Poljski Isus i srpske trube

Predgovor i jedan esej iz 4. poglavlja knjige „Poljski Isus i srpske trube. Eseji iz kritičke antropologije“ u prevodu sa poljskog Jelene Jović, Biblioteka XX vek, 2026.

Predgovor

Iako ovo nije knjiga o poeziji, želeo bih da je započnem stihovima iz jedne pesme:

Videti svet u zrnu peska,
I nebo u divljem cvatu,
Držati beskraj na dlanu ruke,
I večnost u jednom satu.

Reč je, naravno, o čuvenom početku pesme Vilijama Blejka Proročanstva nevinosti (Auguries of Innocence), napisanoj na samom početku XIX veka, no objavljenoj tek 1863. godine. Ne mogu da se otmem utisku da se ovi Blejkovi stihovi neposredno odnose na antropologiju, oblast kojom nastojim da se bavim već dvadeset pet godina. Postoji, dakako, i termin indukcija – izvođenje zaključaka koje od pojedinačnog vodi ka opštem – međutim, pesnički jezik i lepše i dublje izražava smisao antropološkog rada.

Ova pesma počinje jednim fascinantnim paradoksom: zrno peska prerasta u zadivljujuću metonimiju sveta, baš kao što se u cvetu ogleda beskrajno nebo. Blejku je mašta dopustila da beskraj smesti na dlan, a da jednim satom obuhvati sve ostale, koji skupa sačinjavaju večnost. Na manje-više sličan način postupa i antropolog: proučava lokalna mesta, pojedinačne ljude, partikularne događaje, kao i isečke života, fragmente misli i utvare mašte. Zatim na osnovu njih nastoji da formuliše zakone i principe. Kako je to sjajno izrazio norveški antropolog Tomas Hiland Eriksen: mala mesta, velika pitanja (small places, large issues). Upravo je to slučaj i u ovoj knjizi.

Koja to mala mesta opisujem? Selo Konjakov, smešteno u planinskom vencu Šleskih Beskida, na jugu Poljske, na petnaest minuta vožnje od granice sa Slovačkom: selo Volimjež u Izerskim gorama, vrlo blizu granice sa Češkom; grad Svjebođin, koji se nalazi usred Lagovskog pojezerja, na sat vremena vožnje od granice s Nemačkom; gradić Guča, u oblasti Dragačevo, u jugozapadnom delu današnje Republike Srbije, kao i čitavo mnoštvo sela, gradića i gradova, smeštenih na granici između Velikopoljskog i Lubuškog vojvodstva, na zapadu Poljske. Uz to, rekonstruišući istoriju folk muzike i plesa u Srednjoj Evropi, pravim kratak izlet u Bugarsku i Mađarsku. U svakom od ovih mesta bavio sam se terenskim istraživanjima primenjujući klasične antropološke metode, pre svega posmatranje uz učešće i razgovore (zvanično nazivane intervjuima).

Šta se krije u tim zrnima peska, koja to velika pitanja možemo u njima da uočimo? Konjakov je tradicionalni centar narodnog čipkarstva, koje je doživelo silovitu promenu – mogli bismo je, dakako, nazvati globalizacijskom traumom – pošto je jedan deo narodnih stvaralaca počeo da od tradicionalne čipke proizvodi sasvim netradicionalne tange. U Volimježu je došlo do radikalne smene stanovništva kada je nekadašnje poljoprivrednike, nastanjene u kućama koje su svojevremeno gradili i u njima živeli Nemci, zamenila umetnička komuna čiji su članovi želeli da se u provinciji bave umetnošću i ekologijom. U Svjebođinu, na jednom prostranom polju gde je ranije rastao kukuruz, izgrađen je najveći svetski spomenik Isusu Hristu, koji je smesta postao mesto hodočašća, pre turističkih nego duhovnih. Mala Guča, u kojoj se decenijama organizuje sabor trubača, privlači ljubitelje ove muzike, ali i nacionaliste, koji su, uz uvek veliku finansijsku podršku vlasti, ovaj sabor pretvorili u manifestaciju banalnog i agresivnog nacionalizma. A kada je u upotrebu pušten auto-put koji povezuje centar Poljske i Nemačku, čitav niz velikopoljskih i lubuških mesta uz trasu ovog auto-puta pretrpeo je duboku promenu; trijumfalistički diskurs vlasti bio je tada u očiglednom nesaglasju s lokalnim iskustvom prodaje zemljišta potrebnog za auto-put, čiji su rezultat bili novo siromaštvo i novo, korumpirano preduzetništvo.

Pišući o ovim temama oslanjam se na koncepte savremene antropologije i humanistike kao što su modernizacija i globalizacija (ali i glokalizacija – činjenica da neko nosi farmerice i pije koka-kolu nipošto ne znači da ljudi svuda postaju isti). Takođe su mi od pomoći bila naučna shvatanja transformacije (koja je u Poljskoj otpočela 1989. godine demokratskim izborima, prvim nakon Drugog svetskog rata, i još uvek nije okončana), neotradicionalizma (koji se, u slučaju folk muzike, zasniva na manipulisanju formom i sadržajem starog folklora), traume velike promene (koja dolazi spolja, neshvatljiva je i nepravedna), te najzad retribalizacije (savremeno oslanjanje na plemensku prošlost, naglašavanje značaja grupne solidarnosti i pripadnosti, uz isticanje u prvi plan značaja granica i nužne njihove odbrane u kontekstu aktuelnih kriza i izazova).

Tekstovi koji slede predstavljaju izbor iz radova koje sam objavljivao poslednjih dvadeset godina. Ovako sakupljeni nisu dosad nigde drugde objavljeni. Stoga hvala Ivanu Čoloviću što me je pozvao da to ovde učinim, a moja radost je utoliko veća što će ova zbirka postati deo jednog vrlo neobičnog izdavačko-kulturnog poduhvata kakav je njegova Biblioteka XX vek.

Nadam se da će ovaj originalni izbor srpske čitaoce ne samo privući već ih i podstaći. Jer savremena antropologija je – kako je ja vidim – prefinjena forma kulturne kritike, koja na neponovljiv način spaja filozofiju i terenska istraživanja. Sigurno je zato, za vreme osmogodišnje vladavine partije Pravo i pravda, u okviru tzv. reforme visokog školstva, antropologija zvanično bila izbrisana iz nastavnih programa poljskih univerziteta. Kulturna antropologija bila je pripojena izmišljenoj nauci nazvanoj Nauka o kulturi i religiji, koja nije poznata nigde u svetu i kojom se ne bavi niko izvan Poljske. Tako se bila vratila i ona turobna avet staljinističkog doba, kada su u zemljama Istočnog bloka bili ukinuti svi smerovi koji su smatrani „buržoaskim“. Ova desničarsko-populistička vladavina u Poljskoj okončana je 2023. godine, te je kulturna antropologija povratila svoj naučni suverenitet, pa na univerzitetskim diplomama ponovo možemo da ispisujemo pravo ime naše discipline. Promena jeste moguća. Uvek.

V. K.

April 2024.

Iz IV poglavlja
Kič kao kultura: Poljski Isus i srpske trube

Termin „kič“ kruži nad svetom (ne samo humanistike) već pola veka. Za to je vreme budio svakojake emocije i stepene interesovanja, podsticao proučavaoce i komentatore iz različitih disciplina. Svaki se, međutim, pokušaj da se i precizno definiše – na koncu izjalovio. S pravom stoga tvrdi rumunski teoretičar književnosti Matej Kalinesku da je to jedan od najfluidnijih pojmova moderniteta, ubrajajući ga i sam među pet lica postmodernizma (Calinescu). Bolje bi možda bilo opisivati ovaj termin i razumevati ga kroz pojmove koji su mi bliski po značenju, kao što je to učinio Tomas Kulka (Kulka), nego siliti se na tačna tumačenja toga šta je, u stvari, kič. Iako su pojavu kiča Teodor Adorno, Abraham Mol, Valter Benjamin, Herman Broh i Klement Grinberg najčešće dovodili u vezu sa umetničkom, odnosno estetskom sferom, takva uska delimitacija danas ipak gubi na smislu. Utoliko je relevantnija opservacija kijevske kulturološkinje Tamare Gundorove da je kič trenutno sveprisutan i da je teško navesti ijednu dimenziju kulture koja bi bila slobodna od njegovog uticaja (Gundurova).

Do prekretnice u promišljanju kiča kao vrednosne kategorije došlo je šezdesetih godina. Suzan Zontag je tada skrenula pažnju da se kič može tretirati kao specifičan tip senzibiliteta, koji ono što je ozbiljno transformiše u vid razonode i zabave (Sontag). Tako shvaćen, kič se otelovio kao izvrsno oruđe za manifestovanje i odbranu određenih vrednosti, stavova ili pogleda na svet. „Mi postojimo!“, „Ovo su naše vrednosti“, „Ovako doživljavamo svet/kulturu/istoriju“ – kič je pružao mogućnost iskazivanja identiteta, naročito onih koji su na ovaj ili onaj način ugroženi ili upitni (ili se kao takvi prikazuju). Zahvaljujući tom konceptualnom zaokretu, proučavaoci su počeli da se usredsređuju na performativnu dimenziju kiča. Ispostavilo se, naime, da je kič pre svega – delovanje. Ta je pak konstatacija uputila zainteresovane na Viktora Tarnera i njegovo shvatanje performansa (Turner). Ovaj britanski društveni antropolog dokazao je da performans dejstvuje na čitav niz rituala i igara, ali i na ples, muziku i politiku, vršeći ulogu medijatora. Kiču i performansu zajedničko je, dakle, to da se ispoljavaju u situacijama krize i neizvesnosti, nastalim pre svega usled dubokih društvenih, kulturnih, ekonomskih i političkih promena.

U ovom svom tekstu želeo bih da primenim upravo takvu perspektivu na opis i interpretaciju dva savremena kulturna performansa. Prvi se tiče izgradnje statue Hrista Kralja Svemira u poljskom gradiću Svjebođinu, kao i pratećeg idejnog programa. Drugi se pak odnosi na srpski Sabor trubača u Guči, koji se održava od 1961. godine, ali je svoj novi lik dobio nakon 1993.

***

U novembru 2010. godine, gotovo svi svetski mediji prenosili su istu vest – u Poljskoj je podignuta najveća statuta Isusa Hrista na svetu. Izveštavali su o tome BBC, CNN, RTL, ruske, japanske, indijske televizije; informacija se pojavila i na internet servisima najvećih svetskih novina i televizija, poput Dejli telegrafa, CBN, Republike ili Velta. Isprva je prevladavao ton podozrenja da je jedan takav gigantski poduhvat uspešno sproveden do kraja. Novinarske ekipe koje su pristizale na nekadašnje polje uljane repice postavljale su pitanja koja su se ticala i samog fenomena statue i mesta. Za antropologa, dakako, nema zanimljivih stvari do onih koje se odvijaju pred njegovim očima, a koje dobijaju na smislu kroz praksu i koje on u istom trenutku može da promatra i pokuša da razume.

Podsećanja radi, pun naziv ovog spomenika glasi: Statua Isusa Hrista Kralja Svemira. Ona je i zvanično postala deo vizuelnog i ideološkog pejzaža za vreme svete mise, dana 21. novembra 2010. godine. Izgradnja statue završena je dve nedelje ranije, 6. novembra 2010, u 15:57 časova. Tada su na trup od armiranog betona nasađene ruke i glava, čime je celina dobila svoj konačni oblik. Dve nedelje kasnije, 21. novembra 2010, u 16:00 časova, održana je misa s posvećenjem Statue Isusa Hrista Kralja Svemira. Misu je predvodio kardinal, homiliju je pročitao ščećinski mitropolit, a statutu je posvetio lokalni biskup.

Celokupna visina spomenika iznosi 52 metra, od kojih 16 metara čini veštačka humka od nasute zemlje, šuta i kamenja, a 33 metra sama Isusova statua, dok tri metra u visinu i 3,5 metra u prečniku ima pozlaćena kruna kojom je statua ovenčana. Isusova glava visoka je 4,5 metra i teška 15 tona. Svaka mu je šaka duga po šest metara, a raspon između vrhova prstiju na rukama iznosi 24 metra. Statua se svojim izgledom nadovezuje na spomenik Hrista Spasitelja (Christo Redentor) na brdu Korkovado, u Rio de Žaneiru. On je otkriven je 1931. godine, a zajedno s postamentom visok je 38 metara.

Poljska statuta postavljena je u Svjebođinu. To je grad na zapadu zemlje, sa dvadeset dve hiljade stanovnika. Nemačko ga je stanovništvo napustilo nakon Drugog svetskog rata. Naselili su ga poljski kolonisti. Danas je to provincijski grad bez velikih industrijskih pogona, a njegovoj sve većoj marginalizaciji doprinela je i izgradnja obilaznice.

Idejni tvorac spomenika je sveštenik Silvester Zavadzki. Rođen je 1932. godine, a u Svjebođin je dospeo 1970, isprva kao vikar u župi Svetog arhanđela Mihaila (Who is who w Polsce 4600). Narednih je godina stekao nadimak „oca neimara“, započevši i završivši radove na zgradi crkve i župe u mestu Radnjica, izvršivši brojne popravke i obnove, podigavši župni dom u Svjebođinu, te postavivši put za litije. Godine 1987. započeo je napore za izgradnju nove svjebođinske Crkve Božjeg milosrđa. Nova crkva je otvorena jedanaest godina kasnije. Odluku o izgradnji statue sveštenik Zavadzki doneo je 2001. godine. Deceniju kasnije, spomenik je bio gotov. Za zasluge za Crkvu, sveštenik Zavadzki je dobio zvanje prelata i postavljen je na funkciju predstojnika novog svetilišta, a gradske vlasti su mu 2006. godine dodelile titulu „počasnog građanina opštine Svjebođin“.

Sveštenik Zavadzki je za svjebođinski spomenik osmislio vrlo konkretan idejni program. Statua, naime, stoji na pola puta između Poznanja i Berlina, na raskršću važnih saobraćajnica, kojima svakodnevno prolaze hiljade ljudi, s ciljem da za njih da bude neka vrsta mementa, da ih podseća i na druge stvari osim pukog stizanja do odredišta (Kaźmierczak 47). Ni njene dimenzije nisu slučajne: 33 metra visine referenca su na 33 godine Isusovog života, dok kruna od tri metra upućuje na tri godine Isusovog učenja. Prema još uvek nerealizovanom delu projekta, posetioci će moći da priđu stopalima statue putem koji vijuga duž pet prstenova, koji simbolišu pet kontinenata. Uz samo postolje predviđen je prostor za spoljni oltar, Hristov put na Golgotu i mali vodopad. U planu je takođe izgradnja parkinga, te gastronomsko-sanitarnih objekata sa zadnje strane i, najzad, rekreativno-hodočasničkog parka. Po mišljenju sveštenika Zavadzkog, reč je o simbolu vere, teškom 400 tona.

Od samog je početka ovaj spomenik privlačio ne samo novinare nego i hodočasnike. Na mapi Poljske pojavilo se – prilično neočekivano – novo odredište verskih hodočašća. U omanjoj prodavnici devocionalija nalazi se knjiga utisaka, a u njoj osobite „molbe Gospodu Bogu“ (kako ih je Pjotr Kovalski opisao – Kowalski). Vekovima takva obraćanja ispredaju priču o ljudskim brigama, beznađu, potrebi za sigurnošću. Svjebođinske se beleške u tu priču upisuju aktualizujući usput tip bojazni. Tako se među ovima može, na primer, pročitati: „Isuse Hriste Kralju Svemira, uzmi mog sina pod zaštitu Svoju, čuvaj ga od zlih duhova“; „Moli se Isus Kralj iz Svjebođina da Pjotruš i moja mama budu zdravi, da spasi Areka i Silveka i pomogne mojoj porodici. I Poljskoj isto“; „Molimo za blagoslov za podršku u zdravlju“; „Molim Hrista Kralja za zdravlje moje porodice. Neka Isus Hrist čuva ceo svet“.

Zanimljivo je da molbe Isusu iz Svjebođina ne iskazuju samo muke i brige. U mnogima su čak očigledni afirmativni motivi, koji ne izražavaju tugu već radost: „Hvala Gospodu Bogu za moju porodicu i što mi je bilo dato da vidim delo koje je stvorio Gospod Bog“; „Ponosni smo što je nastao ovakav jedan spomenik, zahvalni smo Bogu što smo mogli da budemo ovde“; „PRELEP SJAJAN – oduševljen sam što sam bio ovde – ja i moja porodica“. Svjebođinske „molbe Gospodu Bogu“ svedoče, dakle, o raznovrsnim iskustvima savremenih Poljaka, od njihovih strahova do sreće, od briga do snova. Otkrivaju, isto tako, kaleidoskopski karakter vrednosti i mešanje poredaka: „Gospode Isuse, molim te da budem s Martom do kraja života i da VIDZEV LOÐ u sledećoj sezoni postane prvak Poljske!!“.

U većini komentara ponavlja se konstatacija da je statua iz Svjebođina postala element verskog pejzaža Poljske, simbolišući katoličanstvo novog veka. Sveštenik Andžej Sapjeha, portparol lokalnog biskupa, izjavio je: „Smatramo ovaj spomenik simbolom vere. Vernici u Svjebođinu su hteli da pokažu celom svetu da je Bog u njihovom životu veoma važan“ (Salwacka).

Anketna studija koju sam sproveo otkrila je, međutim, i jedan drugi lik ovog spomenika. Statua Hrista Kralja Svemira danas, naime, funkcioniše prevashodno kao turistička atrakcija, objekat za fotografisanje, mesto poznato iz medija, predmet koji zadovoljava znatiželju. Samo su ga malobrojni ispitanici dovodili su vezu s mestom za molitvu – ona bi, u najdoslovnijem smislu, morala da se praktikuje na parkingu koji opasuje spomenik. Među posetiocima svjebođinskog „simbola vere“ bez sumnje dominira perspektiva turista željnih novih atrakcija, koje su uzdignute, po mogućstvu, na neki viši nivo postojanja, makar i pukim svojim dimenzijama. Jedan deo gostiju je toga svestan, drugi se vodi intuicijom: „Komercijala, komercijala, komercijala“ – klicala je jedna osoba. – „Nije pogodno za molitve, nije atmosfera za to. Spomenik je samo stanica na putu“. „Sigurno će posle izvesnog vremena postati konkurencija Lihenju“¹ – dodao je drugi posetilac. – „Samo bi ta gastronomija pozadi morala da bude razvijenija“. „Moj sin – stariji čovek – zna ovaj kraj i kaže da ima prelepih jezera. To bi mogao da bude ceo turistički paket: Isus plus molitva plus relaksacija na jezeru“.

Filozof Jan Kurovicki – koji je odrastao u Svjebođinu, došavši tu sa istoka još kao dete od tek nekoliko godina, i koji govoreći mešavinu narodnog poljskog i beloruskog jezika – smatra da je samo u njegovom mestu mogao da je pojavi sveštenik-vizionar. „Ideja Zavadzkog se upisala u decenijsku kulturnu auru: obećavao je nove korene i obilje“ (Kurowicki 23). Osećaj ukorenjenosti u Lubuškom kraju,² koji je za većinu doseljenika tek nadomeštao „pravu“ Poljsku, dugo je zapravo predstavljao imaginarno osećanje, osećaj manjkavosti. Kada je, sedamdesetih godina, izgrađena obilaznica oko grada, njegova je perifernost još više došla do izražaja. Stoga se ideja o izgradnji statue Isusa Hrista može tretirati kao specifičan projekat revitalizacije, koji tom mestu i njegovim stanovnicima daje novu vrednost, utoliko univerzalniju što se otvoreno ipak nadovezuje na drugi čuveni spomenik. „Ono što je, međutim, važno za provincijski mentalitet – dodaje Kurovicki – jeste da tu vrednost stiče, pre svega, kroz poređenje s nečim što već postoji u nekoj metropoli ili je jedinstveno u svetu“ (Kurowicki 123).

***

Prvi Dragačevski sabor trubača odigrao se u subotu 14. oktobra 1961. godine, na Pokrov Presvete Bogorodice, u Guči (Vujović 18-25). Ova varošica se nalazi u Dragačevu, nevelikoj oblasti u jugozapadnom delu današnje Republike Srbije. Prvi sabor je održan kao skromna priredba: u porti Crkve Svetog arhanđela Gavrila svirala su samo četiri orkestra iz najbliže okoline. Naredne godine nastupilo je šest sastava, a već 1963. šesnaest. Slava festivala rasla je iz godine u godinu. Iz lokalnog događaja ubrzo je prerastao u ciklični, prestižni festival trubačkih virtuoza, najveći ne samo u Srbiji ili na Balkanu nego i u čitavoj Evropi. Godine 2010. imao je 800.000 posetilaca. Po navodima beogradskog dnevnog lista Politika, Dragačevski sabor predstavlja „najveće narodno okupljanje u istoriji Srbije“.³

Za antropologa je, međutim, najinteresantnija kulturna istorija festivala. Njena je suština upravo u prelasku s lokalne folklorističke priredbe na opštenarodni (premda među intelektualnim elitama čak osporavani) praznik. Može se pretpostaviti da je taj prelazak otpočeo 1993. godine – upravo je tada Sabor prerastao, bez sumnje, u masovnu manifestaciju, podlegavši etničkoj redefiniciji. Ta je redefinicija u uskoj sprezi s ključnim istorijskim događajima: raspadom Federativne Jugoslavije i formiranjem tzv. III Jugoslavije, koja se sastojala od Srbije i Crne Gore, u aprilu 1992. godine. Neobično važan činilac bilo je takođe snažno oživljavanje srpskog nacionalnog mita o Kosovskom boju. Tako započeta retradicionalizacija i folklorizacija srpskog društva ubrzo je dovela – naročito u jeku rata vođenog nakon raspada Jugoslavije – do formiranja „neofolk kulture“ i „treš patriotizma“ (Dragičević-Šešić), odnosno do „kulturnog Kulturkampfa“, o kojem je pisao beogradski etnolog Ivan Čolović (Čolović 2008, 26). Sabor u Guči postao je sastavni deo te politike.

Pažnje je vredan i odnos Srpske pravoslavne crkve prema ovom festivalu, tim pre što je doživeo preobražaj. Od 2000. godine predstavnici Crkve ga i zvanično blagoslove. Otad se pred svaki početak organizuje „predsaborsko bdenje“, u kom učestvuju crkveni horovi. U pitanju je vrlo specifičan, za savremenu Srbiju karakterističan izraz narodnog pravoslavlja, folklorizovane i etnicizovane vere (Gil 114). Upravo je zahvaljujući tome i moguće povezati orijentalne plesove i zvuke, alkohol, hranu i erotiku – s liturgijom i pojanjem crkvenih horova. Iz istih je razloga i tadašnji ministar kulture Republike Srbije, Miodrag Dukić, izjavio da Guča predstavlja „jezgro srpske kulture“, a „truba je duhovno-istorijsko nasleđe srpskog naroda“.⁴ Sličnim tonom je govorio jedan od najpoznatijih organizatora festivala u čast Branka V. Radičevića: „naš sabor je svetkovina hodočasnika koji dolaze u svetilište narodne tradicije“ (Zateżić, Illić 16). Dragačevski sabor stekao je na taj način titulu vizitkarte srpske kulture, jer upravo tamo se – kroz muziku i zajedničku zabavu – predstavljaju prava srpska kultura i suština „srpstva“.

Čitav taj proces redefinicije značenja festivala u Guči snažno su podržavale i vlasti u Beogradu. S jedne strane, izdvajane su visoke sume za podršku narednim izdanjima Sabora: lista sponzora i pokrovitelja iz 2010. godine obuhvatila je brojne za državu ključne firme, poput Naftne industrije Srbije, Jelen piva, Dunav osiguranja, Telekoma Srbija, Vestern juniona i petnaestak predstavnika štampe, televizije i bankarskog sektora. S druge strane, Guču su rado posećivali i visoki činovnici, što dobro ilustruje primer iz 2007. godine. Pokroviteljstvo festivala preuzeo je tada ministar za infrastrukturu, Velimir Ilić, podržavši ovu zabavu pozamašnom donacijom od stotinu miliona dinara (poređenja radi, međunarodni festival Egzit, na kom nastupa na desetine bendova, di-džejeva, pozorišnih trupa i prikazuje se isto toliko filmova, dobio je pet puta manje novca). Štaviše, Dragačevski sabor su posetili lično tadašnji premijer Republike Srpske Milorad Dodik i premijer Republike Srbije Vojislav Koštunica. Obećavajući jedan drugome saradnju, dvojica su političara složno izjavila da – „ko voli Srbiju, taj mora da voli i Guču“ (Mikeska 28), jer je ona, makar dok traje festival, najvažniji grad u celoj zemlji.

Dragačevski sabor je tako prerastao u živi imaginarijum srpstva: prodavci su masovno izlagali na štandovima majice s likovima kulturnih heroja poput Slobodana Miloševića, Dragoljuba Draže Mihailovića, Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, s natpisima „srpski junak“; sa zastavama i grbovima Srbije, s pravoslavnim simbolima kao što su krstovi, ikone, brojanice i svećnjaci.

Za vreme pedesetog, jubilarnog izdanja ovog festivala sproveo sam svoja istraživanja. Silno me je zanimao problem motivacije. Pitanje šta je to što najviše privlači gledaoce i slušaoce da tu dođu donosilo je vrlo slične odgovore: „ogromna žurka“, „super ljudi“, „posebna atmosfera“, „mogućnost da se upoznaju drugi ljudi“, „zabava bez stresa“, „sloboda“, „odmor od posla“; „seks“, „slobodan seks“, „devojke“, „zadovoljstvo“; „razonoda“, „hrana“, „pivo“, „rakija“; „muzika“.

Ludičke asocijacije nisu ipak isključile činjenicu da je većina sagovornika nedvosmisleno dovodila Sabor u Guči s tradicionalnom srpskom kulturom:

„Guča je Srbija […] To je najvažniji festival koji promoviše Srbiju, simbol zabave, sreće… Sabor ujedinjuje ljude, zato dolaze iz celog sveta“ (dvadesetčetvorogodišnji muškarac iz Banjaluke); „Ovaj festival kroz muziku priča istoriju našeg naroda“ (tridesetšestogodišnji muškarac iz Beograda); „Ovde imamo sve: truba je nacionalni instrument, a rakija je nacionalni alkohol“ (dvadesetčetvorogodišnja žena iz Kraljeva); „Sabor promoviše srpstvo naročito kroz muziku i kroz zabavu, koja je karakteristična i potiče iz naše tradicije […] Ovakav festival nam donosi prestiž širom Evrope“ (četrdesetdvogodišnji muškarac).

Pažnja je skretana i na druge vrednosti Dragačevskog sabora: „Ljudi ovde mogu da zaborave na krvavi rat… Mnogi imaju probleme usled promene političkog sistema i neprestane krize, za njih ovaj festival znači par dana bez stresa… Srbi imaju problem sa svojom kulturom, ovo je jedino mesto gde mogu da je predstave“ (četrdesetdvogodišnji muškarac iz Beograda); „Ovde su svi ujedinjeni – osim Albanaca i Hrvata, pošto nas oni mrze“ (devetnaestogodišnji muškarac iz Šapca).

***

Na oba goreopisana slučaja mogu se primeniti raznovrsni interpretativni tropi. Zgodno polazište za analizu kulturnog značenja spomenika iz Svjebođina predstavlja u tom smislu teorija koju je formulisao Alfred Džel (Gell). On, naime, smatra da bi, proučavajući umetničke objekte – sakralne, takođe – antropolozi trebalo da se bave društvenim kontekstom u kome su ti objekti nastali, cirkulisali i nailazili na prijem. Najbitniji su, pritom, procesi izgradnje i kruženja značenja. Džel je bio odlučio da se udalji od definisanja „umetničkog predmeta“ u usko estetskim okvirima, u kontekstu formalnih ili umetničkih vrednosti, i okrene se njegovom poimanju u performativnim kategorijama, kao mreže društvenog delovanja. Po Dželovom, dakle, shvatanju, delo je upravo vid praktičnog delovanja, koji utiče na razmišljanja i delovanja drugih, otelovljujući određeni skup društvenih „dejstvenosti“. Antropološka teorija umetnosti – zaključuje britanski naučnik – teorija je društvenih odnosa koji se odvijaju oko umetničkog dela. Jednako važna teza jeste i ona koja nas uverava u postojanje „empirije simbola“ (Benedyktowicz), a čiji je karakter i polisemantički i višeslojan.

Uvodna analiza diskursa o statui u Svjebođinu jasno ukazuje na činjenicu da postoji ozbiljna nepodudarnost između idejnog programa tvoraca spomenika i načina na koji ga kako meštani tako i svi oni koji ga posećuju – shvataju i ocenjuju. Štaviše, specifičnost ovog „mesta“ povlači za sobom postojanje atmosfere koja pogoduje folklorizaciji značenja, događaja i ponašanja, što se odlično vidi makar i po porukama koje posetioci pišu u ciljano postavljenim knjigama utisaka.

Sabor u Guči može se, s druge strane, čitati u kontekstu „banalnog nacionalizma“ (Billig). No taj nacionalizam nije zastava koja se vijori nad odredima ekstremista, već zastava koju na svojoj majici nosi mirni učesnik zvaničnog festivala; nisu zvuci borbene pesme, već prijatni ritam muzike koja poziva na zabavu, a koju svira simpatičan trubački orkestar na zvaničnoj priredbi, koja je pod pokroviteljstvom vlasti i velikog biznisa koliko i pod etiketom folklora.

Kako se onda na oba ova performansa – i poljski i srpski – mogu primeniti kategorije kiča? Spomenuti češki filozof Tomas Kulka smatra da je nužno najpre izdvojiti tri neophodna uslova da bi se on uopšte pojavio: (1) kič počiva na emocionalnosti; (2) objekti, vrednosti i teme koje kič predstavlja trajnog su karaktera i lako ih je prepoznati; (3) kič ne produbljuje naše znanje niti asocijacije na ono što predstavlja (Kulka 37–38). Čini se, dakle, da je u oba slučaja moguće izdvojiti mnoge elemente koji ispunjavaju upravo te bazične uslove za kič.

I u slučaju Isusove statue u Poljskoj i u slučaju muzičkog festivala u Srbiji reč je, naime, o performativnom kiču, kiču koji manifestuje određene vrednosti i stavove, prividno ugrožene. To je kič izgrađen na emocionalnosti. Ono što im je zajedničko jeste oslanjanje na preterivanje, kome je kič inače sklon, i na njegovu ludičku prirodu, što je utoliko očiglednije jer se odvija u situaciji (prividne) krize, nastale usled regresiranja katoličke religioznosti u Poljskoj, odnosno usled ugroženog osećaja nacionalnog ponosa u Srbiji. Na osnovu ovih argumenata obe se pojave – uprkos svim razlikama – mogu, po mom mišljenju, interpretirati u kategorijama kiča.

Na kraju bi vredelo spomenuti još jednu ravan opisanih fenomena. Naime, i poljski Isus i srpske trube povlače za sobom i izrazit diskurs otpora. Za mnoge Poljake je statua iz Svjebođina simptom gigantomanije. Na Fejsbuku je čak otvoren poseban profil pod nazivom „Rio de Svjebođineiro“. Vizuelno je prepun ironičnih slika statue. Najčešće su u pitanju reference na Tolkinovog „Gospodara prstenova“, ali tu su i Betmen, Dart Vejder, Rvač⁵ i mnogi drugi likovi iz pop kulture. Iz komentara na profilu očigledna je vrlo kritična ocena same statue, kao i određene vrste katoličanstva. Korisnici stranice pod nazivom bryla.pl [masiv.pl – prim. prev.] dodelili su joj 2010. godine titulu „Makabrile“.⁶

Sličan kritički diskurs prati, dakako, i srpski sabor. Nemam tu, pritom, na umu pobornike Egzit festivala iz Novog Sada, koji se predstavlja kao slobodarska suprotnost Guči. Za mene je ipak značajnija izjava dvojice mladih Roma, koje sam u toku istraživanja pitao da li smatraju da festival trubačkih orkestara promoviše srpstvo. Obojica su odgovorila odrečno. Ono što, po njihovom mišljenju, Sabor zaista promoviše jesu „ciganstvo“ i njihova kultura. Dvadesetpetogodišnji Srbin iz Beograda, kog sam takođe sreo na festivalu, bio je sličnog stava: „Ovaj sabor nema nikakve veze sa srpstvom. Devedeset odsto pravih Srba ne identifikuje se s njim … Srbija je bela.“ Nema potrebe, dakako, isticati da interpretacije ovog tipa smesta istraživača upućuju na kategoriju „emocionalne geografije“, iliti – kako je Roh Sulima [Roch Sulima] pisao – „geografiju sećanja, ali i geografiju saosećanja, nesreće, pa čak i nemoći“ (Sulima 2001, 129). Za optiku koju ovde predlažem, ta je geografija takođe geografija kiča, koji prerasta sve popularniji i sve prihvatljiviji jezik novih identifikacija, kako u Poljskoj tako i u Srbiji. Kič kao kultura? Konstatacija tog tipa poprima na ovaj način – obuhvatajući, naravno, i mnoga druga mesta – obeležja univerzalnosti.

Sadržaj

Predgovor
I  TANGE U KULTURI: SLUČAJ KONJAKOVA
Koliba na rovovima
Žice, vrpce, konci, tračice
Daleko je Ibica
Izvetrelo iz sećanja
Spécialité de la maison
Umetnost kao iskustvo
Konjakovski homo economicus
„Čipkarstvo prati duh vremena“
II  GLOKALIZACIJA NA POLJSKI NAČIN: ALTERNATIVNE SEOSKE ZAJEDNICE
III  IZMEÐU UMETNIČKE SLOBODE I NACIONALNOG PONOSA: POLJSKE KUĆE PLESA I FOLK MUZIKA
Folklor kao gorivo za ideologije
Folk kao kontrakultura
Folk konzervativizam
Zaključak
IV  KIČ KAO KULTURA: POLJSKI ISUS I SRPSKE TRUBE
V  AUTO-PUT A2: PRAZNIK MODERNIZACIJE
VI  DRŽAVNI PUT DP 92: NOVO SIROMAŠTVO
Bibliografija
Indeks imena         

Kratka biografija

Valdemar Kuligovski (1972) je poljski pisac i kulturni antropolog, upravnik Katedre za kulturnu antropologiju na Univerzitetu „Adam Mickijevič“ u Poznanju. Etnografska terenska istraživanja vršio je u Evropi, Aziji i Severnoj Americi. Proučava procese modernizacije, nove tradicije, medije, starosedelačke kulture i supkulture. Osim naučnih studija, piše i knjige za decu i mlade. Njegovi radovi prevedeni su na češki, engleski, francuski, litvanski, mađarski, ruski, slovački i srpski jeziku. Jedan od novijih prevoda njegovih radova je knjiga Modernizing Localities in Poland: A Never-ending Transformation, Lexington Books, 2024. Kuligovski je član Evropskog udruženja socijalnih antropologa (European Association of Social Anthropologists) i Međunarodnog društva za etnologiju i folkloristiku (Société Internationale d´Ethnologie et de Folklore). Poslednjih godina je programski direktor festivala Culture for Climate i član žirija za najvažniju muzičku nagradu u Poljskoj – „Frederik“.

Biblioteka XX vek, 07.06.2026.

Peščanik.net, 16.07.2026.

1. Bazilika Lihenjske Bogorodice, u selu Stari Lihenj, u Poljskoj. (Prim. prev.)
2. Istorijska oblast u srednjem slivu Odre, duž poljsko-nemačke granice, danas kolokvijalni naziv za deo teritorija koje su nakon Drugog svetskog rata ponovo pripojene Poljskoj. (Prim. prev.)
3. Gvozden Otašević, U Guči potrošeno 40 miliona evra, Politika, 22. 9. 2010 (www.politika.rs, 20.10.2010).
4. Ana Vučković, Šumadijski izlaz, NIN, 15.8.2002.
5. Lik iz američkog filma Rvač (The Wrestler), 2008. (Prim. prev.)
6. Masivni užas. (Prim. prev.)