Ovde je racionalna politika proglašena nemoralnom i ekstremnom. Sporni su oni koji je profilišu, a ekstremna je jer odudara od kolektivističko-oligarhijskog konsenzusa. Apsurdi koji pritiskaju političku Srbiju podvučeni su ishodom izbora koji ne dopušta jednostavna rešenja i iziskuje bolne kompromise. Ti kompromisi biće ozbiljni u onoj meri u kojoj biračko telo bude u stanju da počne da razabira sopstvene, opipljive potrebe. Trebalo bi da je i politička osnovica, uporedo sa odgovornošću elita, podložna preispitivanju, pošto se ukloni licemerje kao skrama lažne političke korektnosti. Ili o tome i dalje ćutati.
Umesto da preuzme nadzor nad politikom, društvo se prepustilo nadzoru politike. I to pre svih oni koji u svakodnevnom pseudogovoru iskazuju lenji, usputni prezir prema demokratiji, ljudskoj ravnopravnosti i slobodi. Njih uporno amnestiraju zvanični tumači politike, ali oni sami ostaju žrtve, u prvom ešalonu, i politike i sopstvene sudbine.
Srpska politika jednako je odvratna sa svojim sposobnostima unutrašnjih prilagođavanja koliko svojim dubokim podelama. Iracionalna kultura je društveno opravdana i poželjna. Ona sazreva u celokupnom obrazovnom sistemu, koji je generacije za nama ispunio najgorim ljudskim osobinama i osećanjima. Njeni su koreni i u porodicama koje predaju sinove ubicama, da bi s njima ubijali susedne narode, i mirno ih, uz metiljavu rakiju i mlako pivo, ispraćaju na onaj svet, čvrsto uvereni da ni tamo ne postoji ništa dostojno promene i nepristajanja. U porodicama koje su svoje ćerke dizajnirale u skladu sa estetskim i moralnim kodeksima socijalista, radikala i nove demokratije, i imidžom njihovih omiljenih koljača i pevaljki. Zašto bi se onda tekuća trgovina tuđim političkim uverenjima i sopstvenim mandatima smatrala bezvrednom, sramnom i providnom? Sve uz poruke o manjem zlu, Evropi i transformaciji koje će prirediti socijalno odgovorni maroderi, pljačkaši i ubice. Ionako je nad mnogima ovde senka neprihvatljive prošlosti, stigma koja takođe nalaže ćutanje.
Ako su novi evropski simboli srpske politike spodobe pokupljene sa dna genetskog taloga, koji se uskomeša svaki put kad se postavljaju ozbiljna pitanja budućnosti, koja ne poznaju sporedne puteve kao alternative, možda je i zato najbolje ćutati.
Ako konzuli i ambasadori EU ratnim zločincima, nalogodavcima ubistava i političkih progona, šampionima tranzicione otimačine i korupcije, i dalje lakše daju ausvajs iz ove zemlje okovane prokletstvom nego deci i studentima, ni to nije zgodno pominjati. Da li su Dačić i Nikolić sa svitama u Strazburu, Hagu i Briselu idila nove Evrope i evropske Srbije? Ššš.
Podrška je, u opštem veleslalomu, postala sveta mantra na vratnicama budućnosti. Da li je i ta podrška sa šminkom, ili bez nje, meni to nije sasvim jasno. Ja to više ne mogu da pratim. Od tog slaloma mi se vrti u glavi, i on me više ne interesuje. Pošto sam podržavao kandidaturu Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2004, zaključio sam da nešto u meni nije u redu. A bilo je očigledno da je alternativa radikalskom mahnitanju, i onda i danas, marketinška manipulacija kreatora medijske hajke kojom se pripremao atentat na premijera Đinđića. Valjda se od tada nešto promenilo nabolje, a u meni nagore. Ja se ne vraćam u svoju 2004, niti u 1992. Od njih se stidim, i samoga sebe.
Ovih dana se razmišlja samo o vladi. Ne razmišlja se dovoljno o opoziciji. Kakvi su Nikolić, Šešelj, Koštunica i njegov kabinet u opoziciji najbolje je znao premijer Zoran Đinđić. Sve mu je bilo jasno, naročito u njegovom poslednjem trenu na ovome svetu. I ako se dogodi najbolje, da nova vlada zaista bude demokratska i evropska, a to je isto, njoj će biti potrebna liberalna opozicija, ne samo zarad nominalne idejne ravnoteže. Takav korektiv biće u službi opšteg interesa. Samo to nije dovoljno jasno, niti ubedljivo. Možda je i takav stav preterano rigidan, tvrd i nepopustljiv. Ionako je rektor univerziteta, koji je osnovalo bratstvo jednog od najvećih lopova u srpskoj istoriji, zapisao kako se LDP nalazi na ekstremu ovdašnjeg političkog spektra, naspram radikalima. Hvala na upozorenju, to je zaista sramota. Časnije je biti prof. Ljubomir Madžar ili Bogoljub Karić.
Da li bi, u tom smislu, bilo preterano pretpostaviti da je Boris Tadić naredni rezervni položaj režima Slobodana Miloševića? Da li je taj režim dodatno oslabljen odlaskom Vojislava Koštunice, koji se nesmotreno penzionisao paljevinom zapadnih ambasada? Da li je vreme, koje samo melje naše skrhane živote, ujedno naš jedini pouzdani saveznik?
Nakon izbora nastupila je opšta dernjava, ali je svako od važnih učesnika tekuće trgovine ponešto važno prećutao. O sopstvenoj i zajedničkoj prošlosti, o sadašnjosti ili budućnosti. Okolo kruže ponude, pretnje, pohvale i kletve. Ali su najubedljivije reči koje nisu izrečene. Uključujući, ovoga puta, pisca ovih redova. Mada je, zasad, to najmanje važno, i bilo bi dobro da tako ostane.
Ššš! Trebalo bi poslušati davnu preporuku Hjua Hefnera iz magične ’68. I ovo će leto biti varljivo, ali se ovaj jedini život, najlepši na svetu, mora hvatati u letu, onakav kakav jeste. Savladati ga i voleti… ššš… tako huči more, koje zna i pamti…
- Deep Purple – “Hush” from Playboy After Dark
Close to the Edge
Peščanik.net, 12.06.2008.