Šestog aprila Mađari su izašli na birališta šesti put od promene režima 1990. Ponovo su vlast poverili stranci premijera Viktora Orbana Fides, nekada liberalnom omladinskom pokretu koji se pretvorio u nacionalno-konzervativnu ili, mnogi kažu, populističku stranku.
Od 2010. Orbanova stranka držala je dvotrećinsku većinu u parlamentu, što joj je omogućilo da menja ustavne zakone – to je političko sredstvo koje je Fides punom snagom koristio protiv svojih glavnih protivnika iz levo-liberalnog tabora. Od 2,7 miliona birača koji su podržali partiju pre četiri godine, preko 625.000 njih, tj. oko 23 odsto, okrenulo joj je leđa. Ipak, Fides je osvojio 133 od 199 mandata u novom parlamentu sa 44,5 odsto glasova, ponovo obezbedivši dvotrećinsku većinu.
I ekstremno desničarski Jobik uvećao je podršku za oko 5 procenata, na šokantno visokih 20,5 odsto glasova, dok je levi centar (koalicija pet stranaka), fragmentisan i u rasulu još od poraza 2010, osvojio relativno niskih 26 odsto. Zbog vrlo disproporcionalnog izbornog sistema – tako osmišljenog da Fides može maksimalno da iskoristi svoju izbornu prednost – ovo je samo 38 poslaničkih mesta (19 odsto) u novom parlamentu. Preotevši glasače levog centra, mala zelena protestna stranka LMP nakupila je 5 procenata za prelazak cenzusa, čime je obezbedila 5 mesta. Konačni raspored poslanika prikazan je na tabeli.
Konačni raspored mesta u mađarskom parlamentu
Fides i Demohrišćanska narodna partija (KDNP) čine koaliciju, dok je koalicija Jedinstvo (Unity) sastavljena od Mađarske socijalističke partije (MSZP), Zajedno 2014, Demokratske koalicije (DK), Dijaloga za Mađarsku (PM) i Mađarske liberalne partije (MLP). Za više informacija pogledati i: Jobbik i Politika može biti nešto drugo (LMP)
Kako su Fides i njen mali satelit Demohrišćanska narodna partija ostvarili taj podvig? Vlade u srednjoj i istočnoj Evropi relativno retko ponavljaju izbornu pobedu. Ovaj rezultat predstavlja iznenađenje i ako se ima u vidu da je nejednakost porasla i da su mnogi Mađari osiromašili dok je stranka bila na vlasti, i otprilike trećina stanovništva je ispod praga siromaštva. Ekonomska politika koju Fides sprovodi obično se opisuje kao neuobičajena. Vlada nije uspela da postigne svoj glavni cilj, da smanji zaduženost zemlje, uprkos tome što je prigrabila, i ispraznila, privatne penzione fondove na početku svoje vladavine. Nezaposlenost je takođe ostala tvrdoglavo visoka, a oko pola miliona mladih Mađara radi u inostranstvu.
Deo odgovora krije se u institucionalnom kontekstu u kom su održani izbori. Mnoge opozicione ličnosti tvrdile su da će izbori biti slobodni, ali ne i pošteni. Izborni posmatrači iz OEBS-a ne idu baš tako daleko, ali slažu se u svom izveštaju da je vladajuća stranka „uživala neregularnu prednost zbog restriktivnih propisa o vođenju kampanje, pristrasnih medija i predizbornih aktivnosti koje su zamaglile razliku između stranke i države“.
Izborni zakon je osmislio Fides i taj zakon je usvojen bez višepartijske podrške. Isto važi i za ustav („osnovni zakon“). Nije iznenađujuće da su Fidesovi stratezi stvorili sistem koji povećava šanse stranke da bude ponovo izabrana. Prijavljivanje kandidata na nacionalnom nivou postalo je izuzetno jednostavno, što je dovelo do toga da je 18 stranaka, većina nedavno formiranih, imalo svoju listu. Brojne takozvane „lažne stranke“ (koje su možda kreirane samo da dobiju pristup izdašnim državnim subvencijama) nosile su nazive toliko slične strankama koalicije levog centra da su ovi bili primorani da potroše dragoceno vreme (i novac) objašnjavajući biračima koji kvadrat da štikliraju na dan izbora. Posmatrači takođe ukazuju na efekte Fidesovog prekrajanja izbornih jedinica, do te mere da je prema nekim procenama opozicija morala da dobije 6 do 8 posto glasova više da bi imala isti rezultat kao Fides. Ishod je vrlo nesrazmeran, pošto je 44,5 odsto osvojenih glasova (kao indikator narodne podrške) „kupilo“ Fidesu 66,8 odsto poslaničkih mesta.
Uslovi nisu bili jednaki ni u smislu potrošnje u kampanji. Prema podacima organizacije Transparency International, Fidesovi troškovi za reklamiranje stranke, vlade i savezničkih „pseudonevladinih organizacija“ bili su bar dvostruko viši od zakonom dozvoljenih. OEBS ističe da su opozicionim partijama štetu naneli pristrasni mediji, budući da su informativnim programom javnog servisa i najpopularnijim komercijalnim TV kanalima dominirale reklame za Fides, od kojih su neke bile „prerušene“ u „zvanične vesti“. Među ovim drugima, jedan primer je slogan „Mađarska radi bolje“ koji je postao centralni deo Fidesove kampanje.
Međutim, i levo-liberalne partije snose odgovornost za ubedljivu pobedu Fidesa. Tokom parlamentarnog mandata potrošile su više vremena i energije na međusobno obračunavanje nego na borbu protiv Fidesa. Formalni savez je konačno sklopljen samo nekoliko meseci pre izbora, pa čak se i tada gubilo vreme dok nije doneta odluka kojim će se još formacijama dozvoliti da se pridruže.
Nade da će savez privući nove birače nisu se ostvarile na dan izbora, uprkos tome – ili možda zbog toga – što su nosioci koalicione liste bili dvojica bivših premijera i socijalistički kandidat za premijera. Drugi igrač u redovima „demokratske opozicije“ (to jest opoziciji bez Jobika) LMP smanjio je verovatnoću za promenu vlasti jer se kao stranka odlučio da drži jednaku distancu i od Fidesa i od nekada vladajućih socijalista. Stranka je predlagala kandidate gde god je mogla, podelivši tako glasove onih koji su želeli promene u opštinama sa jednim poslanikom.
Obećanja opozicionih stranaka bila su previše nerealna ili, u slučaju Jobika, fantastično nerealna, da bi prevagnula nad Fidesovom najpopularnijom merom, smanjivanjem računa za komunalije, koju je vladajuća partija obećala da će nastaviti i proširiti po svaku cenu. S druge strane, Fides nije objavio manifest na osnovu koga bi analitičari mogli da procene trošak svakog konkretnog obećanja. Viktor Orban je takođe odbio predlog opozicionih stranaka da učestvuje u javnoj debati stranačkih lidera. Tako se ponovio obrazac iz 2010, kada Fides u kampanji nije otkrio planove za novi ustav i izborni sistem, a glavni kandidati tražili su poverenje birača preteranim, populističkim obećanjima.
Umesto političkih pitanja, u kampanji su preovladavale međusobne optužbe za korupciju. Demokratska opozicija bila je umešana u dva skandala koji su izbili, sasvim zgodno za Fides, neposredno pred izbore. Jedan se odnosio na zamenika predsednika Socijalističke partije, koji je imao neprijavljene bankovne račune, a drugi na bivšeg člana političkog saveta socijalista koji je, neposredno po izlasku iz zatvora, objavio knjigu o mutnim poslovima stranke.
Demokratska opozicija je sa svoje strane isticala neprijavljenu imovinu vođe Fidesove poslaničke grupe, kao i veliki stadion izgrađen u rodnom mestu premijera, ljubitelja fudbala. Knjiga koja se bavi bogatstvom porodice Orban izašla je neposredno pre izbora. Levo-liberalni tabor i LMP takođe su negodovali zbog „pakta Orban–Putin“ (sporazum koji je Fidesova vlada potpisala sa Rusijom za kredit za izgradnju drugog nuklearnog reaktora – Paks 2) za koji tvrde da predstavlja primer korupcije mnogo većeg obima: odnosno, da je sporazum motivisan Fidesovom potragom za državnim novcem koji bi se lako, bez spoljne kontrole, mogao kroz unosne ugovore proslediti prijateljski nastrojenim kompanijama.
Iako nije bilo suštinske političke debate između vlade i opozicionih partija, pred biračima u Mađarskoj stajao je jasan izbor između oprečnih vrednosti i opredeljenja. Fides je sa većom rezervom pristupao evropskim integracijama u protekloj deceniji od u to vreme vladajućih evrofilskih socijalista i liberala, iako je podržavao članstvo u EU. Međutim, tokom mandata 2010-2014, evroskepticizam stranke postao je mnogo izraženiji. Na primer, 3. aprila Viktor Orban je na jednom skupu izjavio kako se njegova vlada poslednje četiri godine borila protiv banaka, multinacionalnih kompanija i „imperijalnih birokrata u Briselu“. Evroskeptična retorika praćena je najavama politike otvaranja prema Istoku – čiji je jasan primer sporazum o reaktoru sa Putinovom Rusijom.
Za levo-liberalni savez, kao što je rekao jedan govornik na njihovom poslednjem predizbornom mitingu, izbor je bio „Moskva ili Brisel“, ne samo u spoljnoj već i u unutrašnjoj politici, u smislu sve autokratskijeg sistema nasuprot liberalno-demokratskom. Međutim, 6. april je pokazao da je za 2,1 miliona Mađara koji su podržali Fides taj izbor bio lažan, to jest da su manji računi za komunalije jednostavno važniji. Četrdeset odsto birača uopšte se nije potrudilo da izađe. Tako su g. Orbanu i njegovoj stranci pružili priliku da ponovo prekroje pravila igre za 2018, ako to požele.
Agnes Batory, Social Europe Journal, 16.04.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.04.2014.
VIKTOR ORBAN