Famozna “Deklaracija o opstanku srpskog naroda” nije u Beogradu obnarodovana za Sretenje, kao što je bilo najavljeno, pošto je njeno odlaganje zatražio sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić jer je, kako je sam rekao pre nekoliko dana, “želeo da dobijemo i širu međunarodnu podršku, a ne široku međunarodnu osudu”. Spomenuto odlaganje Milorad Dodik, predsednik RS, prihvatio je zbog potrebe da se ovo važno nacionalno pitanje, pišu naše novine, ne meša s lokalnim beogradskim izborima.
Sam tekst ove deklaracije navodno je završen, a već ga je prihvatila Vlada RS. Pisali su ga “ekspertski timovi stručnjaka” koje su izabrali zvaničnici Banjaluke i Beograda. Kako su saznali mediji u RS, u ovom dokumentu je predviđeno formiranje “nacionalnog saveta za očuvanje identiteta srpskog naroda” u koji bi ušli predsednici i premijeri Srbije i RS, kao i srpski patrijarh i ministar spoljnih poslova Srbije (?). Pored toga, bio bi utemeljen i “Srpski fond” u Sremskim Karlovcima koji bi finansirao ostvarivanje ciljeva deklaracije. Inače, svrha njenog donošenja je, kako se ističe u Banjaluci, da se spreči “asimilacija srpskog naroda”, podrži ćirilica, unapredi srpska kultura i nacionalni identitet, kao i izučavanje nacionalne istorije, uz “negovanje herojske, pravdoljubive i slobodarske tradicije srpskog naroda”, itd.
Pošto je apsurdno analizirati sadržaj deklaracije koja još nije objavljena, postavlja se ponovo pitanje čemu i kome je ona namenjena, baš u vreme kada Srbija treba napokon da izađe sa svojim viđenjem “istorijskog dogovora” sa Kosovom, pa i drugim državama i nacijama u okruženju, radi raščišćavanja puta za svoju integraciju sa Evropskom unijom? Spoljnopolitički analitičari će možda reći – pa upravo zbog toga da ne bi svi nešto dobili, a Srbi ništa (da suviše slobodno parafraziramo predsednika Srbije). Drugi će možda reći da je cilj ove deklaracije o “opstanku” srpske nacije upravo u tome da se rehabilituje Miloševićev “nacionalni i državni program” iz devedesetih godina prošloga veka kako bi se sutra u samoj Srbiji lakše “progutao” neki kompromis sa Prištinom. Treći će možda reći da je pravi trenutak da se rezerviše pravo na srpski deo Bosne u nekoj budućoj “godini raspleta” i da se što pre pomogne opstanak Dodika na vlasti u Banjaluci, kad je u njega već toliko uloženo, itd.
Mi zasad ne znamo kakav stav će povodom ove naizgled praznjikave deklaracije zauzeti Zapad, ali mi se čini da će ona biti ili ignorisana ili eksplicitno osuđena. U oba slučaja Srbija pred svoju politiku pridruživanja Evropskoj uniji sama sebi postavlja novu-staru prepreku, uz zdušnu podršku Moskve (bez koje ideja deklaracije ne bi ni ušla u politički promet). U tom smislu realno je pretpostaviti da će o “Dodikovoj deklaraciji” biti reči i prilikom tekućih razgovora sa Lavrovim u Beogradu.
Kada je reč o takozvanim ekonomskim posledicama ovog manevra srpske nacionalne politike, lako je zaključiti da on neće pozitivno uticati na nastavak politike proevropskih reformi u Srbiji, koja je i inače u izvesnom zastoju, jer praktično i nije potrebno dokazivati da je privreda kod nas najgore prolazila kada su u fokus dolazila pitanja “nacionalnog opstanka”.
Sudeći prema malo pažnje koju je u srpskoj javnosti, to jest u “državnim medijima” u Beogradu, izazvala spomenuta “Banjalučka deklaracija”, moguće je da ona prođe samo kao jedan od “tekućih dokumenata” bez naročite važnosti. No, može je tako tretirati zvanični Beograd, ali to tako neće prihvatiti susedni centri, pa ni oni koji odlučuju u Briselu i dalje. Uostalom, već sam njen “radni naslov” opire se marginalizaciji i pokazuje pretencioznost od koje boluje svaki “mali nacionalizam”.
Novi magazin, 23.02.2018.
Peščanik.net, 23.02.2018.