Reč Evropa je u američkoj politici obično šifra za veliku državu. Zato se može pretpostaviti da u vreme svetske recesije, kada SAD i Kina troše hiljade milijardi dolara na fiskalnu stimulaciju, vlade evropskih država isto tako dele novac i šakom i kapom. Daleko od toga. Dok SAD odvaja skoro 6% svog BDP-a na fiskalnu stimulaciju, Francuska troši dvadeset šest miijardi a Nemačka pedeset milijardi evra, što su gotovo beznačajne sume. Dok se SAD nada da će predstojeći samit G20 rezultirati globalnim stimulativnim paketom, evropski političari upozoravaju na opasnost „grubog kejnzijanizma“. Federalne rezerve obasipaju našu privredu novcem, a evropska centralna banka lagano i oprezno smanjuje kamate. Evropljani po tome uopšte ne liče na fanatične levičare, već na prave konzervativce.
Evropa je svojim delovanjem izazvala oštru kritiku komentatora koji tvrde da evropski političari nisu svesni ozbiljnosti krize. Možda u tome ima istine, ali oprez Evrope govori i o važnim razlikama između naše i njihove privrede, kao i o vrlo različitim stavovima o inflaciji i zaduživanju. Ako se čini da u svojim izjavama evropski i američki političari govore o dve različite finansijske krize, to je zato što, u neku ruku, one to i jesu.
Za početak, najveće evropske države koje imaju najviše uticaja na evropsku politiku nisu pogođene ovom recesijom. U zemljama poput Irske i Španije, gde su pukli prenaduvani mehuri tržišta nekretnina, šteta je ogromna. Ali u Nemačkoj, gde nije bilo mehura, manje je onih koji se muče sa dugovima i gledaju kako im novac nestaje. Naravno, nemačka privreda, koja dosta zavisi od izvoza, nije u dobrom stanju; izgleda da će se ove godine njena aktivnost smanjiti više od američke. Ali je nezaposlenost u Nemačkoj manje porasla nego ovde. Zapravo, u većem delu Evrope ima manje otpuštanja, delom zato što je nezaposlenosti već bila visoka. Stopa nezaposlenosti je od januara 2008. u Americi porasla za tri procenta, a u Evropi jedva jedan posto.
Uz to, većina evropskih zemalja ima dobro razrađene mere socijalne zaštite, pa recesija manje utiče na svakodnevni život. U Americi su naknade za nezaposlene relativno niske i kratko se isplaćuju, pa gubitak posla obično znači i značajno smanjenje primanja. U evropskim zemljama je pomoć za nezaposlene uglavnom izdašna i dugoročna. To ima svojih mana – verovatno je zato nezaposlenost veća nego što mora da bude – ali kad dođu teška vremena ljudi i dalje imaju novca. (To znači da se državna potrošnja u Evropi značajno povećava za vreme recesije.) Povrh toga, univerzalna zdravstvena zaštita omogućava Evropljanima da se leče čak i kad nemaju posao.
To ne znači da su oni indiferentni prema recesiji ili nezaposlenosti. Ali oni su pod manjim pritiskom da po svaku cenu brzo pokrenu privredu. Uz to, izgleda da postoje i razlike u pristupu toj problematici. Mi Amerikanci neprestano govorimo o balansiranom budžetu i fiskalnoj odgovornosti, ali pokazalo se da rado pozajmljujemo hiljade milijardi dolara kako ne bismo menjali životne navike. Iako Amerikanci mrze inflaciju, prosto obožavaju privredni rast: zadatak federalnih rezervi nije samo borba protiv inflacije već i što veća zaposlenost. Evropski propisi su mnogo jasniji: ako je deficit neke članice EU veći od 3% njenog BDP-a, na tu državu se primenjuju disciplinske mere. Evropska centralna banka ima samo jedan zadatak – da održava nisku inflaciju.
Izgleda da u evropskoj ekonomskoj politici vlada uverenje da je inflacija, a ne stagnacija, najopasnija pretnja privredi. Ako Amerikance proganjaju slike velike ekonomske krize iz tridesetih, u Evropi, čiju ekonomsku politiku u velikoj meri određuju Nemci, glavni istorijski trenutak jeste hiperinflacija u vajmarskoj Nemačkoj, kada su cene samo u toku 1923. porasle 75 milijardi procenata i kada je, po rečima Valtera Benjamina, nestalo „poverenje, smirenost i zdravlje“. Ta epizoda nije samo stvorila fobiju od inflacije kod nemačkih političara, već i osećaj da u zaduživanju ima nečeg vrlo nepriličnog. Za Nemačku, fiskalna odgovornost u vreme krize nije samo ekonomski razumna već i moralno ispravna.
Neprijateljski stav prema fiskalnoj stimulaciji i lakim parama ima svoju cenu: oporavak Evrope, a možda i sveta, trajaće duže. Ali izgleda da su evropsku političari spremni da žrtvuju vreme zarad stabilnosti. Verovatno računaju na to da će, čak iako oni ne rade mnogo, evropska privreda imati koristi od paketa stimulativnih mera u Kini i Americi. Državna potrošnja ima jednu bitnu manu – ona „curi“. Dobar deo stimulativnog paketa će otići na kupovinu roba iz drugih zemalja. Tako će Evropljani izbeći da se ozbiljno zaduže, a ipak će imati neke koristi od našeg zaduživanja. To je nepošteno: u suštini, Evropa odbija da preuzme svoj deo globalnog ekonomskog tereta i šlepuje se na našoj grbači. Ali drugačiji ishod je teško zamisliti. Američka privreda je kao ajkula: ako ne pliva napred – ona umire (ili bar stvara velike probleme). Nama je u tom smislu privredni rast potrebniji nego Evropi. Zato je očekivano da ćemo najveći deo troška tog rasta snositi mi.
James Surowiecki, New Yorker, 30.03.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.03.2009.