Za razliku od brojnih ranijih gostovanja u Beogradu tokom vladavine Borisa Tadića, kada su preovlađujuće teme bili Hag i Kosovo, poslednja poseta Jelka Kacina Srbiji napokon je na visokom političkom nivou pokrenula pitanje vladavine prava i unutrašnjeg uređenja srbijanskog društva. Sa izuzetkom Ivice Dačića, Nebojše Krstića i Teofila Pančića koji su, svako iz svojih ličnih razloga i frustracija, osetili potrebu da stave primedbe na Kacinova izlaganja u Beogradu, čini se da su i vlast i građani ovoga puta daleko pažljivije slušali poruke koje im je izaslanik Evropskog parlamenta doneo.
Nakon višegodišnjeg tumaranja u začaranom krugu haškog i kosovskog uslova, tema spornih privatizacija kao testa na kome će se dokazati postojanje ili odsustvo principa vladavine prava i pravne države, napokon je došla u fokus nastavka procesa evrointegracija Srbije. Iako je prvo Evropska komisija, pre više od godinu dana, u svom dopisu stidljivo od Beograda zatražila preispitivanje 24 slučaja za koja je u izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije izražena osnovana sumnja da je reč o visokoj korupciji, po tom pitanju do sada nije bilo nikakvih reakcija u Beogradu. Zahtev EK kasnije je, nešto eksplicitnije, ponovio i Evropski parlament u svojoj martovskoj rezoluciji o Srbiji čiji je veći deo bio posvećen sistemskim nedostacima tek promovisanog kandidata za članstvo u EU.
Kako su nakon toga usledili izbori, a potom i postizborna tektonska pomeranja u Beogradu, period konstituisanja novih vlasti i borba sa teškom krizom likvidnosti državnog budžeta, javila se potreba da se ranije odaslate poruke iz Brisela dodatno ojačaju tako što će ih u Beograd doneti neko od visokih evropskih zvaničnika. Tog posla se latio poslovično direktni Jelko Kacin koji je tokom svoje posete otvoreno poručio da je vreme da “Srbija od zemlje postane država”, kao i da će dalji napredak zvaničnog Beograda ka članstvu u EU itekako zavisiti od primene prinicpa vladavine prava i pravne države što po definiciji podrazumeva beskompromisnu borbu protiv korupcije. Iako su poruke, kao i uvek kada je u pitanju Jelko Kacin, bile direktne, brutalne i bez diplomatskih rukavica, iznete stavove pažljivo su saslušali najviši zvaničnici nove vlasti, dok je javnost, za razliku od ranijih slučajeva, dosta objektivno informisana o onome što je izaslanik EP govorio u Beogradu.
Jasna distinkcija koju je Kacin napravio između bivšeg i sadašnjeg režima u Beogradu, isprovocirala je Nebojšu Krstića, bivšeg savetnika bivšeg predsednika, da kao glasnogovornik starog režima, evropskog izaslanika javno optuži za šovinizam. Ključni argument za svoje nebulozne tvrdnje Krstić je našao u izjavi izaslanika EP o mahinacijama i reketiranju stranog kapitala od strane domaćih tajkuna i države. “To su čiste investicije, a to što se delije igraju, to su srpska posla. To nas ne zanima i takva Srbija ne može u Evropsku uniju”, rekao je Kacin i objasnio da u EU ne ulazi zemlja Srbija, nego država, a ona mora da bude pravna, jednaka prema svim svojim građanima.
Te više nego jasne poruke, poslužile su kao povod za reakciju, lično i politički frustriranog, relikta Tadićevog režima, koji je u Kacinovim rečima “prepoznao” šovinističko poistovećivanje svih građana Srbije sa lopovlukom. Taj maliciozni zaključak je usledio uprkos elementarnoj činjenici koja je čak i beogradskim vrapcima (za kojima Krle ovih dana vapi u svojim blogovima) jasno da se izjava nije odnosila na sve građane Srbije već na tačno određene državne i paradržavne tajkunske strukture, kojima je i sam Krstić do skora pripadao. Otuda ne čude, njemu svojstvene, infantilne i ne previše inteligentne opservacije redovno praćene svesnim i nesvesnim mešanjem baba i žaba. Kao i mnogo puta ranije, iz žablje perspektive Tadićevog bivšeg savetnika ni ovoga puta više se nije moglo očekivati.
Na suprotnoj strani političkog spektra, u redovima vlasti, zbog unutrašnjepolitičkih razloga Kacinove poruke jedino su uznemirile premijera Ivicu Dačića koji se našao uvređenim, navodno ne toliko sadržinom koliko tonalitetom kojim mu je ukazano na očigledne sistemske nepravilnosti. Dačić, kao politički Frankeštajn nastao i oblikovan devedesetih godina pod čekićem Miloševićeve makijavelističke politike, a preživeo zahvaljujući neverovatnom političkom instiktu samoodržanja, osetio se u ovom slučaju posebno prozvanim s obzirom da je u prethodne četiri godine obavljao posao ministra policije čija je direktna odgovornost bila ispitivanje spornih privatizacija o kojima je Kacin govorio. Vođen svojim političkim instinktom, Dačić je osetio priliku da istovremeno ojača svoje pozicije kod nacionalistički nastrojenog dela domaće javnosti, ali i da sa sebe skine odgovornost za nečinjenje tokom svog prethodnog mandata na mestu prvog čoveka policije.
Ono što je verovatno najviše pogodilo Dačića jeste bojazan od toga da su izjave Jelka Kacina i njegov neobično srdačan prijem kod čelnika SNS, ključnog Dačićevog političkog partnera u vlasti, korak ka stezanju obruča oko njegove Socijalističke partije Srbije za koju se pokazalo da je umešana u gotovo sve do sada otkrivene afere. Ironija sudbine je htela da Dačić, zaslepljen ličnim ambicijama, prihvatajući mesto premijera zapravo postane talac sopstvene pozicije formalno ključnog čoveka Vlade kojoj je u zadatak zapao obračun sa visokom korupcijom u koju je njegova stranka debelo upletena. Tako bi se nadobudni, ali sve nervozniji Dačić, uskoro mogao naći u poziciji da, zarad očuvanja svoje lične pozicije, postepeno sve više žrtvuje korumpirane kadrove svoje stranke što bi na duži rok moglo ozbiljno da oslabi socijaliste za koje se pogrešno i dalje misli da su stranka u usponu iako je situacija u tom pogledu, nestankom Tadićeve Demokratske stranke iz vlasti, u potpunosti izmenjena.
Šlag na tortu neformalno formiranoj antikacinovskoj koaliciji dao je Teofil Pančić, doskora nezavisni analitičar čija je neobjašnjiva, fanatična zaljubljenost u lik i delo Borisa Tadića i sama postala predmet stručnih analiza. Lično opsednut fenomenom belih glasova i nadasve frustriran činjenicom da se njegove predizborne prognoze srbijanskom armagedonu u slučaju pobede Tomislava Nikolića očigledno nisu obistinile, Pančić se na tragu nezadovoljstva iskazanog iz Tadićevog tabora i sam okomio na Jelka Kacina. Teofil je tom prilikom dobro primetio da u Briselu postoji izvesna sumnjičavost prema novim vlastima u Beogradu zbog čega će, prema njegovom mišljenju, poruke iz EU biti sve brutalnije i nadobudnije. Ono što je, ljubavlju prema Tadiću, zaslepljeni posmatrač T.P. prevideo jeste okolnost da je upravo stalna sumnjičavost i nadzor onoga što rade srbijanske vlasti zapravo prednost, a ne nedostatak kada je približavanje Srbije evropskim standardima u pitanju. Za zemlju bez unutrašnje reformske snage i vizije sopstvenog razvoja daleko je bolje da bude stalno pod lupom institucija EU, nego da se njenim vlastima daje blanko podrška koja je do sada uvek bila zloupotrebljavana i izneverena. Upravo se na primeru Borisa Tadića pokazalo da je davanje blanko podrške lažnom evropejstvu u Beogradu vremenom postalo najveća prepreka na evropskom putu Srbije.
Za razliku od lažne evropske vizije koju je bivši režim marketinški promovisao, a na delu konstantno urušavao, novouspostavljena vlast u Beogradu se očigledno suočava sa manjkom ideja i viškom sumnjičavosti i pritisaka iz Brisela zbog čega će u narednom periodu biti daleko osetljivija na poruke koje iz središta EU budu stizale. U tom smislu viši nivo pragmatizma sa kojim zvanični Beograd danas pristupa evropskoj agendi izvesno će za Srbiju dati daleko bolje rezultate od neproduktivnog lažnog evropejstva za koje se pokazalo da je bilo samo maska za bujanje korupcije unutar društva. Da je smenom vlasti u Beogradu već došlo do preko potrebnog provetravanja mozgova, najbolji dokaz je i pomenuta poseta Jelka Kacina koja je prvi put protekla bez, od strane vlasti spinovane, negativne medijske kampanje usmerene protiv izvestioca Evropskog parlamenta. To je za sada možda mali gest, ali u odnosu na ono što smo imali do sada više je nego obećavajući.
E-novine, 04.09.2012.
Peščanik.net, 05.09.2012.