3D Origami Owl by JeanFan, DeviantArt http://goo.gl/gFS60y

 
Novine su pune napisa o tome kako je Južni tok žrtva političkog sukoba Evropske unije sa Rusijom. Navodno, EU ne želi da se taj gasovod izgradi, pa se on zato neće ni graditi, jer naravno nema smisla postaviti cevi, a onda ne moći njima transportovati i distribuirati gas. Kao što nema smisla ni lišiti potrošače te robe, ako im je potrebna i ako cena odgovara. To poslednje, cena dakle, tu je veoma važna.

Kako se ona utvrđuje? Posmatrajmo to sa strane snabdevača gasom. Koju cenu može da očekuje i to dugoročno, jer se gasovod ne gradi da bi se koristio samo neko kratko vreme, investitor? Kada se gasovod izgradi, on postaje gotovo prirodni monopol, jer nema mnogo smisla graditi još jedan, posebno ne paralelan sa prvim. To je povoljno za investitora u sam gasovod, jer može da računa da će dugoročno biti korišćen. Naravno, postoje supstitutivni izvori energije i konkurencija drugih snabdevača, ali ako se to uzme u obzir i svejedno se isplati graditi gasovod, određena stabilnost je obezbeđena.

Kako to utiče na cenu gasa? Korišćenje gasovoda će se, pretpostavimo, isplatiti, ali kako stoji stvar sa isplativošću same proizvodnje i distribucije? Ukoliko je isti vlasnik, država u ovom slučaju, i gasa i gasovoda i prodaje, uticaj na cenu je značajan, usled čega je rizik isplativosti ukupnog ulaganja manji. Jedino što to košta potrošača, a i lišava dobiti sve druge koji bi da snabdevaju gasom i da ga prodaju. Nema konkurencije, pa sve košta više, a i zapošljava manji broj ljudi.

Usled toga postoje ta pravila konkurencije, gde se teži da se i taj prirodni monopol iznese na tržište koliko je to moguće, sa ciljem da se plaća niža cena, a i da se postigne sigurnost snabdevanja. Kod ovog poslednjeg, ključno je to postojanje izbora, kao što je sada jasno. To važi i kada je reč o privatnim monopolima, jedino što je njih, ako se želi, lakše regulisati. Ali, sa državnim monopolom postoji uvek mogućnost da on bude sredstvo političkih interesa, a u ovom slučaju sa Južnim tokom, i geostrateških ciljeva. Usled toga i postoje ta pravila konkurencije, gde se teži smanjenju monopolskog uticaja na što je moguće manju meru.

Sa stanovišta proizvođača i investitora, to je dodatan razlog da se pažljivo ceni isplativost posla. Jer se eventualne pogrešne procene, kako na strani tražnje tako i na strani troškova proizvodnje, transporta i distribucije, mogu iskazati kao nenadoknadivi gubitak. I tu je sada taj spor sa Evropskom unijom: pod uslovima koji bi trebalo da važe u EU, Južni tok može lako da ne bude isplativ, i kao celina, a i po pojedinim aktivnostima. Ili, čak i ako je isplativ, ne mora da bude ulaganje koje se najviše isplati, što znači da se može gledati i na izglede koji se imaju na drugim tržištima.

Spor je, dakle, oko cene. Ne oko toga da li je dodatna ponuda gas dobra za energetsku bezbednost i za troškove potrošača, već da li se koliko-toliko aproksimiraju uslovi pod kojima bi se formirala konkurentska cena. E sada, tu utiču i kretanja na drugim tržištima, kako kada je reč o samom gasu, tako i još više kada je reč o supstitutima. Supstitute možemo da posmatramo kao istu robu – nafta je isto što i gas koji je isto što i energija iz alternativnih izvora i tako redom – što znači da se njihova cena kreće na isti način. Ako pada cena nafte, valja očekivati i pad cene gasa u meri u kojoj se jedno može zameniti drugim. Ukoliko do tog pada cene dolazi usled povećane ponude, to bi trebalo da podstakne očekivanja da će taj period nižih cena potrajati. Usled čega se odlažu nova ulaganja, posebno ukoliko, kao što je veoma često slučaj, nije jednostavno smanjiti postojeću proizvodnju (bilo iz tehnoloških ili iz komercijalnih razloga). I to je upravo ono što se događa ili se očekuje da će se dogodi sa ulaganjima u proizvodnju nafte i gasa.

Da li je odustajanje od izgradnje Južnog toka jedna takva investiciona odluka nije lako reći, jer mnogo toga nije dovoljno poznato. No, već je ranije bilo nagoveštaja da investicioni troškovi rastu, a kretanja na tržištu, uz pritisak da se usvoje pravila konkurencije koja važe u EU, nisu povoljna. To, naravno, čini i geostratešku upotrebljivost ovog čitavog projekta mnogo manjom nego što se inicijalno računalo. Tako da je verovatno ocenjeno da je manja šteta da se troškovi zaustave tu gde trenutno jesu, a ne da se gomilaju novi sa veoma slabim izgledima da se u razumnom roku isplate.

Da se neki projekat ne isplati, pa se zbog toga od njega odustaje, ne mora da bude najzanimljivija vest, jer je nešto što se događa redovno i svakodnevno. Ali pošto je toliko svakojake političke i druge retorike uloženo u jedan sasvim komercijalni poduhvat, nije neočekivano da se o njemu politički i sudi. A tu je mnogo više reč o novcu, nego o bilo čemu drugom.

 
Novi magazin, 08.12.2014.

Peščanik.net, 08.12.2014.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Žuti karton

Mijat Lakićević: Južni tok – Otrežnjenje kao osveženje

Miša Brkić – Bekstvo iz zablude