Izlaganje na panelu Čime će se Srbija baviti u 2012. godini (osim izborima), 19. januara u Narodnoj biblioteci Srbije.
Ovde je reč o odsustvu kajanja. Kad kažem ovde, mislim na Srbiju. Kako je moguće da nismo oprhvani kajanjem, kako je moguće da nas nije sramota? Trebalo bi da odavno osećamo kako nikada sebi nećemo oprostiti i da onda molimo za oproštaj. Umesto toga, mi se pravimo kao da je sve u redu. Umesto toga, mi ćutimo.
Ovde je reč o odsustvu savesti. Savesti i pravde. A savest i pravednost su funkcije poretka. Ako je poredak tako ustrojen da savest i pravednost u njemu imaju svrhu i služe na dobrobit svih pripadnika zajednice, onda će savest i pravednost biti stvarni i delotvorni, kako na kolektivnom tako i na ličnom nivou. Ako pak u zajednici vlada poredak koji se zasniva na iluziji bezuslovne nevinosti i lažnog obećanja da je briga o posledicama naših uverenja i postupanja suvišna i unapred opravdana samim našim pripadanjem baš toj zajednici, onda niti savest niti pravednost u takvoj zajednici i u takvom poretku nemaju nikakvu funkciju i stoga odumiru i najzad netragom nestaju.
Srbija je još uvek, na žalost, društvo i kultura kontrole uverenja, a još uvek ne, nažalost, društvo i kultura kontrole posledica uverenja. U tom smislu ništa se nije promenilo mučnom konverzijom iz neuspešnog socijalizma u neuspešni kapitalizam.
Srbija je razoreno društvo, kažu sociolozi, pod dejstvom događaja i procesa iz devedesetih godina proslog veka. Srbija je, takođe kažu, neegalitarno društvo, krajnje klasne izdiferenciranosti i nepomirljivosti između uskog sloja elite i većine siromašnih, potčinjenih građana bez perspektive. Srbija je, kažu dalje sociolozi, država slabih, nefunkcionalnih institucija, neprozirnih i nesposobnih da rešavaju nagomilane probleme niti da artikulišu društvene procese na javno i zakonito utemeljinim procedurama. Srbija, kažu, ne veruje svojim poličkim liderima. Srbija ne veruje sebi.
Mladi su ili radikalni nacionalisti ili gledaju kako da odu odavde. I tako će biti do daljnjeg. Do samog smaka sveta najavljenog za 21.12.2012. A bogami i posle toga. Depresija, ogorčenje, frustracija su sveprisutni. Trula inercija. Redudantna reprodukcija uspostavljenog poretka. Krivo srastanje postđinđićeve Srbije, postmiloševićeve Srbije i miloševićeve Srbije. Dominantno je osećanje beznadežnosti i bezvoljnosti, osećanje da Srbija nije republika nego ćorsokak.
Savremena Srbija nije niti savremena niti je Srbija. Nije Srbija zbog spornog Ustava i spornih granica. Posle pada Miloševića nije bilo Ustavotvorne skupštine. Nije bilo lustracije ni otvaranja dosija represivnog aparata. A nije savremena zbog strateškog i operativnog raskoraka sa vremenom i svetom dvadeset prvog veka: tehnološki, ekonomski, politički, ideološki, infrastrukturno…
Tranzicija je obavljena, eksplicitnim ratnim nasiljem spolja, a implicitnim ratnim nasiljem unutra, i to ovako: iz antifašizma u antikomunizam. Ali komunizma nije nestalo, nego je sa antikomunizmom nestalo antifašizma.
Iz samoupravnog socijalizma stigli smo u samoupravni nacionalizam. Sami smo ga izabrali, niko nam ga nije nametnuo. Iz samoupravne deakumulacije kapitala stigli smo u divlju akumulaciju kapitala, u rialiti-šou etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Iz jednopartijske diktature stigli smo u višepartijsku diktaturu. Iz ateizma stigli smo u pobožnost, tačnije iz prividnog ateizma stigli smo u prividnu pobožnost.
Ima li išta što nas odlikuje i diferencira u odnosu na okruženje, na region? Samo jedno: poraz. Novonastajuće nacije oko nas veruju da su iz ratova tokom raspada SFRJ izašli kao pobednici. Srbija to ne veruje, ali presudno je da ne veruje ni u poraz. Srbija do danas nije prihvatila poraz. Glavna i utemeljujuća sila koja odlučujuće određuje stanje stvari, aktivnosti, odnosa, institucija, pisanih i nepisanih normi, pojedinačnih duša i ukupnog društva: poricanje poraza. Neprekidno poricanje poraza, eksplicitno i implicitno, na svim nivoima, u svim sektorima i svim aspektima.
Naš je poraz bio vojni, politički, ekonomski, između ostalog. Ali najgori i najveći od svih naših poraza bio je i jeste onaj moralni.
Zaglavljeni smo u poricanju poraza i odatle ni makac. Jedino to je bitno. Jedino to je živo i žilavo i bezuslovno. Sve drugo može i ne mora, ali poricanje poraza mora opstati kao centralni tabu. Zbog toga nema pomaka ni u pravosuđu, ni u ekonomiji, ni u prosveti, ni u kulturi, ni u čemu… Umesto produktivne politike imamo politiku poricanja poraza, umesto produktivne ekonomije imamo ekonomiju poricanja poraza, umesto produktivne kulture i prosvete imamo kulturu i prosvetu poricanja poraza. Umesto produktivne diplomatije imamo diplomatiju poricanja poraza, umesto produktivnog pravosuđa imamo pravosuđe poricanja poraza, umesto produktivne javnosti i medija imamo javnost i medije poricanja poraza, itd.
Zašto je konsenzus poricanja poraza večan i nedodirljiv? Zato što bi iskreno prizivanje poraza nametnulo ispitivanje uzroka i spitivanje odgovornosti. I to ne pojedinačne, lične odgovornosti, nego ispitivanje i osvetljavanje odgovornosti ideja i institucija, koje su uspostavile uslove i sprovele akcije koje su dovele do poraza i sramote.
Lako je pustiti niz vodu nekoliko potrošenih ličnosti, potrošenih imena. Iako je i za to trebalo više godina. Nemoguće je, pak, dovesti u pitanje legitimacijsku osnovu ondašnjeg poretka, zato što postoji veliki rizik da da je to ista legitimacijska osnova sadašnjeg poretka. Aktuelni poredak nije ponudio i nije ustanovio ništa bitno pametnije ni civilizovanije od etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Imena su sada druga, protokol, dekor i etikecija izgledaju pristojnije i umevenije, retorika zvuči korektno, ali glavno i dalje ne sme biti raskrinkano kao pogrešno. Jer je glavno opstalo kao glavno – od balvana na Plitvicama 1991. do balvana na severu Kosova 2012. godine.
Ponuđena su, u afektu, tri pogrešna odgovora:
– poništiti listić
– zaokružiti NOPO (lista stranke koja se zove Nijedan Od Ponuđenih Odgovora)
– apstinirati
Eto, ipak nisam mogao a da se ne osvrnem na predstojeće izbore, na kojima većini izgleda da nemaju šta da biraju.
Ponuđena je, takođe, rehabilitacija. To jest, nije ponuđena nego se, hteli mi to ili ne, sporovodi. Umesto lustracije (ne samo kao primene važećeg zakona nego i kao dubinskog javnog, socijalnog, kulturnog, moralnog procesa) imamo na delu rehabilitaciju. Zašto i kako? Zato što je rehabilitacija – takva kakva je sad i ovde na delu – dodatno opravdanje nikad sprovedene lustracije. Upravo rehabilitacijom antikomunističkih i nacionalističkih imena i ideja iz ranijeg perioda traumatične istorije utemeljuje se antikomunizam i nacionalizam vodećih imena i ideja traumatične današnjice. Zajednički imenitelj i pokretač svih aktualnih primera rehabilitacije jeste: antikomunizam i nacionalizam. Jer to je ono vrednosno, ideološko i političko opredeljenje koje su svi širom spektra prigrlili. Po cenu žrtvovanja antifašizma. I to izgleda nikome ne smeta.
Odgovor na pitanje šta i kako dalje morao bi da glasi: obnovom autentičnog antifašizma kao prve pretpostavke etičnosti, kao prve pretpostavke svakog opredelenja i svake vrednosne orijentacije. A hoće li se Srbija time baviti ove godine, tokom izborne kampanje ili posle nje? Hoće li Srbija priznati poraz i prepoznati se u antifašističkom polazištu za bilo koju delatnost, za bilo koju ideju, za bilo koju strategiju, za bilo koju Vladu? Pa neće.
Tako mi u Srbiji ne znamo čime ćemo se baviti ove godine. Znamo čime bi morali da se bavimo, ali čime se, uprkos svim vapijućim imperativima, potrebama i ciljevima, nećemo baviti. Čime će se Srbija baviti u 2012. godini (osim izborima)? Najkraći najtačniji odgovor glasi: ničim.
Neće biti kajanja. Neće biti priznanja poraza. Diktatura ćutanja o glavnom ponovo će pobediti na izborima. Pitanje statusa i funkcije savesti u Srbiji neće doći na dnevni red.
Ispitivanje i razumevanje uzroka i utvrđivanje odgovornosti za poraz i sramotu dovelo bi neminovno do uvida da je savest po svom statusu i funkciji upravo suprotna od statusa i funkcije koje joj pridaje etno-klero-kapitalistički nacionalizam i populizam: jer savest je individualna, a ne kolektivna. Jer savest je nepristrasna, a ne pristrasna. Jer savest je kritička, a ne patetična.
Moja poruka za Srbiju 2012. godine je parafraza Vitgenštajnovih završnih reči iz Tractatusa. Tamo poslednji stav glasi: o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo ćutati. Naš prvi i osnovni stav mora da glasi: o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo govoriti.
Zato sam i prihvatio da govorim na ovom skupu. Izvinite što nisam rekao ništa što već i sami niste znali. Hvala vam na pažnji.
Peščanik.net, 24.01.2012.
SLUČAJ SRETEN UGRIČIĆ