U svojoj knjizi „Postkomunistička mafijaška država: slučaj Mađarske“, Balint Mađar koristi poređenje sa filmom Kum kako bi progovorio o režimu Viktora Orbana i metodama koje ovaj režim koristi. Međutim, kako je primetio Dejan Ilić, možda bi bolje poređenje bilo ono sa serijom „Sopranovi“ – jer nam se u ovoj seriji, baš kao i u propagandi mafijaške države, glavni lik, zapravo okrutni vođa gangsterske porodice, predstavlja kao jedan od nas – sin, muž, otac, brat. Ilić piše: „Mediji nas stavljaju u poziciju gledalaca serije, recimo „Sopranosa“. Gledaoci „Sopranosa“ po prirodi umetničkog narativa, identifikuju se sa glavnim junacima i zaboravljaju da su u stvarnom životu u stvari njihove žrtve. Tako isto i mi.“
Ovo je istina, ali nije cela istina. Ako bi se „Sopranovi“ zaista zasnivali samo na triku promene fokusa – prikazivanja okorelog kriminalca u svakodnevnim situacijama, ova serija ne bi bila ono što nesumnjivo jeste, jedno od najboljih televizijskih ostvarenja u ovom veku. Ono što autori serije pokušavaju da izvedu je suptilnije, i računa na složen odnos nas, gledalaca, prema onome što gledamo. Da su Tonijevi zločini u potpunosti izvan fokusa, serija bi bila naprosto manipulativna (baš onako kako je to i propaganda mafijaške države), ali to zapravo nije slučaj. Serija nas periodično podseća, u početku blago, a kasnije sve grublje, šta gledamo i koga gledamo, i na šta je sve junak sa kojim se poistovećujemo zapravo spreman. Pa ipak, kao i neki likovi iz serije, koji su u izvesnom smislu naši „zastupnici“ – mi smo spremni da mu oprostimo, progledamo mu kroz prste, ili da naprosto potisnemo njegove najgore zločine.
Ovakvih likova, likova koji u seriji zastupaju poziciju nas kao gledalaca, ima više, ali je jedan najznačajniji – doktorka Dženifer Melfi. Kako piše TV kritičarka Emili Nusbaum, Tonijeve psihoterapijske seanse sa Melfi „postale su metafora za odnos nas, gledalaca, sa samom serijom“:
„Kao i Melfi, i mi smo u ovo ušli otvorenog srca, ponosni na svoju empatiju, i oduševljeni činjenicom da se pred nama nalazi jedan lik tako zanimljiv za istraživanje. Onda je došao i kontratransfer, zaljubljivanje publike u lika sa ekrana, beskrajni tekstovi o Džejmsu Gandolfiniju, seks simbolu. I lagano, kako su godine prolazile, mogla se osetiti jeza, čak iako se sama Melfi povukla u drugi plan, a internet-forumi bili preplavljeni podražavanjem mafijaškog slenga. Nasilje je postajalo sve intenzivnije: ubistvo Velikog Pusija, a zatim i Adrijane, ona brutalna scena u kojoj Ralfi ubija trudnu striptizetu (briljantno bolesna sekvenca koja je izazvala talas protesta među gledaocima), krvničko prebijanje Kokoa. Strepnja je zamenila uzbuđenje kao tipično osećanje vezano za seriju.“
Iako je, kako ispravno primećuje Nusbaum, Melfi prikazana kao dobra psihoterapeutkinja, sa ispravnim, profesionalnim i plemenitim namerama, ona dopušta sebi da bude prevarena i šarmirana od strane opasnog kriminalca. Kada, u pretposlednjoj epizodi serije, konačno shvati da je sve vreme imala posla sa sociopatom, Melfi, duboko posramljena, prekida Tonijevu terapiju. To koincidira sa našim sopstvenim suočavanjem sa činjenicom da smo sve vreme navijali za opasnog kriminalca i ubicu. Melfi ne samo da je u velikoj meri oličavala naš sopstveni odnos prema seriji koju gledamo, već nam je davala i alibi za sopstveno saučesništvo – ako ova profesionalna, ozbiljna i moralno ispravna osoba i dalje veruje da Toni može postati bolja osoba, da je na pragu moralne transformacije, onda to svakako možemo verovati i mi. Potpuno nenajavljeno i neočekivano otkriće (do kojeg Melfi dolazi čitajući zaista postojeći naučni rad o uticaju psihoterapije na kriminalce sa sociopatskom strukturom ličnosti) ne samo da nas posramljuje (kao i samu Melfi), već nas ostavlja bez oslonca i opravdanja. Baš kao i Melfi, i mi smo ignorisali činjenice koje nam se nisu dopadale, pronalazili racionalizacije i izgovore za osobu koja je sve vreme bila moralno čudovište. Kako konstatuje Nusbaum, terapija ne samo da nije pomagala Toniju da postane bolje ljudsko biće, ona mu je pomagala da postane bolji kriminalac, bolji monstrum. Psihoterapijske alatke su u rukama ovog sociopate postale sredstva za lakšu eliminaciju poslednjih tragova savesti, kao i za uspešniju manipulaciju drugima. Spremnost doktorke Melfi (a samim tim i spremnost nas samih koje Melfi predstavlja u seriji) da sasluša i prihvati ovog opasnog kriminalca, da pokuša da mu pomogne i da ga učini boljim, zapravo mu je omogućila da nekažnjeno nastavi sa svojim zločinima.
Treba se međutim setiti da ovo nije jedini terapijski odnos koji vidimo u seriji. Mnogo pre nego što će Melfi shvatiti šta se dešava, još na polovini serije, Tonijeva supruga Karmela odlazi kod jednog starijeg terapeuta, doktora Krekauer, da se požali na svog supruga i njegovo neverstvo, očekujući da će dobiti, kako to piše Nusbaum, „referendum na temu ličnog razvoja“, a zapravo, ono što Toni (ali i mi kao gledaoci) dobijamo od Melfi – opravdanje da se nastavi po starom. Umesto toga, nailazi na surovu, ali sasvim opravdanu moralnu osudu i suočava se sa savršeno jasnim moralnim izborom: ili će nastaviti da živi sa Tonijem i troši njegov „krvav novac“, u kom slučaju će ostati njegova saučesnica, ili će ga iz ovih stopa i bez osvrtanja ostaviti. Izbor je samo njen, ali, kako dodaje doktor Krekauer, „jednu stvar nikada nećete moći da kažete – da vam nije bilo rečeno“. Upozorenje upućeno kako Karmeli, tako i nama, gledaocima.
Kako se serija bliži kraju, sve je manje prostora za racionalizaciju i opravdanja, sve je više jezivih zločina koje je nemoguće opravdati. Jedan od njih, možda i presudan u načinu na koji percipiramo Tonijev lik, dolazi skoro pred sam kraj poslednje sezone, svega dve epizode pre nego što će Melfi okončati Tonijevu terapiju, i svega tri pre finala cele serije. U pitanju je Tonijevo hladnokrvno ubistvo njegovog rođaka i doskorašnje desne ruke, Kristofera Moltisantija. Do tada već znamo da je Toni nemilosrdan prema neprijateljima, a neretko i hladnokrvan ili potpuno nezainteresovan prema sudbini nedužnih osoba koje mu nisu bliske, ali verujemo da njegov odnos prema najbližima i najdražima (a Kristofer je jedan od njih) ipak nešto drugo – nagoveštaj jedne moguće bolje osobe, osobe sposobne za ljubav i saosećanje. Kristoferovo ubistvo razvejava sve ove nade – imamo posla sa moralnim čudovištem, osobom koja je spremna da ubije i one koje navodno najviše voli, samo ako joj se kojim slučajem nađu na putu.
***
Tako, dakle, izgleda kraj jedne vrhunske mafijaške serije. A kako izgleda kraj mafijaške države? Po svemu sudeći, vrlo slično – leševi, i to ne samo metaforički, počinju da ispadaju iz ormara, racionalizacije i opravdanja pucaju pod pritiskom činjenica i publika se polako suočava sa činjenicom da izraz „mafijaška država“ nije samo duhovita dosetka jednog mađarskog politikologa, već da sasvim verno i doslovno opisuje jedan tip države – državu kojom vlada organizovani kriminal.
Ali da bi se to desilo, neophodno je da se pre toga desi nešto drugo – oni koji saučesnicima daju oslonac i opravdanje moraju prestati to da rade, i baš kao i doktorka Melfi, moraju jednom zauvek zalupiti vrata za blagoglagoljivim gangsterom. Ali ko su figure koje u mafijaškoj državi imaju funkciju koju u mafijaškoj seriji ima Melfi? To su svi oni koji veruju da se sa gangsterima može razgovarati, da se primenom proverenih metoda, sada ne terapeutskih, već na primer, pregovaračkih, ili komunikacijskih, ili „demokratizacijskih“, od okrutnog mafijaškog režima može napraviti normalna i pristojna demokratska vlast. Godinama već, ovakvi stručnjaci pokušavaju u svom naumu, samo da bi se nakon svakog novog „uspeha“ ispostavilo da njihove metode čine režim ne demokratskijim ili manje kriminalnim, već samo uspešnijim u podražavanju normalnosti i manipulaciji domaćom i međunarodnom javnošću.
Hoće li ove figure zaista i učiniti ono što Melfi čini u pretposlednjoj epizodi „Sopranovih“, samo je njihov izbor. Ali jednu stvar nikada neće moći da kažu – da im nije bilo rečeno.
Peščanik.net, 24.07.2021.