Obeležavanje godišnjice Velikog rata u Britaniji izgubilo je svaki osećaj za meru. Sve se pretvorilo u medijski tematski park, nesvarljivu mešavinu televizijske sapunice i horor filma. Više ni obična šetnja ulicom ili gledanje televizije ne mogu da prođu bez bombardovanja dnevnicima, poezijom, spomenarima i pesmama iz Velikog rata. Na BBC-u vlada ratna pomama. Veliki rat i pozorište, Veliki rat i promenadni koncerti, Veliki rat i recepti, Veliki rat i baštovanstvo. Pa onda Veliki rat i Komonvelt, Veliki rat i feminizam, Veliki rat i modne revije. Iz štampe je navodno izašlo 8000 naslova o ratu. Kraljevska pošta je u opticaj pustila posebne pakete, “klasičan, prestižan i ceremonijalni”, posvećene ratu a koji vam “donose užitak u pričama i markicama”. Užitak?
U međuvremenu se naši najbolji istoričari takmiče u potrazi za najmorbidnijim pričama iz rovova, najstrašnijim zločinima, najkrvavijim ranama. Nema televizijskog programa bez makar jednog inserta s ljudima koji trče kroz blato. Zar ne postoji neki drugi način da se setimo nekih događaja osim kroz prizore smrti, ispresecanih snimcima ljudi koji nose cilindre i ubrzano hodaju?
I to tako traje od početka godine. Kada sam se u januaru izvinio nemačkim prijateljima zbog očekivane lavine antinemačkih memorabilija, nisam ni sanjao kakva će to lavina biti. Neki Marsovac bi mogao pomisliti da je Britanija zemlja dementnih huškača na rat, nesposobnih da izdrže jedan dan bez doze jezivih scena okršaja iz prošlih nacionalnih pobeda. U ponedeljak se podatak da je Britanija ušla u rat sa Nemačkom 1914. našao među udarnim jutarnjim vestima. Da li je to bila vladina instrukcija? Da je reč o Severnoj Koreji ili maoističkoj Kini, ismevali bismo takav kukavički šovinizam.
Naravno da treba pamtiti događaj takve magnitude kao što je rat. Ali kada su gotovo svi koji su se borili ili stradali već mrtvi, “sećanje” je stvar intelekta i imaginacije. Suštinski to je posao za istoričare, dok je pričama o ličnom stradanju i užasnim surovostima potrebno pumpati “ljudski interes”, posebno kod dece. Ponavljanje identičnih “priča iz rovova” postaje banalna pornografija nasilja.
Rat je bio užasan, takvi su svi ratovi. Kako je ukazao istoričar Maks Hejstings, za vojnike koji su preživeli Napoleonov marš na Moskvu ili Ruski front u drugom svetskom ratu, rovovi bi bili relaksacija. Sem toga, samo izbijanje rata uopšte nije njegov najznačajniji momenat, već svakako njegov završetak. Niko 1914. nije mislio da maršira u “Veliki rat” nego da potera Nemce do Božića.
Nepotrebno je reći, stota godišnjica pokazala se kao odlična šansa za vojnu propagandu. Prošle nedelje je premijer Dejvid Kameron uvredljivo uporedio ulogu Vladimira Putina u Ukrajini sa Nemačkom pod Kajzerom 1914. (i u vreme Hitlera), što niti je istinito niti je od koristi. Premijer je dodao da Britanija “ne planira da krene u evropski rat”. U tom slučaju, čemu uopšte pominjanje i čemu slanje trupa na vežbu u istočnu Evropu?
Na karavan se odmah ukrcao i načelnik generalštaba, ser Piter Vol. U Telegrafu Ponedeljkom objasnio je da su nedavni ratovi vaspitali “ratničku generaciju” vojnika željnih da se bore sa svakim mogućim neprijateljem – sve do Avganistana, od svih mesta.
Najrazumnija komemoracija bilo kog rata jeste ne ponoviti ga. Otud, verovatno, ovonedeljni slavljenici stalno ponavljaju da su “lekcije naučene” i da “ne smemo zaboraviti”. Kako nema lekcija ili su zaboravljene, ostali su samo klišei.
A stota godišnjica Velikog rata bi trebalo da bude festival lekcija. Istoričari se silno provode u raspravama oko nerešene zagonetke – ne njegovog toka ili ishoda, već uzroka. Posle svake pročitane knjige na ivici sam nove promene mišljenja, od komplikovane mreže sporazuma i zamki Krisa Klarka, do većinskog stava koji odlučno krivi Kajzera i Nemačku. Ali sam pročitao vrlo malo lekcija.
Britanija je, kao i Amerika, loš đak prošlih ratova. Američki ministar odbrane u vreme Vijetnamskog rata, Robert Meknamara, ocenio je da je prilikom invazije na Irak ignorisana svaka lekcija iz Vijetnama. U protekloj deceniji Britanija je vodila tri neizazvana rata – u Avganistanu, Iraku i Libiji – sa ogromnom cenom u životima i razaranju, bez jasne koristi za bilo koga. Tokom invazije na Avganistan ignorisana je lekcija svih ranijih sukoba u tom području i rat je sasvim logično izgubljen. “Učenje lekcija” je postala šifra za proslavu pobede.
Sumnjam da će se neka lekcija učiti sledeće godine, u vreme godišnjica Ažinkura (1415) ili Voterlua (1815) – a svakako ne iz Bitke za Nju Orleans (1815). Zvoniće zvona, peći se kolači i nositi istorijski kostimi.
Proslava Velikog rata daleko je od kraja. Ostaju nam još četiri godine borbi, od Marne do Some, od Pašendela do Amijena. Svake večeri će biti prilike za uzvik “O, kakav fini rat!” Neko će sa BBC-a možda probati da reprizira anglo-nemački fudbalski meč na ničijoj zemlji – i pokušati da ne pobedi. A šta je sa Danom primirja? Znamo gde će nas to odvesti, u klasične izlive mržnje prema Švabama.
Glavna lekcija 1914. ne sme biti bezumno zveckanje oružjem širom pograničnih oblasti Evrope dok se sve ostalo ne izgubi. Nemci su to naučili. Zato sad u Ukrajini još uvek pozivaju na uzdržanost. Britanija vuče na suprotnu stranu, dok se njeni lideri kupaju u slavi. U vreme dok je Kameron prošle godine izdvajao 50 miliona funti za “sećanje na lekcije” iz 1914, planirao je da krene u rat sa Sirijom. Pitam se koja li ga je lekcija tome naučila?
Simon Jenkins, The Guardian, 04.08.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 07.08.2014.