Sve što dovodi u pitanje naše pravo da pitamo i da se pitamo jeste političko pitanje.
Posvećenost „gvozdenoj disciplini“ na koju nas već danima pozivaju takođe je političko pitanje.
Zbog čega je problem da se na konferencijama za novinare postavljaju politička pitanja? A koja druga da se postavljaju? Da li je potrebno da na brzinu svi prođemo kratak kurs o epidemiologiji da bismo umeli da postavljamo stručna a ne nekakva „ispolitizovana“ pitanja. I uopšte, od kada se stručnost u ovoj zemlji ceni? I odakle uopšte ideja da pitanja o bolesti, pandemiji, načinima na koje se kao društvo sa tim nosimo u globalnim okvirima, o strategijama za njihovo prevazilaženje i slično nisu politička pitanja. Šta bi onda bila politika? To da li će se pomenuti ime predsednika ili ne?
Na primer, u redu, znamo da nismo Nemačka ili Švedska, ali bismo mogli, kako to rade te dve zemlje, da o svojim građanima brinemo na različite, politički artikulisane i osmišljene načine, a ne da ih držimo u pritvoru do daljnjeg. Ako nismo društvo kojem je stalo do slobode, do prava najugroženijih, do solidarnosti – onda to jesu politička pitanja kojima moramo da se pozabavimo. Nije i ne može biti dovoljno samo uperiti prstom u građane i optužiti ih da su krivi jer su prekršili ovo ili ono pravilo. I nemojte sada da mi potežete mentalitet, to stvarno više ne mogu da slušam. Ta reč se koristi isključivo demagoški, kada neko hoće da stvari predstavi neupitnima.
Zašto baš nas zatvaraju, prete nam i kažnjavaju nas? Zbog virusa? Da li to znači da u drugim zemljama u kojima se građanima i građankama upućuju preporuke o poželjnom ponašanju u vreme pandemije, umesto da im se preti kaznama, imaju manji problem sa virusom ili šta?
Zbog čega moji prijatelji u Skoplju sede, kao i mi, zatvoreni po 60 sati? Gde se to još dešava osim u Srbiji i Makedoniji; hoću da znam po čemu smo mi to posebni? Ako jesmo, neka mi neko ljubazno objasni i sve će biti u redu. I ovo jeste političko pitanje. Ako to objašnjenje izostane, kao što je slučaj sa mnogim objašnjenjima ovih dana, onda to nije u redu i onda ću i dalje da pitam. Ako je to zato što smo siromašniji i manji, ne razumem zašto nam govore da imamo svega i svačega i više nego što nam treba i da smo skoro pa bolji od većine drugih. E sad, evo ponovo politike: kako smo bolji ako smo zatvoreni? I kako smo bolji ako niko ne brine o našem psihičkom zdravlju, o porastu nasilja u porodici, o našim pravima i slobodama?
U stvari hoću da pitam: ako je naša politička kultura takva da mi baš ništa ne znamo o našim pravima i našim slobodama, ako iz dana u dan dovode u pitanje naš odnos prema političkom, ako nam je prihvatljivo sve što moćnici kažu da treba da nam bude prihvatljivo, ako im verujemo sve što nam kažu – čiji je to problem? Da li smo mi neki glupi, politički nepismeni i loši ljudi ili je reč o nečem drugom?
Mene zanima da živim u društvu u kome sve može da se pita, u kome upitanost nikada ne prestaje, u društvu koje neprestano radi na svojoj političkoj kulturi i u kojem, čak ni pod okolnostima u kakvim danas živimo, pitanja o nerazumnim postupcima crkve, snabdevenosti bolnica i zaštiti medicinskog osoblja, brojevima koji se ne uklapaju, brizi o kućnim ljubimcima, nametnutom razdvajanju „struke“ i „politike“ nisu demagoški diskvalifikovana kao zlonamerna politizacija u vreme „kada nam je važan svaki život“. Kada je na takav način suspendovano političko, zapravo je suspendovan život kao takav.
Da li to znači da je ovih dana i politika zajedno sa nama u karantinu?
Facebook, 14.04.2020.
Peščanik.net, 15.04.2020.
KORONA