Moji odnosi sa Tonijem Džadom datiraju odavno, ali bili su čudno kontradiktorni. Mi smo bili prijatelji, doduše ne bliski, i iako smo obojica bili politički posvećeni istoričari i obojica radije nosili neformalnu odeću istoričara umesto stroge strukovne uniforme, marširali smo u drugačijem ritmu. I pored toga, delili smo slična intelektualna interesovanja. Obojica smo znali da 20. vek mogu potpuno razumeti samo oni koji su ga preživeli i koji su delili njegovu osnovnu strast: naime, uverenje da je politika ključ ka našim istinama kao i našim mitovima. Uprkos našim međusobnim razlikama, i Tonijeva knjiga Marksizam i francuska levica i moja poslednja kjiga Kako promeniti svet posvećene su uspomeni na istog nezavisnog mislioca, pokojnog Georga Lihthajma. Privatno smo se dobro slagali, ali Toni je ionako bio simpatičan i velikodušan. Dopadao mu se moj rad, što je i rekao u svojoj poslednjoj knjizi. S druge strane, pokrenuo je jedan od najnemilosrdnijih napada na mene, jednim pasusom koji je kasnije svuda citiran, naročito u američkoj desničarskoj štampi. Napad se svodio na sledeće: javno priznaš da je tvoj bog posrnuo, busaš se u grudi i nadaš se da će te jednog dana ponovo shvatati ozbiljno. Ne treba slušati nikoga ko ne misli da je socijalizam isto što i Gulag. Bez ikakve sumnje, ova retorička figura sjajno je prihvaćena u anti-crvenoj polemici. Srećom, praksa se razlikovala od teorije.
Većina nas se divi tome kako se Toni suočio sa smrću. Bilo je neke rimske grandioznosti u njegovom odbijanju da se preda onom neizbežnom, koja priziva u sećanje klasične posmrtne besede. Nije to bila samo njegova odluka da istraje u šahovskoj partiji do mata, već i odluka da provocira smrt pokazujući svu svoju veštinu velemajstora, osuđenog na smrt, ali nikad poraženog. To je potresna slika, međutim moramo je zaboraviti: ohrabrujuća mitopeja nije za istoričare. Tonija opisuju kao drugog Džordža Orvela. To je netačno, jer iako su obojica bili veoma nadareni i duboko polemični, bili su i vrlo različiti. Toni nije posedovao Orvelovu kombinaciju predrasuda, starozavetnih proročanstava i domišljate denuncijacije – on nikad ne bi mogao da napiše 1984. ili Životinjsku farmu. A Orvel, koji je jači pisac, nije imao ni Tonijevo ogromno znanje, niti njegovu dovitljivost, intelektualnu brzinu i pokretljivost: nije bilo šanse da on paralelno bude i univerzitetski profesor.
Ali poređenje s Orvelom je takođe opasno jer se ovde ne radi o dvojici pisaca, nego o političkoj eri koja bi do sada trebalo da je jednom za svagda završena – o Hladnom ratu. Orvelova reputacija izgrađena je kao intelektualni antisovjetski raketni poligon, pa čak i sada, kada se ostatak Orvela pojavio ili ponovo pojavio, ona je još uvek nepromenjena od pedesetih. Toni je, naravno, bio antistaljinista poput mnogih drugih, i oštro je kritikovao one koji se nisu odrekli Komunističke partije, čak i kada su očito bili antistaljinisti i kada su se, poput mene, polako odmicali od prvobitnih svetskih nadanja u oktobar 1917. Kao i oni koji se protive izvođenju Vagnera u Izraelu, dozvoljavao je da mu politička averzija poremeti estetsko uživanje, odbacujući Brehtovu pesmu o kadrovima Kominterne „An die Nachgeborenen“, „kojoj su se divili mnogi“, kao „nesnosnu“ ne u literarnom smislu, nego zato što je podsticala verovanje u zle ciljeve. Ipak, jasno se vidi iz Promišljanja 20. veka da njega u akutnoj fazi Hladnog rata nije prvenstveno zanimala ruska pretnja „slobodnom svetu“, nego prepirke unutar levice. Marks je – a ne Staljin i Gulag – bio njegova tema. Istina, nakon 1968. postao je mnogo militantnije liberalan oko pitanja istočne Evrope, obožavatelj mešovitih ali obično desničarskih akademskih turista koji su obezbedili komentatorsku pratnju kraju istočnoevropskih komunističkih režima. To je i njega i druge, koji je trebalo da budu pametniji, navelo da izmisle onu bajku o plišanim i šarenim revolucijama 1989. i kasnije. Takve revolucije nisu postojale, postojale su samo različite reakcije na odluku Sovjetskog Saveza da se povuče. Pravi junaci toga doba bili su Gorbačov, koji je uništio SSSR, i ljudi unutar starog sistema poput Suareza u Frankovoj Španiji i Jaruzelskog u Poljskoj, koji su praktično omogućili mirnu tranziciju i kasnije bili odbačeni od obeju strana. Osamdesetih godina, Tonijev u suštini socijaldemokratski liberalizam bio je nakratko zatrovan hajekovskim ekonomskim libertarijanstvom Fransoa Furea. Mislim da ovaj pozni hladnoratovski odjek nije bio ključan za Tonijev razvoj, ali pružio je određenu težinu i dubinu njegovoj vrlo impresivnoj knjizi Postwar.
Njegovo napredovanje kroz drugu polovinu veka je sui generis. Dok se nije dokazao u Njujorku osamdesetih, i počeo da piše za New York Review, nije bio naročito istaknuti istoričar, čak ni među anglofonim stručnjacima za francusku istoriju, možda jer se preduboko zaglibio u močvari beskrajne debate o prirodi francuske levice. Pre osamdesetih, na njega se moglo naići na marginama društvene istorije, sa prvorazrednom studijom socijalizma u Provansi od 1871. do 1917. Njegovu francusku fazu činila je impresivna erudicija u kombinaciji sa, po mom uverenju, istorijski trivijalnim rezultatima: to se sve više pretvaralo u akademski turnir marginalnog i neefikasnog sveta pariske Leve obale. Ono što se odvijalo u kafićima Les Deux Magots i Le Flore, iako u kulturnom smislu prestižno, politički je bilo zanemarljivo u poređenju sa dešavanjima na suprotnoj strani bulevara Sen Žermen, u restoranu Brasserie Lipp, gde su se okupljali političari. Sartrova politika sastojala se u „zauzimanju stavova“ jer mu ništa drugo nije preostajalo, i De Gol je to znao. U svakom slučaju, levica je retko bila na vlasti, a jedini intelektualci koji su dogurali do mesta premijera bili su verovatno Leon Blum 1936. i – barem je dobro imitirao konkretnu akciju – Miteran. Putem mentalne akrobatike, čiju je apsurdnost Toni s lakoćom demonstrirao, levičarski orijentisani intelektualci pokušali su da se prilagode jedinstvenoj nacionalnoj situaciji, pored svoje političke izolacije, u zemlji koja je izmislila termin „ouvrierisme“, što znači radničko nepoverenje prema intelektualcima.
Četiri su stvari oblikovale francusku istoriju u 19. i 20. veku: Republika rođena iz nedovršene Velike revolucije; centralizovana Napoleonova država; ključna politička uloga dodeljena radničkoj klasi, premaloj i nedovoljno organizovanoj da je preuzme; i dugo propadanje Francuske od pozicije Srednjeg kraljevstva Evrope pre 1789, sigurne poput Kine u svoju kulturnu i jezičku superiornost. Bila je to „prestonica 19. veka“, naročito za strance, ali nakon Vaterloa, putanja je lagano, doduše sa prekidima, vodila naniže u smislu vojne premoći, međunarodnog položaja i kulturne nezaobilaznosti. Budući da nije imala svog Lenjina i da je ostala bez Napoleona, Francuska se povukla u poslednje i, moramo se nadati, neuništivo utvrđenje, u svet Asteriksa. Posleratno pomodno interesovanje za pariske mislioce jedva je prikrivalo njihov kolektivni beg u heksagonalnu introvertnost i poslednje utočište francuske intelektualnosti – dekartovsku teoriju i kalambur. Sada su se pojavili drugi modeli u visokom školstvu i nauci, u ekonomskom razvoju, pa čak i u – kako pokazuju poslednji prodori Marksovih ideja – ideologiji revolucije. Problem za leve intelektualce bio je kako se pomiriti sa suštinski nerevolucionarnom Francuskom. Problem za desničare, među kojima je bilo mnogo bivših komunista, bio je kako sahraniti osnovni događaj i formativnu tradiciju Republike, Francusku revoluciju, što je veliki problem – kao pokušaj da se iz istorije SAD izbriše američki Ustav. To je bilo neizvodljivo, čak i za vrlo inteligentne i moćne manipulatore poput Furea, isto kao što ni Toni ne bi mogao, da je poživeo, da obnovi socijaldemokratiju kakvu je idealizovao.
Toni se proslavio kao akademski tabadžija. Njegova osnovna pozicija bila je forenzička: ne sudijska nego advokatska, čiji cilj nije istina i istinitost, nego pobeda u sporu. Preispitivati slabost sopstvenog stava nije bilo ključno, iako to istoričari velikih prostora, dugih perioda i složenih procesa moraju da rade. Pa ipak, njegove formativne decenije intelektualnog tužioca nisu sprečile Tonija da postane zreo, promišljen i informisan istoričar. Njegova najvažnija knjiga bila je bez sumnje Postwar, istorija Evrope nakon 1945. To je ambiciozna, doduše povremeno neravnomerna knjiga. Nisam siguran da će se perspektiva iz koje je pisana činiti adekvatnom onima koji je sada čitaju, sedam godina nakon prvobitnog objavljivanja. Ipak, uveravam vas iz ličnog iskustva da se velika dela istorijske sinteze, zasnovana na sekundarnom materijalu i posmatranju savremene istorije, mogu napisati samo u zrelim godinama. Vrlo je malo istoričara koju umeju da pristupe tako zahtevnom zadatku i da ga obave do kraja. Postwar je vrlo impresivno dostignuće. Međutim, budući da svako delo koje govori o istoriji do današnjih dana u sebi nosi zastarelost, njegova budućnost je neizvesna. Ali možda će imati duži rok trajanja kao kritički narativni priručnik, jer je napisano sa poletom, humorom i stilom. Toni se knjigom Postwar, prvi put u životu, dokazao kao velika figura istoričarskog esnafa.
Pa ipak, već je prestajao da deluje kao istoričar. Njegov stav u 21. veku nije bio stav istoričara već „javnog intelektualca“, briljantnog neprijatelja samozavaravanja, naoružanog teoretskim žargonom, sa kratkim fitiljem rođenog polemičara, nezavisnog i neustrašivog kritičkog tumača svetskih zbivanja. Delovao je još originalnije i radikalnije budući da je jednom bio prilično čvrst branitelj „slobodnog sveta“ od „totalitarizma“ tokom Hladnog rata, naročito osamdesetih. Suočen sa vladama i ideolozima koji su učitavali pobedu i svetsku dominaciju u propast komunizma, bio je dovoljno pošten prema sebi da prizna kako stare istine i parole treba baciti u smeće posle 1989. Verovatno je jedino u večito nervoznoj Americi takva reputacija mogla da se izgradi toliko brzo, ne temelju samo nekoliko članaka u žurnalima skromnog tiraža, namenjenim isključivo akademskim intelektualcima. Stranice glavnih novina bile su dugo otvorene Rajmonu Aronu u Francuskoj (očigledno jednom od Tonijevih uzora), ili Habermasu u Nemačkoj, i njihov uticaj je odavno prošao. Bio je sasvim svestan rizika, ličnih i profesionalnih, koje je sebi nametao napadajući udružene snage američkog globalnog vojevanja, neokonzervativaca i Izraela, ali imao je dosta onoga što je Bizmark nazivao „građanskom hrabrošću“ (Zivilcourage) – osobine koja je primetno nedostajala Isaiji Berlinu, kao što je i sam Toni primetio, možda ne bez zlobe. Za razliku od bivših marksista i intelokrata sa Leve obale koji, kako je Oden jednom rekao za pesnike, nisu „ništa napravili“, Toni je shvatao da borba protiv ovih novih sila može da donese pomak. Upustio se u sukob sa njima sa očitim zadovoljstvom i žarom.
Taj čovek je postao to što jeste po završetku Hladnog rata, proširivši svoju sudsku tehniku kako bi odrao nekog poput Buša ili Netanjahua, umesto nekog političkog šarlatana iz Petog arondismana ili istaknutog profesora iz Nju Džersija. To je bio veličanstven prizor, prvorazredna priredba; čitaoci su ga hvalili ne samo zbog onoga što je govorio, već i zbog onoga što mnogi od njih nisu imali hrabrosti da kažu. Sve je to bilo još upečatljivije samim tim što je Toni ujedno bio i insajder i autsajder: Englez, Jevrejin, Francuz, na kraju i Amerikanac, ali plurinacionalan umesto kosmopolitski. Međutim, bio je svestan ograničenja toga što radi. Kao što i sam ističe, ljudi koji uspešno otkrivaju istinu moćnicima nisu kolumnisti, nego reporteri i fotografi, putem sveprisutnih medija.
Do početka dvehiljaditih, Toni je stekao međunarodnu reputaciju, barem na engleskom govornom području. Da li će ona potrajati duže od Vorholovih čuvenih 15 minuta? Srećom, zahvaljujući godinama njegove konačne bolesti, na ovo pitanje se može odgovoriti. Njegovo delo će preživeti, jer prvi put nije sebe zamišljao kao tužioca u sudnici, nego je pokušao da formuliše ono što je zaista znao, osećao i mislio. Promišljanje 20. veka nije sjajna knjiga, pa čak ni kostur sjajne knjige – nije ni mogla biti, imajući u vidu kako je napisana – ali je neohodno štivo za sve zainteresovane za ono što savremeni istoričari imaju da nam kažu. To je istovremeno i uzor civilizovanog diskursa u akademskom globalnom selu. Ova knjiga nam pokazuje da istoričari mogu da preispituju svoje pretpostavke, svoje stavove, i da vide kako je njihov život oblikovan i preoblikovan njihovim vekom. I na kraju, to je vredan spomen na jednog izuzetnog čoveka i život koji je rešio da vodi.
Eric Hobsbawm, London Review of Books, 26.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 21.04.2012.