„Poslata poruka“ je nešto kao „Crvena linija“, ili kao „Transparentna tranzicija“, „Preuzeta odgovornost“, „Verujemo da će tako biti“, „Verujem“ i „Nadam se“. Šalju se poruke kao onomadne „pozdravni telegrami“ i saopštenja.
U saopštenjima dominira pitanje o „Poslatoj poruci“. Stvarnost je, dakle, bitna po „poslatoj poruci“, „događaj koji se dogodio“ ima značaj za „slanje poruke“, a ne po tome šta znači za život ljudi, koji su njegovi uzroci, a koje posledice.
Tako je bitno koja je poruka poslata hapšenjem „heroja Mladića“. Treba da „to deliver“ Ratko Mladić jer tako „šaljemo poruku“, činimo to da bismo bolje izgledali, a ne da bismo imenovali zločin, te time izvršili i promenu u stvarnosti, suočenjem, konačno i etika i pravo imaju smisao ako iza njih stoji određena politika i moć da se preduprede budući zločini.
Kakva se to „poruka šalje“ otkazivanjem Parade ponosa, kako mi zbog toga svetu izgledamo. Sami sebi i svetu pokazujemo da je za nas važnije izgledati nego biti. Je li to naš identitet, da „izgledamo“, ako jeste, onda smo mi jedan provizorij nesposoban da izađe na kraj sa inauguracijom nasilja kao prirodnim i nepromenljivim načinom života, ko je taj koji može da uzme na sebe takvu osudu sopstvenog naroda, da iskaže svoj sud o svima onima kojima se vlada, o svim svojim „podanicima“.
Drugo, vidim da se u partijskim saopštenjima poziva na promenu društva, a ne na odgovornosti države. Pa se kaže da je obavljena određena zakonska regulativa koja omogućava građanima da manifestuju svoje stavove, po Ustavu, ali da je sada društvo to koje treba da se promeni.
Ne mogu a da se ne setim kako smo pozivani da, kao građani, pomognemo, ako možemo, onda kada su Crvene beretke stajale na mostu, pa bi bilo dobro da ih mi razoružamo i razvlastimo.
No, možda je upravo tako, sami smo. Bar svi mi koji nismo naoružani, ili nismo u strukturi, ma šta to značilo, za one koji su „u strukturi“ znači mnogo, a za nas koji nismo ne znači baš ništa, građani nemaju ni sigurnosti, ni izvesnosti, ni zaštite, nemaju „koristi“ od mehanizma državnog koji postoji zahvaljujući plaćanju poreza ono malo zaposlenih.
Postoji još jedna floskula u saopštenjima partija, a to je da Prajdu nije vreme. Pretnja da nečemu što bi nas moglo uvesti u vreme, ili vratiti u izgubljeno vreme, nije vreme, veoma je stara. U mojoj generaciji mladi ljudi su bili zaustavljani pretnjom da se ne treba buniti, ne sada – jer će doći Rusi. Ta pretnja imala je osnov, kako danas govore analitičari događaja iz šezdeset i osme. Zadavanje straha da kada je sloboda u pitanju, ona mora da se odloži za neko bolje i stabilnije vreme, kao danas da se pređe ili ne pređe „crvena linija“, kada je Kosovo u pitanju, samo znači odlaganje vremena kada se može biti slobodan i ravnopravan, i ponosan, i kreativan, i autor sopstvene sudbine.
„Nije vreme“ jeste vreme između života i smrti više generacija, koje nisu imale vremena, odnosno čija je stvarnost, život u vremenu, odložen.
Danas je oktobar 5, hoćemo li provesti život u raspravi o tome šta se zapravo dogodilo oktobra 5, čemu je bilo vreme, i čemu nije bilo vreme, šta se moglo, i šta se nije moglo, ta ubitačna rasprava, bez suočenja, i konsekvence, bez raspleta, dalji je uzrok odlaganja vremena i ponovnog izricanja da nekome i nečemu, a to smo svi mi, zapravo nije vreme.
Tako se rasprava o teritorijalnosti, o teritoriji, pretvorila u raspravu o vremenu ili o stvarnom postojanju našeg života. Žalost, nasilje, i resentiman. Ljudi bez sposobnosti donošenja odluka i imenovanja stvarnosti. Pogled razapet između prošlosti i budućnosti, kratkoročnost politika, privremenost institucija, arogancija i bes, nadmenost i slabost, sentimentalnost i laž, površnost i bezosećajnost, grabež i panika, nedostatak elementarne solidarnosti prema svim onima koji nemaju moć i silu. A to je ipak većina građana ove zemlje.
Mnogo mi dugujemo jedni drugima, dugujemo gomile istina, dugujemo mnogo ljubavi i sposobnosti empatije, mnogo dugujemo svima onima koji su verovali, dugujemo im to da „ne verujemo“, već da su oni koji „veruju“ odgovorni , i nisu tu gde jesu, u vlasti, „da se nadaju“, već da naše nade ispunjavaju. Naši životi „ne izgledaju“, već jesu.
Dugujemo izgubljeno osećanje uspeha i ponosa, svrhu i cilj, konačno dugujemo ljudskost jedni drugima. Integritet, a ne identitet, vreme, a ne prolaznost, baš zato što smo smrtni i u tome nam Crkva ne može pomoći, ni nasilje, ni odlaganje vremena za sve one koji hoće da budu slobodni i da žive svoja ljudska prava, to jeste svoj život. Rečju, nešto sreće dugujemo jedni drugima, i autorstva nad vlastitom sudbinom, dakle svega onoga o čemu se ne šalje poruka, već je bitno po tome što stvarno jeste. Ili, kako bi to Džon Ford rekao na pitanje koja je poruka njegovog filma, „Kada imam poruku šaljem telegram“.
Sećam se mladog lekara u Kliničkom centru, koji je posle 5. oktobra, pre jedanaest godina, rekao kako se vratio iz inostranstva u zemlju da radi jer veruje da se mnogo toga da promeniti. Šta on danas misli, šta svako od nas misli, šta misle oni koji su zvanični naslednici 5. oktobra i posle jedanaest godina njihov odgovor na stvarnost jeste „da veruju“?
Danas, 04.10.2011.
Peščanik.net, 05.10.2011.