Uvek sam se pitala koliko civila košta moć mnogih naših muškaraca na vlasti. Istovremeno, koliko su u stanju da zamene političnost za moć. Pa misle da je to isto.
Klub književnika u Beogradu ne radi više u starom sastavu, došlo je tranziciono vreme u kome se menja sve, pa i Klub književnika, promenila se i Madera, i Srpska kafana, sve sami centri one fatalne zakulisne moći, u kojima su se donosile odluke, uređivale novine, izdavačka preduzeća, pravili repertoari pozorišta, stvarali vicevi i anegdote koji su trenutno, a i trajno, uredovali u kulturnoj i ne samo kulturnoj politici. Zato je veoma teško ustanoviti kako je dolazilo do nekih odluka, pa i zabrana, osuda ili neviđenih uspeha na kulturnoj sceni. Taj deo socijalne istorije gotovo je nepoznat. Zamislite šta bi sve bilo jasnije kada bismo imali snimak presretanih razgovora iz ovih institucija kulture. U kojima su, dakako, sedeli i svi posmatrači koji su tokom rata i tranzicije počeli da igraju glavnu ulogu. U tome je kontinuitet, jači od svih diskontinuiteta, i svih javnih događaja.
Tako bi danas, da biste se orijentisali, morali da znate ko je kome kada šta rekao, ko se kome za šta sveti, ko je kome dao onoliko, da bi mu ovaj drugi vratio toliko, ko je čime pacifikovao ove, da bi ovi prihvatili, a onda ovi što su prihvatili šta traže, koga, čega, koliko, ko stoji iza koga, ko i kako je učestvovao u stvaranju partijskih politika od početka, od formiranja partija, jer u to vreme, tada, sigurno nisu dobijali novac iz državne kase. A i sve to ne morate da znate, dovoljno je da gledate oko sebe, jer se sve vidi. Drukčije je nemoguće objasniti opštu nesvrhovitost moćničkih, a ne političkih odluka i držanja.
No, ovde nije reč o tome, već o nečemu što je ugrađeno u taj sistem subordiniranosti, poslušništva i mere “vrednosti” unutar partijskih struktura, a to je muška moć koja počiva na ženama koje se neprekidno i u svakoj situaciji smeju, ako već nisu predstavnice onoga što se naziva “žena sa tajnom”. Uvek kada vidim moćne džipove koje se niko nikada nije usudio da zaustavi, a koliko vidim ni vozila za uklanjanje bespravno parkiranih automobila nisu programirana da ih uklone, kad vidim kako onako podignuti od druma i naroda, od građana koji su glasali, od rupa i blata neprekidne vrednosne restauracije okoliša u svoju korist, sa obaveznim mobilnim, setim se koliko je zadovoljstva bilo u tome da budete glavni u Klubu književnika, pa da možete da se ponašate kao Mihiz, ili kao Danilo Kiš, ili kao Boro Krivokapić, recimo, pa da ne pojedete ništa, ili da Ivi ili Budi vratite večeru ako vam se ne dopada. Šta su sve mnogi muškarci uradili za taj status, šta su sve učinili, e da bi odelima i džipovima nadomestili neodoljive osobine duhovitih i ne samo duhovitih ljudi.
Nije tu došlo do nekog bitnog diskontinuiteta. Znam da se mnogi od vas pitaju da li je moguće da klišei rade i kod priznato inteligentnih ljudi. Na primer, da li je moguće da se i on zaljubio u znatno mlađu sekretaricu ili u neku “ženu sa tajnom” koja će da dođe i da ćuti, ili samo da se smeje, na svaki tekst i postupak. Pa moguće je. Ili, da bude pristojan, ali kada se dohvati moći, da istog časa počinje da diže ton, i da postaje bespogovoran.
U početku rata naša omiljena Staka umela je da čita vesti o “oslobađanju Vukovara”, sa takvim smeškom i nadahnućem. Danas se taj smešak javlja u najavi svakog moćnog čoveka, onoga koji ima uticaj, moć, pare, sve skupljeno na istom mestu, bez obzira na političnost takvoga subjekta. Te zavisno od toga koliko je toga svega, a prosto ne znaš koliko je toga svega dovoljno za ispunjenje neverovatno gladnog ega, i širina i “kvalitet” osmeha se menjaju, sve do keženja.
Iskeženo lice stvarnosti tako se često javlja kao rezultat brutalnosti kojom se ova ista, stvarnost, primorava na prilagođavanje onome što odgovara čistoj moći, istina u tranziciji, bez obavezne sile ili prisile.
Smeh je sve više dobrovoljan, zahtev za muškošću takođe, onom izraženom u moći, ne više u moći reditelja, već u moći “onoga koji stoji iza svega”.
Ili kako bi to junak Ljubomira Simovića po sred kafane u “Čudu u Šarganu rekao: “Za vas su svi fini muškarci pederi.” To se danas zove metro muškarci, e ti su sumnjivi kao i svi drugi mirotvorci, “remetilački faktori”, pojedinci, “osobe visokog rizika” za koje se nikada ne zna šta će reći ili učiniti, slobodni i nesubordinirani ljudi, rečju oni koji su politični, a moći nemaju.
Danas, 03.09.2008.
Peščanik.net, 03.09.2008.