Porodične priče

Gotovo svakog dana suočavamo se sa jednim paradoksom. Srbija odavno nije imala popularnijeg vođu u koga narod ima toliko poverenje, kakvo sada uživa Aleksandar Vučić. Paradoks nije u tome da to poverenje nije nečim opipljivim zasluženo. Ali jeste u kontradikciji da je vođa savršen, voljen i svemoćan, mada istovremeno na nišanu tajanstvenog neprijatelja koji smera njegovu likvidaciju. I to ne samo njega, nego i njegove porodice i najbližih saradnika (slučaj pokušaja ubistva Jorgovanke Tabaković, krađom lekova). A dobili smo i najnoviji slučaj njegovog brata. Pošto se zavere kao po komandi ponavljaju, a da neprijatelj nije otkriven, utisak je da vlast namerno izluđuje građane. Otuda stalno kreću nekakve mračne priče kojima kraja nema. Pri tom se teško može reći da su to priče besposlenog popa koji i jariće krsti. One služe tome da se kritike i zamerke Vučićevoj vlasti po svaku cenu tretiraju kao lična mržnja prema njemu i njegovoj porodici. On je naprosto predmet lične mržnje i zavisti, koje se maskiraju nekakvom kritikom kojoj mesta nema.

Ova pretpostavka objašnjava količinu paranoje koja se valja po svim medijima, a stiže s vrha vlasti. Pogledajmo slučaj batinanja Vučićevog brata. U prvom momentu taj slučaj nije tretiran u paranoidnoj formuli. Naime, sam Vučić je na konferenciji za novinare ispričao šta se dogodilo. Na paradi ponosa policija je, zbog nervoze oko obezbeđivanja LGBT populacije, pretukla Vučićevog brata Andreju, a i brata Siniše Malog, ne znajući ko su oni, koristeći pri tom preteranu silu koja po pravilima nije dozvoljena. Po Vučićevim rečima, žandarmi su se izvinili zbog upotrebe sile i, kako je sam rekao, tu je stavljena tačka na taj slučaj. Mnogi su tada pomislili da nema smisla da predsednik vlade tako bogovski, po svojoj milosti, oprašta kršenje pravila službe. Nisu to bile batine kao nekakav „vaspitni“ gest, pa da se oproste, već brutalno premlaćivanje. Znamo i to da su ti policajci bili kod Vučića, da su izjavili kako je on na početku burno reagovao, ali da ih je, kad su ispričali šta se zapravo dogodilo, on ponudio kafom.

Odjednom je taj slučaj preokrenut: brat Vučićev nije slučajno nego namerno pretučen.

Zašto je došlo do ovog preokreta? Izgleda zato što je u javnost procurelo da je Vučićev brat bio nestašan i zakačio se s policijom i – desile se batine, čemu je policija inače sklona. Da bi zapušio rupu iz koje je curilo šta se zaista dogodilo, Vučić je odlučio da još jednom ispriča tu priču. Policija je namerno pretukla Andreju Vučića samo zato što je brat Aleksandra Vučića. Ovako priča izgleda iz drugog cuga:

„Pitali ste me da li je legitimisan. Rekao sam vam, da, legitimisan je. Počelo je prebijanje dok je držao ličnu kartu u ruci. Stoji mu lična karta i dalje u ruci. Išao je kod oca i majke, koji žive u Krunskoj ulici, na 50 metara odatle. Žao mi je što ne možete da verujete, ne uklapa se u kliše. Trebalo je da budu neki drugi prebijeni, pa da se traži sednica SB UN ili ne znam šta, kako je to moj brat napisao u pismu. Ali nažalost, desilo se opet nekako mojoj porodici. Možda je tako i bolje, nego da se desi nekom drugom – izjavio je Vučić na konferenciji za novinare u Vladi Srbije“. I dodao:

„Pretpostavljam da ćete s oduševljenjem pozdraviti i to da su još neki policajci rekli da je trebalo da ih ubiju – rekao je Vučić i dodao da neće da dokazuje nikome ništa, “pogotovo ne kada mi neko ubija brata”.“

Vučić sada bespogovorno tvrdi da ima i snimak (nije pokazan) da su tučeni brat i obezbeđenje držali legitimacije u rukama, što je potvrđivalo da je policija znala o kome se radi. Ova zla namera pojačana je izjavom jednog policajca po imenu Dragiša Petković koji je na svom FB profilu napisao „ma trebalo ih je ubiti“, što je ekspres prevozano pod rubriku zavere protiv Vučića. I nije to prvi put. Zavera protiv premijera je postala opšte mesto i on se jednom prilikom ispovedao rekavši da zna da će skončati od ruke svog voljenog naroda.

Na stranu opozicija, ali otkud sad to da policija toliko mrzi Vučića i sve vučićevce i članove porodice Vučić? Prema saznanjima Politike, radi se o netrpeljivostima između pojedinih policijskih službi, koje su se prepucavale preko Vučićevih leđa batinanjem njegovog brata. Ako je to tačno, onda je naša policija u totalnom haosu, a za šta odgovornost moraju snositi ministar policije Nebojša Stefanović i direktor policije Veljović. Zaista, gde to ima da policajci prete da će nekog građanina ubiti, onako iz čistog mira, ili pak to da postoje policijske frakcije koje imaju svoje sopstvene svađe i tuče.

A onda je došlo pismo koje je Andreja Vučić poslao medijima. U tom pismu je objasnio kako su se on i obezbeđenje ponašali kao pristojni građani, pokazali policiji legitimacije, ni na pamet im nije padalo da se s njom kače, niti da se od nje brane. On je pri tom bez ikakvog razloga napao lidere DS-a (Borka Stefanovića i Bojana Pajtića), neimenovane nevladine organizacije i zlonamerni Blic (uzgred je zakačio i Devenporta čija mu pomoć nije potrebna), da bi izveo zaključak: „Kriv sam zato što sam Aleksandrov brat, a on je kriv valjda uvek i za sve“. On zna da meta Blica i ostalih zlih sila nije bio on, nego njegov brat Aleksandar.

Kada je brat Aleksandar saznao od svog brata Andreja da je namerno pretučen baš kao njegov brat, odnosno kao sam Aleksandar, onda je Aleksandar rešio da brani brata Andreju otvaranjem istrage koju je već jednom bio zatvorio, onako iz kavaljerstva prema nemilosrdnim žandarmima. Ima sve da se istraži, niški policajci (poznati po zloupotrebi službe) koji su tukli brata Andreju su suspendovani, onaj policajac koji se zločinački trsio na FB je pozvan na informativni razgovor, a i vojne službe su krenule sa prikupljanjem podataka, jer su Andreja obezbeđivale Kobre, a one pripadaju vojnoj bezbednosti.

Gospodo na vlasti, dokle ćete ovako bezobrazno? Dokle sa ovim paravanskim pričama o navodnoj mržnji prema porodici Vučić? Što god da se desi, ili se izmisli da se desilo, plod je sila mržnje koje bi da unište nezaštićene jaganjce na vlasti. To tako izgleda kad brod tone i kada se kritika i opozicija proteruju kroz vrata: vlast sopstveni strah i mržnju vraća kroz prozor. Od životne je važnosti da vlast u Srbiji već jednom postane služba, umesto što nas maltretira svojim porodičnim pričama. Šta se to nas tiče ko kome dođe ovo ili ono, koga Vučić najviše voli na svetu, kolike penzije imaju njegovi roditelji i kakav je Vučićev portret po njegovom viđenju.

Ova naša „poslednja adresa“, kako neko lepo reče, Srbiju je zamotala u vođino lično i porodično klupko, u nekakve divljine koje nikakve veze nemaju ni s društvom, ni s nacijom, ni s državom i javnim poslovima. Ako pak tražimo odgovor zašto je tako, on se nalazi u odmetništvu vlasti u široka polja fikcije i zaborava prošlosti, i u njenom uverenju da za nju nema sigurnijeg mesta od lepo uramljenog i upakovanog – ništa.

Peščanik.net, 02.10.2014.


The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Latest posts by Vesna Pešić (see all)