1. oktobar 2015, official White house photo by Pete Souza

1. oktobar 2015, official White house photo by Pete Souza

Dogodilo se još jedno masovno ubistvo u Americi – ovoga puta na državnom koledžu u Oregonu. To znači da su se životi mnogih američkih porodica – majki, očeva, dece – zauvek promenili. To znači da je još jedna zajednica zamenela od bola, dok ostale širom zemlje imaju najcrnje slutnje, jer roditelji znaju da su to mogle biti njihove porodice i da su mogla biti ubijena njihova deca.

Bio sam u Rozburgu u Oregonu i sreo te dobre ljude. Hvala svima koji su hrabro pritekli u pomoć i spasavali živote. Savezne snage bezbednosti su stigle u Oregon da pomognu i ostaće tamo sve dok su potrebne. Narednih dana ćemo saznati ko su bile žrtve – mladići i devojke koji su studirali, učili i vredno radili, zagledani u budućnost, sanjali o tome kakvi ljudi mogu da postanu. Amerika će sve ožalošćene obasuti molitvama i ljubavlju.

Ali kao što sam rekao pre nekoliko meseci, i nekoliko meseci pre toga, i svaki put kada se dogode masovna ubistva, naše saosećanje i molitve nisu dovoljni. Tuga, bol i gnev ne mogu da spreče ponavljanje krvoprolića – sledeće nedelje ili za nekoliko meseci. Još uvek ne znamo motive počinioca. Jasno je da je neko sposoban za to svakako bolestan čovek. Mi nismo jedina zemlja na svetu u kojoj žive ljudi sa duševnim bolestima ili oni koji žele da povrede druge. Ali smo zato jedina razvijena zemlja u kojoj se masovna ubistva događaju svakih nekoliko meseci.

Ranije ove godine sam na jedno pitanje tokom intervjua odgovorio: „SAD su jedina razvijena zemlja na svetu koja nema razumne zakone za kontrolu oružja, uprkos masovnim ubistvima“. Kasnije tog dana došlo je do pucnjave u bioskopu u Lafajetu u Luizijani. Istog dana! To je nekako postalo rutina. Izveštavanje o tome je rutina. Moj odgovor na to je postao rutina. I rasprava o tome. Oguglali smo.

Razgovarali smo o ovome posle Kolumbajna i Bleksburga, posle Tusona, posle Njutona, posle Aurore, posle Čarlstona. Oni koji žele da povrede druge ne bi smeli da tako lako dolaze do oružja. I šta je još postalo rutina? Naravno, odgovor onih koji se protive svakom razumnom regulisanju posedovanja oružja. Zamišljam ih kako upravo pišu izjave za medije. Reći će da nam je potrebno više oružja i manje zakona koji ga kontrolišu. Da li neko zaista veruje u to? Brojni savesni vlasnici oružja u ovoj zemlji ne veruju u to. A znamo da ne veruju, jer se prema anketama većina američkih građana slaže da zakone o oružju treba promeniti.

U SAD na svakog muškarca, ženu i dete dolazi po jedan komad oružja. Ko onda može ozbiljno da tvrdi da ćemo sa više oružja biti bezbedniji? Znamo da države sa najstrožijim zakonima o oružju imaju najmanje ubistava. Utisak da su strogi zakoni o oružju beskorisni ili da će zbog njih pošteni građani teže dolaziti do oružja a da će se kriminalci uvek snaći, prosto nije realan. Znamo da su druge zemlje posle masovnih ubistava usvojile zakone koji su gotovo sasvim eliminisali ovakve slučajeve. To su naši prijatelji, saveznici – Britanija, Australija, zemlje kao što je naša. Postoje načini da se to spreči.

Rutina je i to što će neko negde opet reći da je Obama ispolitizovao ovo pitanje. Ono i treba da se ispolitizuje, jer se tiče života celog društva. To je suština politike. Zamolio bih medije, jer neću ja da iznosim te podatke, da uporede ukupni broj američkih građana koji su u poslednjoj deceniji ubijeni u terorističkim napadima i onih koji su stradali od oružanog nasilja i da te podatke objave u svojim izveštajima. Ova informacija ne treba da dođe od mene, već od vas. Trošimo hiljade milijardi dolara, donosimo bezbrojne zakone i osnivamo državne službe čiji je cilj sprečavanje terorističkih napada na našem tlu. A istovremeno imamo Kongres koji smišljeno sprečava čak i prikupljanje podataka o tome kako da smanjimo broj ubistava u SAD. Kako je to moguće?

Sve što se dešava je posledica loših političkih izbora. Kolektivno smo odgovorni prema prodicama koje su izgubile svoje najbliže zbog naše pasivnosti. Kada ljudi ginu u nesrećama u rudnicima, rudnike činimo bezbednijim. Kada stradaju u poplavama i uraganima, trudimo se da te zajednice učinimo bezbednijima. Kada putevi postanu opasni, popravljamo ih da bi broj saobraćajnih nesreća bio manji. Imamo zakone o vezivanju pojaseva u kolima, jer znamo da to spasava živote. Utisak da je oružano nasilje nekako drugačije, da naša sloboda i ustav ne dopuštaju umereno regulisanje upotrebe smrtonosnog oružja, koje ne bi sprečilo poštene vlasnike oružja da i dalje idu u lov i štite svoje porodice – prosto nema smisla.

Zato bih večeras, kao jedan od srećnika koji može da zagrli svoju decu za razliku od onih koji to više ne mogu, zamolio građane da razmisle kako da ubede svoje predstavnike vlasti da promene ove zakone, spasu živote i omoguće mladim ljudima da odrastu. Potrebna nam je promena politike o ovom pitanju. Neophodno je da svaki američki građanin, bez obzira da li je demokrata, republikanac ili pristalica nezavisnih kandidata, pre nego što odluči da nekome da svoj glas razmisli i o ovoj smrti nedužnih ljudi. Ako smatrate da je ovo problem, trebalo bi da očekujete da ljudi koje birate zastupaju vaše stavove. Naročito bih zamolio vlasnike oružja, koji ga koriste u skladu sa zakonom, bezbedno, za lov, za sport i zaštitu svoje porodice – da razmisle da li organizacije koje tvrde da govore u vaše ime zaista savesno zastupaju vaše stavove.

Svaki put kada se ovako nešto dogodi, postaviću ovo pitanje. Svaki put kada se ovo dogodi, reći ću da možemo nešto da preduzmemo i da prvo moramo da promenimo zakone. To ne mogu sam. Potrebni su mi Kongres i zakonodavna tela saveznih država i guverneri spremni na saradnju. Nadam se i molim se da do kraja svog mandata više ne moram da izađem pred vas i izrazim saučešće porodicama žrtava. Ali iz iskustva znam da to ne mogu da garantujem. Strašno je to reći. Upravo to možemo da promenimo. Neka bog blagoslovi sećanje na ubijene, pruži utehu njihovim porodicama i pomogne povređenima da se što pre oporave. I neka nama da snagu da se ujedinimo i hrabrost da nešto promenimo. Hvala vam.

Time, 01.10.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 04.10.2015.

Srodni linkovi:

The New Yorker – Politika očaja

The Guardian – Odlazak iz Amerike

Michael Moore – Tri uzroka naše nesreće

The New York Review of Books – Naš Moloh

Amy Davidson – Obama u Njutonu: šta će uraditi povodom oružja?

Hugo Schwyzer – Masovne ubice i povlašćeni beli muškarci

Charles Simic – Nakon Aurore: očajanju nema kraja

Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja

Barack Obama – Govor u Tusonu