Svi ćute kao zaliveni. Koštunica naročito. Boris Tadić je, hvala Bogu, dobio izbore. Ali to još uvek ne znači da je Srbija išta dobila izuzev Tadićevog petogodišnjeg mandata koji, istini za volju, uopšte nije sitna vajda, ali koji istovremeno, bar kako stvari trenutno stoje, ništa ne rešava. Ovdašnja demokratska javnost, vazda sklona lakomislenosti, euforiji i pretvaranju svega u permanentnu žurku, u nedelju uveče je već videla našu zemlju u Evropskoj uniji, zaboravljajući činjenicu da su eventualni jak mraz i vejavica mogli rezultat učiniti drugačijim. Sto trideset hiljada glasova prednosti pre je razlog za krajnju opreznost i promišljenost nego za đipanje po trgovima. Promaklo je to nekim ovdašnjim analitičarima i političarima, takođe sklonim euforiji, pa su promptno otpisali Koštunicu i blagonaklono ga posavetovali da da ostavku. Što ovome, naravno, ni u snu ne pada na pamet. Svima treba da bude jasno: Koštunici se ostavka mora dati. Inače ništa od tog posla. Ali koliko vidim, u DS ne postoji raspoloženje da se Koštunica otpravi u mirovinu; lagodnost i lukrativnost ministarsko-direktorskih-upravnoodbornih položaja više su nego dovoljan razlog za produžetak agonije ove raspolućene, apsurdne i paralizovane vlade. Umereni i tobož razložni kolumnisti ponovo će posegnuti za naoko besprekornom argumentacijom da DS nije mogla olako odbaciti gotovo milion glasova; da je njeno prisustvo u vladi predstavljalo nekakav katalizator… Voleo bih da mi uz tu argumentaciju prilože i odgovor na sledeće pitanje: koju je to budalaštinu, lopovluk, idiotizam, otimačinu ili prodaju u bescenje prisustvo DS i G17 u vladi uspelo da spreči?
Nijedno. U stvari, jedno: nekako su se odvažile da u Telekomu razvlaste Dejana Mihajlova. Sve ostalo se odvijalo u apsolutnom saglasju sa hirovima Koštuničine samovolje. Isto bi se dogodilo da je Koštunica napravio koaliciju s radikalima. Prosto ne mogu da zamislim, osim ako se ovde ne radi o bacanju čini, zbog čega zreo i iskusan čovek poput Tadića sa dva i nešto miliona glasova iza sebe, olako pristaje na ulogu Koštuničinog malog od palube. Kako objašnjava sebi i kako će objasniti onima koji su u nedelju glasali za njega da Koštunica sa 300 000 glasova podrške, bez ikakvog nadzora kontroliše 85 odsto političke i svake druge vlasti. Radikali, nezgrapni, trapavi, slabo obrazovani, opterećeni destruktivnom ideologijom iz devedesetih (ali stvarni), kada jednoga dana shvate da onoliko glasova nisu dobili zbog Karlobaga i Virovitice, nego zbog sveprisutne bede i beznađa, mogu prerasti u konstruktivnu političku snagu. Perspektiva, pak, Koštunice i njegovih satrapa svodi se na beskonačno produžavanje kosovske agonije, na permanentnu psihotizaciju javnosti i na prećutnu podršku najopskurnijem ekstremizmu. Kao strateg odavno izgubljene bitke, Koštunica se na (apsolutističkoj) vlasti održava orijentalnim manipulisanjem svakovrsnim odsustvima, negativitetima i gubicima. Ne ulazi li on u visoku politiku kao prinudna zamena za kandidata kojega DOS nema; ne počinje li njegov tričavi uspon maršem preko leša Zorana Đinđića; ne gradi li on svoju halucinantnu politiku na apsolutizaciji Kosova, jednog u suštini literarnog mitologema? Ne uskraćuje li, konačno, podršku Borisu Tadiću sa čijim ljudima sedi u vladi i ne ćuti li, najposle, onako potuljeno, kukavički, ćiftinski, ne uspevajući da izgovori nekoliko kurtoaznih reči podrške.
Kakvu Evropu i kakav prosperitet obećava i očekuje Boris Tadić u kohabitaciji sa takvom individuom? I kakva crna Evropska unija! Za nas je premija ako se nekako dokopamo najvulgarnije realnosti i sa tog koliko-toliko čvrstog epistemološkog tla pokušamo da se izbavimo iz azijatske začaranosti i tiranije koristoljubivo jurodivih propalica. Ovom narodu, koji več dvadeset godina živi na sumornom prostoru opustošenom Miloševićevim pa Koštuničinim delirijumima, mora se reći istina. A ona, uporšćeno, glasi: “Kosovo će biti nezavisno; mi smo urnisana i osiromašena država i ništa tu ne možemo učiniti, osim da tu nezavisnost ne priznamo. Ima, međutim, nešto što možemo učiniti. Možemo zajedničkim snagama prionuti na poslu preporoda i unapređenja Srbije iz statusa Koštuničine apsolutističke satrapije u status moderne evropske države. Možemo, nadalje, postati članica EU i duhovno i kulturno središte svih naših sunarodnika koji će u ogromnoj većini živetu u istoj toj EU.”
Ne kaže li se ta istina, vidim to u kristalnoj kugli, stvari će se odvijati malo drugačije. Boža će Đelić potpisati famozni sporazum, prduckaće i hvastaće se uokolo, upriličiće se neka ulična žurka, sve će to proći, a onda sledi sednica Skupštine na kojoj će Koštunica sa radikalima i potpis i sporazum okačiti mačku o rep. I onda Jovo nanovo: Garde cara Lazara. Guslanje. Zapomaganje. Simići, Đurići, Samardžići. Samardžići uveoci. Doći će ponovo (o trošku svih nas, naravno) Handke i Mihalkov da podrže Koštunicu u borbi protiv globalizacije, pa će pokupiti prnje, vratiti se u bogatu i trulu Evropu, a nas – koji smo im platili smeštaj i helikopter – ostaviti sa našom decom u mraku najcrnje stagnacije. Dopuzaćemo nekako i do nekih sledećih “sudbonosih” izbora, pa će nas Boris Tadić ponovo pozvati da sa njim i DS-om osvajamo Evropu.
Ne prekine li Tadić postizbornu ćutnju, ne prestane li da sledi Koštunicu u zaumnim projektima, ne učini li veoma brzo nešto smelo, nešto uistinu sudbonosno, biće neprijatno iznenađen rezultatima tih izbora. Evo, opet gledam u kristalnu kuglu, kugla kaže: maksimum 300.000 – 350.000 glasova. Neće taj rezultat biti posledica animoziteta prema Borisu i DS. Ne! Biće posledica zamora ljudskog materijala. Izneverenih očekivanja. Beznađa. Jer, oni koji su za njega glasali u nedelju, samo su malo manji tranzicioni gubitnici od sapatnika koji su svoje glasove dali Nikoliću. (Nešto podozrevam da stvarni tranzicioni dobitnici uopšte i ne glasaju.) Ni jedni ni drugi, međutim, nisu beslovesna rulja. Ukoliko se situacija u zemlji bitno i vidljivo ne promeni nabolje, ukoliko se bar ne ukaže svetlo na kraju tunela, ti će ljudi shvatiti da su upotrebljeni kao izborno topovsko meso i znaće da tu zloupotrebu kazne.
Danas, 07.02.2008.
Peščanik.net, 06.02.2008.