Novak Đoković aka Nole ili (dosta duhovitije) – Đole, kao budući El Presidente? „U svakoj šali malo šale“, kažem ja. „Ma daj, ti si, bre, ljubomoran na čoveka! Nemoj u svemu da vidiš politiku, veseli se malo!“, kažu mi (skoro) svi ostali.
Hm, pa neće to ići. Naime, ja stvarno ne mogu da se pravim da ne vidim političku dimenziju u celoj histeriji, ili još preciznije – to je jedino što uopšte i vidim, pošto me tenis uopšte ne zanima. A to što vidim mi smeta, nervira me, i mislim da je simptom većine problema koje ova zemlja ima. If you would pardon my French. Dakle, nečiji lični trijumf u opskurnom sportu za koji 99 odsto Srbije do juče maltene nije ni čulo, a danas se svi razumeju k’o devedesetih u fudbal, ne može, nažalost, da mi kompenzuje ni jedno čekanje u redu i ponižavanje u disfunkcionalnoj državnoj instituciji, da ne idemo dalje od toga. A što je najcrnje, ne može ni ovima što se raduju, samo što oni to trenutno ne mogu da vide, ili biraju da ne vide.
Dakle, sportske i umetničke pobede sa prefiksom „nacionalno“ su od strane vlasti tretirane i korišćene kao neka legalna droga koja vam ublaži simptome teške bolesti, da baš ne krepavate u najstrašnijim mukama, ali nikako ne usporava samu bolest. Što bi bilo i ok kada bi doktori (političari) svakodnevno govorili pacijentima (nama) da je situacija ozbiljna, da droga nije lek, i da nam nema spasa ako ne počnemo pravu terapiju, ali ne, oni svi u glas cvrkuću kako nam nikad nije bilo bolje i kako Đole leči sve. Jedno zračenje Vimbldonom i malo Australija Open-a u tabletama 2x na dan, i kao novi ste, krešte svi, od Tadića i Džeremaje do petparačkih dorćolskih spisateljica u nacionalnom zanosu. Pa nije ni čudo što onda, kao proizvod takve histerije, imate onu nesrećnu babu na Youtube koja na kraju klipa doslovno kaže: „Idem sad da oližem štalu, samo kad si pobedio, Nole!“
I još se svi redom ljute na tebe što nećeš da budeš ta baba! Kao, „nemoj bar sad, u ovom svetom trenutku, da mračiš i da smaraš, treba da se radujemo svi zajedno!“ Eno radujte se, samo pustite mene malo na miru… „Eto, znali smo, ti mrziš Novaka i sve što je srpsko!“ Aman, ljudi, ne mrzim ja nikoga, ali ‘oću bar svoj frižider nazad. A trenutno i iz frižidera viri nakežena Đoletova faca i namiguje mi, dok mi usput verovatno proždire omiljeni kolač sa kajsijama, da parafraziram nečiji FB status… Moram negde da povučem crtu, i mislim da će to biti baš kod frižidera!
Slični komentari sačekali su na sajtu jednog beogradskog dnevnog lista i Žarka Koraća, odmah ispod intervjua u kome ga novinarka bukvalno tri puta pita, „pa jel to vi hoćete da kažete da ne smemo da se radujemo Noletovoj pobedi?“, suptilno nam nagoveštavajući da profesor Korać kipti od ljubomore što nije prvi na ATP listi, pošto mu je to celog života bila ambicija, i da zbog sopstvenog neuspeha u tensu mrzi Novaka Đokovića (i vascelo srpstvo, dabome), i ne može da se raduje našem kolektivnom trijumfu! Da bi slika bila kompletna, pored teksta stoji plaćeni oglas za „Treće oko“, sa naslovom „Uticaj anđela na avionske nesreće“. Say no more, say no more.
A čak i liberalniji sagovornici vole da kažu, „dobro, taj medijski cirkus koji prave političari je sraman i nepodnošljiv, ali Nole je dobar momak, svaka mu čast, to nema veze sa njim“. Pa, ok, ali mislim da nekako malo i ima veze sa njim. Momak nije maloletan ni malouman, i sa toliko godina koliko ima bi mogao da sedne i razmisli da li želi da svoju pobedu deli sa političarima na ovakav način, i bude Tadićev poster boy. A možda je već i razmislio o tome?
Peščanik.net, 15.07.2011.
NOVAK ĐOKOVIĆ