“Većina dece su vrlo socijalna bića koja, da bi napredovala i rasla, imaju potrebu i želju za kontaktom sa drugima. Međutim, ponekad dete ne komunicira s drugima na očekivani način. Umesto toga, ono deluje kao da je u “svom svetu”, odnosno svetu koji se sastoji iz ponavljanih rutinskih radnji, čudnih i specifičnih ponašanja, problema u komunikaciji i potpunog nedostatka socijalne svesti ili interesovanja za druge.” Ovim rečima jedan webportal definiše pojavu autizma kod dece.
Hapšenje Ratka Mladića je iznelo na površinu brojne karakteristike političkog autizma od kojeg naša politička elita pati, čini se gotovo čitavu modernu istoriju.
Na dan isporučenja Ratka Mladića u Hag, Boris Tadić traži od EU da učini svoje, jer bi “u suprotnom dali šansu onima koji ne žele da vide Srbiju u EU.”
Perverzan momenat u ovoj 16-godišnjoj agoniji je u tome da oni koji do juče nisu tražili Mladića, danas pokušavaju da njegovu predaju iskoriste kao adut, neoboriv argument da je Srbija zrela za status kandidata, datum za početak pregovora ili pak samo članstvo u EU. Mladić je savršeno odigrao svoju ulogu: poslužio je kao izgovor za stagnaciju u EU integracijama, dok je sve što se moglo očerupati bilo očerupano, da bi poslednjim obrtom postao ultimativna karta za EU.
Baš kao i u slučaju prethodnog “proboja” u evropskim integracijama, vlasti u Srbiji nisu ništa konkretno uradile u smislu sprovođenja strukturnih političkih i ekonomskih reformi zemlje. Sve što je vlada tada uradila je bilo povlačenje u poslednjem trenutku unilateralnog predloga rezolucije SB UN-a o Kosovu. Drugim rečima, vlasti su rekle da neće praviti probleme i dobile milostinju od EU oličene u odmrzavanju SSP-a – prvog predkoraka u procesu približavanja EU.
U slučaju Mladića, politička vrhuška je prebacila ratnog zločinca sa tačke A na tačku B tri godine nakon što je preuzela kontrolu nad službama bezbednosti. Ili možda nije.
Evropske integracije Srbije – ta catchy fraza koju slušamo više od deset godina – nisu počele. One počinju kada se otvore pregovori sa EU i kada postane jasno da su sve relevantne političke opcije potpuno posvećene reformisanju zemlje i usklađivanju sa acquisom. Srbija je, sa ovakvom političkom elitom, još daleko od tog trenutka.
Ipak, danas zaista možemo da odahnemo. Hag je de facto skinut sa dnevnog reda odnosa EU i Srbije. Da li će se taj pozitivni trenutak iskoristiti za ubrzanje približavanja EU nažalost ne zavisi od nas, već od onih kojima je u najboljem interesu da Srbija ostane zatvoreno, kartelizovano društvo, sa biračkim telom koga je lako manipulisati i još lakše finansijski cediti – preko monopola, kursa dinara ili pak kroz nametanje administrativnog harača. Dokle god prosečan birač bude živeo u političkom autizmu – koji mu je nametnut, ali koji može da odbaci ako to želi – evropeizacija Srbije će se odvijati tempom otvaranja azijske iliberalne demokratije za neekonomske uticaje Zapada.
Autističnoj deci je potrebna briga, strpljenje i stručna pomoć. Za politički autizam nema leka. Postoji samo svesna odluka da se ta halucinogena percepcija sveta odbaci, da bi se spoljašnji svet gledao vlastitim očima. Toj odluci možemo svi doprineti uporno je tražeći, koliko god je danas glas zdravog razuma sistematski ućutkivan.
Peščanik.net, 01.06.2011.
UHAPŠEN RATKO MLADIĆ