Prikaz knjige: Christopher Chitty, „Sexual hegemony: Statecraft, sodomy, and capital in the rise of the world system / Seksualna hegemonija: državništvo, sodomija i kapital u usponu svetskog sistema“, Duke University Press, 2020.
Odakle dolaze gej osobe? To je bilo jedno od ključnih pitanja pokreta za gej prava u Sjedinjenim Državama, a odgovori su pokretali argumentacije na obe strane. Protivnici smatraju da se prakse i prinudna ponašanja gej osoba mogu preusmeriti savetovanjem i molitvom. Pobornici često govore da se gej osobe rađaju takve, a neki misle da će naučnici to potvrditi otkrićem „gej gena“. Ili je to barem ono što moraju da kažu na sudu; struktura američkog ustavnog prava zahteva da grupe koje se pozivaju na klauzulu o jednakoj zaštiti pokažu da su „zasebna i izolovana manjina“ čiji članovi imaju zajedničke osobine i zajedničku istoriju ugnjetavanja.
To su, u suštini, istorijska tvrđenja. Zato pobornici već decenijama koriste istoriju homoseksualnosti da potkrepe svoje argumente. Neki istoričari postaju pobornici za svoj račun, svedoče na sudu i, u svojstvu prijatelja suda, pripremaju argumentaciju za skeptične sudije. Daleko češće je prećutno priznanje istraživača u društvenim naukama da njihov rad može biti upregnut u neku posebnu političku svrhu, koja mu onda pruža orijentaciju za tu oblast. Njihov rad ističe u prvi plan ona pitanja koja istovremeno rasvetljavaju i poreklo homoseksualnog identiteta i istoriju ugnjetavanja na toj osnovi.
U prethodnih pet godina argumenti su konačno proradili. Gej osobe su dobile antidiskriminatornu zaštitu na radnom mestu i pravo na sklapanje braka. Neki su proglasili pobedu i otišli kući; drugi su preusmerili pažnju na zaštitu transrodnih osoba ili na kampanje koje dotiču život gej osoba – ukidanje zatvorske kazne, imigrantska pravda i progresivna politika prema klimatskoj promeni, da pomenemo samo neke. Rad se nastavlja, ali homoseksualnost više nije tema koja raspiruje strasti. U iskušenju smo da se zapitamo, barem ovde, u Sjedinjenim Državama, da li smo stigli do kraja gej istorije.
Odgovor je, naravno, da nismo. A knjiga Kristofera Čitija Seksualna hegemonija: državništvo, sodomija, i kapital u usponu svetskog sistema, ambiciozno izlaganje istorije kapitalizma iz ugla homoseksualnosti, stiže u pravi čas da nas u to uveri. Seksualna hegemonija predlaže nove sadržajne i metodološke pravce za istoriju homoseksualnosti – pravce koji bi mogli da promene značenje kvir politike u ovom trenutku. Knjiga je fascinantan i povremeno iritantan pokušaj da se „istorija seksualnosti vrati na istoriju svojine“, kao što kaže sam Čiti. Ona je istovremeno i jedno slatko-gorko svedočanstvo. Godine 2015. Čiti je izvršio samoubistvo dok je završavao doktorsku tezu u okviru programa Istorija svesti na Univerzitetu Kalifornije, u Santa Kruzu. Njegov prijatelj i saborac Maks Foks sakupio je njegove beleške za disertaciju, tekstove predavanja, istraživačke beleške i transkripte saopštenja na konferencijama i priredio konačni rukopis. Nakon što je izgubio prijatelja, Foksu je bila nepodnošljiva mogućnost da svet izgubi Čitijeve ideje. To je izvanredan čin velikodušnosti i brige – za uspomenu na Čitija, za bezbrojne istraživače koji će voditi rasprave i graditi teze na osnovu ovog teksta i za seksualnu politiku na levici.
***
S kog god mesta u istoriji seksualnosti da krenemo, put će nas odvesti natrag do Mišela Fukoa. Prvi tom Istorije seksualnosti ocrtao je polje istraživanja i njegov istraživački program. Tu knjigu i teoriju koja je usledila pokretala su dva ključna pitanja: čime se može objasniti pojava „homoseksualca“ kao identitetske kategorije? Znamo da je Fuko smatrao da se moderni homoseksualac pojavio 1870. godine, kao rezultat naučnih diskursa koji su objedinili različite seksualne činove u jednu „vrstu“. Fuko je tvrdio da je otkrio istorijsku putanju na kojoj su kriminalni seksualni činovi shvaćeni najpre kao medicinska patologija, a zatim kao lični identitet. Drugo pitanje glasi: u kom je odnosu seksualnost prema modernoj vladavini? Njegov odgovor – da moderne države potčinjavaju tela i kontrolišu populacije pomoću „biomoći“ – ilustrovao je njegovu teoriju da regulativna moć ne ide odozgo nadole (niti odozdo nagore) već je difuzna, višesmerna i diskurzivna.
Fukoovo prvo pitanje urodilo je hiljadama radova u okviru akademske istorije (dok je biomoći posvećena veća pažnja u kvir istoriji). Mada je Istorija seksualnosti stvorila to teorijsko polje i ocrtala okvir debate, istoričari nikad nisu prihvatili Fukoovu tezu da činovi vode ka identitetu. Pored toga, oni su bili kritičniji prema ideji o postojanom i koherentnom identitetu. Prvi profesionalni istoričari američke seksualnosti bili su prožeti društvenom istorijom, pitanjem kako klasa strukturiše seksualne odnose. Oni su uveli u akademski svet metode kulturne interpretacije koje su isfiltrirane iz evropske istorije i prenete u proučavanje Sjedinjenih Država, što znači da su posebnu pažnju posvećivali kulturama klase. Jedan od najznačajnijih doprinosa ostaje studija Džordža Čonsija o životu gej osoba u Njujorku pre Drugog svetskog rata. Tu je on pokazao da se načini razmišljanja radničke klase i buržoazije o gej seksu podudaraju, i da je zbog toga razlika između homoseksualnosti i heteroseksualnosti u velikom delu 20. veka bila porozna. Gej identitet nije bio singularan niti ga je proizvelo medicinsko znanje. On je ušao u naučni diskurs tek posle ekstenzivnog kruženja u populaciji.
U svojoj knjizi Seksualna politika, seksualne zajednice (Sexual Politics, Sexual Communities) Džon d’Emilio je još eksplicitnije pokušao da poveže pojavu muških gej kultura s kapitalizmom primenivši okvir klasne formacije na gej enklave u američkim gradovima posle rata. Ali njegova najznačajnija sinteza marksističke istoriografije i istorije seksualnosti je ogled „Kapitalizam i gej identitet“ iz 1983, u kom tvrdi da su gej identitet i gej urbane kulture postali mogući samo zahvaljujući nastupanju najamnog rada i industrijalizacije. Kad su zamenili farmu poslom u gradu, muškarci su mogli da postignu ekonomsku sigurnost bez produkcije i reprodukcije u porodici. (I ženska socijalna istorija, često zaboravljena grana istorije seksualnosti i kapitalizma, pojavila se tih godina.)
Čiti je namerno uobličio Seksualnu hegemoniju prema tim društvenim istorijama homoseksualnosti u Sjedinjenim Državama koje su nastale u 20. veku. Da bi vremenski i prostorno proširio njihova otkrića, okrenuo se Fernanu Brodelu i Đovaniju Arigiju. Od Brodela je pozajmio procese dugog trajanja i uverenje da je globalni kapitalizam ponikao u mediteranskim gradovima-državama (kao suprotnosti engleskom selu). Od Arigija, koji je i sam mnogo dugovao Brodelu, preuzeo je ideju da ekonomska hegemonija prelazi iz jednog centra političke moći u drugi. Naime, po Arigiju, kapitalizam prati predvidljiv ciklus: investiranje u materijalnu ekonomiju postaje suviše nadmetačko i upućuje likvidni kapital na udaljene obale u potrazi za profitom. Višak umirućeg hegemona postaje gorivo za njegovog naslednika. Na taj način jesen u Holandiji postaje proleće u Britaniji, i tako dalje.
Seksualna hegemonije ide Arigijevim stopama. Drugo poglavlje počinje pričom o tome kako je 1472. Noćna služba Lorenca de Medičija osudila siromašnog obućara Pakjerota zbog sodomije. Po firentinskom hroničaru Simoneu Filipepiju, Pakjoreto je bio mučen sve dok nije priznao „nečuvenu i izuzetnu gadost“. Pošto nije bio u stanju da plati kaznu od deset florina, izbičevan je i išiban u centru grada. Zatim je proveden kroz kvart krznara jer je upravo tu više puta izvršio zločin, i ponovo išiban.
Ova anegdota može izgledati kao epizoda u dugom nizu projekata iskopavanja čiji je cilj otkrivanje kako gej osoba tako i homofobije u svakom sloju nataložene istorije. Čiti, međutim, ne naglašava varvarstvo javnog kažnjavanja, već činjenicu da je ono bilo tako retko. Medičijeva patrola za poroke obično bi izrekla kaznu krivcu, ali bi često zažmurila ako je ovaj bio suviše siromašan da je plati. Firenca je, zapravo, kaže on, „unovčavala sodomiju“.
Taj sistem se rukovodio „neobično modernom racionalnošću“. Takvi seksualni odnosi iz 15. veka ne mogu se otpisati kao znak buržoaske dekadencije, kao što su to uradili neki marksisti, jer je seks veoma često prelazio klasne granice. Uz to, aktivnosti Noćne službe ne odražavaju moralno i versko protivljenje istopolnoj želji u Firenci; seks između muškaraca bio je uobičajeni deo društvenog života i najčešće je povlačio blagu kaznu.
Regulisanje seksualnih praksi zapravo je doprinosilo održavanju političke ravnoteže. Narodni gnev izazvan širim oblicima razvlašćivanja mogao se izduvati pomoću institucija koje kažnjavaju bogate; vladajuće klase su mogle strateški potiskivati kulture seksa između muškaraca kako bi zadobile kontrolu nad raspoloženjem javnosti (bez ikakve pretnje da će gej kulture zaista biti eliminisane). Seksualne norme vladajuće klase oblikovale su seksualno ponašanje i stavove drugih klasa i na taj način proizvodile seksualnu hegemoniju – novi pojam koji se nalazi u jezgru Čitijeve knjige. Seksualna normalnost donosi materijalne prednosti. Po Čitijevom mišljenju, normalnost je neka vrsta statusne svojine dok je kvirnost naprosto njeno odsustvo. A proces kojim se seksualni gestovi, činovi i tendencije učvršćuju i pretvaraju u norme je „neka vrsta ograđivanja“.
Renesansna Firenca ustupila je mesto holandskom Zlatnom dobu. Holandiju su smenili britanski gusari, a onda se uspinju Sjedinjene Države (posle obilaska postrevolucionarne Francuske kako bi se tu pokupio liberalizam). U svakom periodu tranzicije Čiti uočava slom seksualne hegemonije. Na primer, fleksibilna rezerva radne snage, koju su činili holandski i engleski mornari, imala je ključnu ulogu u cirkulaciji robe i vojne moći u vremenima izobilja. Političku i ekonomsku elitu nije mnogo brinulo to što bi na palubama njihovih brodova mogla procvetati homoseksualna kultura. Ali potrebe holandske i britanske vladajuće klase za cirkulacijom raznih vrsta robe bile su manje kad je počela da usmerava likvidni kapital u finansije. Njeni pripadnici nisu mogli učiniti da mornari iščeznu, pa su politizovali njihove seksualne prakse i proglasili ih za ekscese trgovačkog kapitalizma koji dolaze iz stranih luka kao pretnja društvenom i političkom poretku.
To nije seksualna panika naših očeva – dobro poznati trenutak kad ideološki i moralni oportunisti politizuju gej seks kao deo večite bitke između homoseksualnosti i homofobije. Da bi ideja seksualne panike imala ikakvu praktičnu moć, kaže Čiti, mora postojati univerzalno i nadistorijsko vrelo homofobije koje samo čeka pravi trenutak da provali na površinu. Ta ideja pretpostavlja da je seksualnost uvek zapaljiva i da zato ima smisla koristiti je kao večitog političkog žrtvenog jarca. Etiketa „seksualna panika“ otupljuje i poravnava džombastu teksturu istorije i otežava nam da vidimo da i seksualni identiteti i seksualna represija proizlaze iz posebnih okolnosti političke ekonomije, a ne iz niza identičnih bitaka između arhetipa junaštva i arhetipa zatucanosti.
***
U Seksualnoj hegemoniji ima propusta i protivrečnosti. Uostalom, to se može reći o svakom tekstu; s obzirom na to kako je ova knjiga nastala, od čitaoca se očekuje da bude velikodušan. Uprkos Foksovom savesnom uredničkom radu, ponekad je predmet analize nejasan. Veliki deo knjige posvećen je „seksu između muškaraca“, ali se na nekim mestima „prostitutke“ pojavljuju u istom košu sa „sodomitima“. Najviše, ipak, smeta Čitijeva neprecizna upotreba pojmova seksualnost i homoseksualnost, koja nekad stvara utisak da on teoretizuje svaku seksualnu želju ili barem svaku nenormativnu seksualnost, a nekad da je fokusiran isključivo na mušku homoseksualnost.
Kao što Kristofer Nilen pominje u uvodu, Čiti retko citira feminističke teoretičarke i teoretičare. Da se više bavio njima, njegov tekst bi dobio nove modele i veću analitičku jasnoću (i možda bi mogao više da kaže o tome kako se seksualni rad uklapa u celu sliku). Teorija društvene reprodukcije vidi biološku reprodukciju ljudske vrste kao konstantnu – baš kao što Čiti vidi seks između muškaraca kao konstantan – da bi objasnila kako se proizvode društvene kategorije kao što je „žena“ i pokazala promenljive odnose između reprodukcije i proizvodnje tokom istorije kapitalizma. Slično tome, u ideji da seksualna normalnost pruža neku vrstu statusne svojine odjekuje čuvena teza Čeril Haris da je belost od rasnog identiteta postala jedan oblik svojine. Budući teoretičari verovatno će se oslanjati na te veze i eksplicitnije uvoditi seksualnu hegemoniju u dijalog s teorijom društvene reprodukcije i kritičkom teorijom rase.
Čitijev najinovativniji doprinos verovatno je više metodološki nego sadržajan. Genealoški metod koji je razvio Fuko dobar je za praćenje evolucije pojmova. Ali on se ne bavi kontingentnošću i ne zanima ga uzročnost. Geneologija je dobra ako želite da znate, na primer, kako je buržoaska seksualna hegemonija delovala u datom periodu, ali ona ne može da objasni kako su buržoaske norme uopšte postale dominantne. Za to je potrebno nešto što je sličnije istorijskom materijalizmu: bavljenje protivrečnim snagama koje deluju tokom krize i objašnjavanje onog što se pojavilo kao rezultat.
Povezavši istorijski materijalizam s gej istorijom, Čiti prikazuje politiku istopolne želje ne kao niz talasa i reakcija, već kao proces neravnomernog razvoja. Najviše i najniže tačke odražavaju kontingentan oblik krize na datoj lokaciji kapitalističke hegemonije. Iz njih se pomaljaju kvir seksualnosti, koje na sebi nose ožiljke protivrečnosti iz kojih su nastale. Te teze daju originalne odgovore na Fukoova ključna pitanja. Po istorijsko- materijalističkom stanovištu, političke ekonomije stvaraju kvir i normalne seksualne identitete. Svaka kriza kapitalističke hegemonije rađa novi niz seksualnih vrsta. Tim obrtom menja se naše početno pitanje – odakle dolaze gej osobe? – i prošlost se rasterećuje. Ako svaka epoha ima sopstvene kvir kategorije, nije tako važno tražiti pretke i prethodnike modernih gej osoba. Umesto toga, Čiti postavlja pitanje kako je posebni seksualni subjekt pretvorio buržoasko društvo svog vremena u svog neprijatelja.
Ova linija razmišljanja naizmenično se oslanja na biološki determinizam i društveni konstrukcionizam. Ako normalnost funkcioniše kao jedan oblik svojine, onda bi kvir život mogao biti „drukčiji od drugih oblika života u smislu da bi mogao biti slobodno izabran“ odbijanjem normi seksualne hegemonije. Kvir subjekt bi mogao biti svako ko osporava ili odbacuje društvene koristi koje donosi normalnost. Drugim rečima, uzgredni aspekt seksualne hegemonije je jedna nova vrsta seksualnog oslobođenja: same kategorije identifikacije svakom su dostupne kao slobodan izbor.
U uzbudljivim delovima pri kraju knjige, Čiti kaže da u Sjedinjenim Državama danas postoji veća mogućnost nego ikad ranije da se seksualna hegemonija dovede u pitanje. Drugi njegovi primeri pokazuju da je opadanje hegemonije praćeno seksualnom represijom, mada naša novija istorija svedoči i prihvatanju i uključivanju gej osoba. Da bi objasnio tu anomaliju, Čiti kaže da slom poretka Nju dila nije generisao novu seksualnu hegemoniju, već je podrio autoritet svih seksualnih normi. Za to su zaslužni seksualna revolucija, kontrakulturni pokreti i borbe za oslobođenje, ali i „depolitizacija seksa“ koja je omogućila prava gej osoba (ovo poslednje je odstupanje od konvencionalnih objašnjenja). Među drugim činiocima, obilje pornografije, kultura neobaveznog seksa među mladima, „feminizacija kulture“ i usmeravanje pažnje na seksualnost starih ukazuju Čitiju na to da seks više ne golica maštu. Čiti priznaje da su rezultati mešoviti: s jedne strane, promenilo se kulturno značenje braka i seksualnosti; s druge strane, „kontrakulturna opozicija pretvorila se u prašinu pod našim nogama“.
Nisam sasvim uveren da neoliberalizam nema sopstvenu formu seksualne hegemonije. Manje vidim „krizu normalnog u poznom kapitalizmu“, kao što kaže Čiti, a više proširenje normalnosti na istopolne monogamne parove. Ovo zapažanje nije baš originalno, a i konzistentno je s Čitijevom širom hipotezom, ako ne i s njegovim viđenjem uspešnog ishoda borbe za prava gej osoba. Slažem se s tim da američka hegemonija slabi i da su se seksualne norme promenile tokom tranzicije iz industrijske proizvodnje u ekonomiju usluga. Pod neoliberalizmom paradigmatični modus američkog učešća u ekonomiji ne proizvodi robu, već dugove i potrošnju. Neki delovi starog poretka su na to odgovorili još upornijim isticanjem heteroseksualne nuklearne porodice kao pokretača potrošnje i morala – otud konzervativizam porodičnih vrednosti. S druge strane, „budni kapital“ je shvatio da proširena normalnost otvara nova komercijalna tržišta. On je koristio seksualnu hegemoniju za ostvarivanje materijalne koristi, kao što je Čiti predvideo, ali kao šargarepu, a ne kao prut. Uslovi koji su proizveli jedan vitalan društveni pokret za priznanje i inkluziju istovremeno su razlog što danas kvirnost može izgledati kao samo još jedan potrošački proizvod među drugima.
***
Ako neoliberalizam zaista ima seksualnu hegemoniju, kako bi se levica mogla boriti protiv nje? Čak i ako normalnost zadržava moć, Čiti opet može biti u pravu kad tvrdi da protivrečnosti neoliberalizma mogu stvoriti novi skup seksualnih subjekata. Jedna opcija je zaobilaženje ograde koja preobraća ogromnu raznovrsnost iskustava u uredne paketiće s etiketama, na primer „gej“ i „lezbejka“. Mladi, čini se, to već rade otelovljavanjem roda i seksualne fluidnosti ili potpunim odbacivanjem markera identiteta. Čiti se možda ne bi složio s mišljenjem da taj trend ohrabruje. U Seksualnoj hegemoniji on piše da je „intelektualno veličanje fluidnosti takođe suštinski promašilo istorijske načine na koje su ‘fiksirane’ seksualne binarnosti dale gej i lezbijskim političkim pokretima teren za borbu“. Ali vremena su se promenila. Gej i lezbejski politički pokreti su usvojili tu strategiju u konzervativnoj političkoj klimi na koju je padala senka hladnoratovske homofobije, a sad su svesni da su oba nekadašnja radikalizma poražena.
Naša levica je slaba, ali raste; postoje i političke i zakonske mogućnosti za solidarnost koja počiva na zajedničkim iskustvima i ciljevima, a ne na precizno definisanim identitetskim kategorijama. Iz perspektive zakona, to bi moglo izgledati kao zamenjivanje zahteva za jednakom zaštitom traženjem zaštita slobodnog izražavanja na osnovu Prvog amandmana, argumentacijama koje bi bolje povezivale ljude s one strane raznih binarnosti – žensko-muško, cis-trans, binarno-nebinarno. Organizacija bi mogla da usmerava kvir osobe i resurse prema koalicijama koje su obeležile uspon levice: za minimalnu nadnicu od 15 dolara, zdravstvo dostupno svima i rasnu pravdu (svi ti pokreti su već obeleženi kvir načinom razmišljanja i kvir vođstvom). Takvi pristupi bi smanjili politički potencijal seksualnih kategorija, ali bi one kvir kulture koje drže do tih identiteta mogle nastaviti da cvetaju.
Ili bi možda trebalo da budemo još ambiciozniji i borimo se za novi skup seksualnih subjekata. Ima nečeg neprijatno funkcionalističkog u pretpostavci da bi uspostavljanje socijalističke političke ekonomije nužno vodilo boljim oblicima normalnosti. Mnogo je privlačnije graditi povezane alternative i istovremeno se boriti za bolju političku ekonomiju i za nove načine da se bude osoba – i videti koji će uhvatiti korena i procvetati. Možda nismo stigli do kraja gej istorije, ali Čiti nam pokazuje jedan politički horizont na kom „homoseksualac“ živi samo u prošlosti.
Kate Redburn, Dissent, proleće 2021.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 12.08.2021.
LGBTQIA+