pandemiju nazvala „kapija“: „Možemo odlučiti da kroz nju prođemo vukući za sobom leševe naših predrasuda i mržnji, naše pohlepe, naših banaka podataka i mrtvih ideja, naših mrtvih reka i zadimljenog neba. Ili možemo proći lako, s malo prtljaga, spremni da zamislimo drukčiji svet“. Naomi Klein je primetila da su ideje koje su izgledale radikalne samo nedelju dana pre nego što je pandemija pogodila Sjedinjene Države, nedelju dana kasnije postale zdravorazumske; među njima su zdravstvena zaštita za sve, krov nad glavom za sve, školovanje bez dugova i Zeleni nju dil. Ali te ideje ne mogu biti nakalemljene jednim potezom – o njima se mora misliti. Plaši me pomisao da u vreme kada je mišljenje preko potrebno ima tako mnogo usamljenosti i tako malo samoće.
Slike iz izolacije, Den Haag, foto: Mira Oklobdžija
The New Yorker, 05.05.2020.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 13.05.2020.
Srodni link: VIDEO – The voices of New Yorkers sheltering in place
KORONA