Kao izbeglica iz Vijetnama, zemlje koju su kolonizovali Francuzi, pa se oko nje posle borili Amerikanci i Sovjetski Savez, Obaminu pobedu doživljavam kao kraj petovekovnog kolonijalnog prokletstva.
Pre nekoliko decenija, sa još uvek klimavim znanjem engleskog, pročitao sam jedan od nastavaka Defoovih Avantura Robinzona Krusoa, ali tu knjigu nisam čitao kao većina mojih američkih vršnjaka. Sebe sam, na nekom nivou, video kao Petka, njegovog slugu.
Kruso, britanski mornar i učesnik u trgovini robljem, nasukao se na obalu Venecuele. Nekoliko godina proveo je sam, ali uspeo je da spase zarobljenog urođenika koga su se njegovi tamničari spremali da pojedu. Nadenuo mu je ime Petko, naučio ga engleski i prekrstio u hrišćansku veru. Petka je naučio da ga zove „gospodaru“.
Džejms Džojs je jednom primetio da je Defoov mornar simbol imperijalnog osvajanja, da je on „istinski prototip britanskog koloniste… Čitav anglosaksonski duh je u Krusou: muževna samostalnost, nesvesna okrutnost, upornost, spora ali efikasna inteligencija, seksualna apatija, kalkulantska uzdržanost.“
Isto tako, svi mi koji smo kolonizovani i ugnjetavani u doba evropskog ekspanzionizma otelotvoreni smo u Petku. Pošto ga je Kruso „spasao“ i obavezao, Petko postaje, kroz vekove, politički simbol rasne nepravde, žrtava kolonizacije i imperijalističke ekspanzije, ropstva. Petko je bio Afrikanac, Indijanac, Azijac, Latinoamerikanac. I sva deca iz mešovitih brakova su Petko.
Na kraju je, kada je kršten, kada se Krusou obratio sa „gospodaru“, Petko izgubio svoju nezavisnost i svoju prošlost. Naučivši novi jezik, Petko je izgubio dostojanstvo, artikulaciju i čaroliju svog starog jezika.
Po završetku doba evropskih osvajanja, mnogi su se dali u potragu za identitetom – kulturnim, nacionalnim, ličnim – ali ostalo je zaveštanje kompleksa niže vrednosti, neka vrsta poniženosti koje nekadašnji robovi Zapada nisu mogli da se otresu.
Struktura moći često je protiv njih. Budući pokoreni i zavađeni, među nekadašnjim kolonizovanim narodima često vlada nepoverenje i neorganizovanost. Engleski je današnji globalni jezik. Od zapadnjačkog odevanja, preko trgovine do političke dominacije, čini se da istoriju uglavnom definiše Zapad. Životinjske vrste oduvek poznate urođenicima neprekidno se „otkrivaju“ i daju im se latinska i grčka imena. Drevne naseobine u kojima se vekovima živelo uništene su, stari hramovi zbrisani ili prekršteni u imena španskih svetaca. Čak i kosmosom vladaju grčki i rimski bogovi.
Neko vreme, kao vijetnamskom apatridu u Americi, bilo mi je teško. Onda sam se pomirio sa idejom da sam osuđen na život na imperijalnoj margini, u svetu gde su Petkova deca predodređena za uloge sluga i pomoćnika. To sam znao jer sam ih svake večeri gledao na televiziji. Petko je postao Tonto, Mami, Pokohontas, Kejto i (sviraj to ponovo) Sem. Gledao sam i kako se kompleksnost moje vijetnamske prošlosti ignoriše, ili još gore, uprošćava i svodi na bezimena tela u crnim pidžamama i kupastim šeširima, kaskadere koji će pasti pod kuršumima američkih vojnika, kovača istorije.
Defoov narativ je institucionalizovan, i u velikoj meri i dalje je jedan od glavnih stubova zapadne kulture. Odrastajući u njoj kao autsajder, priča sa kojom sam se saživeo govorila je o neupitnoj superiornost Krusoove dece. To nije bio svestan narativ, ali vremenom je postao datost – koliko god se trudio i koliko god da si pametan, nikad nećeš biti u centru, u poziciji prave moći.
Pet stotina godina od početka evropskih osvajanja, Krusoova slava i dalje traje. Švajcarska porodica Robinzon, Robinzon Kruso na Marsu i desetine drugih filmova neposredni su nastavci, ali na osnovnoj mitologiji ove priče nastale su i TV serije poput Zvezdanih staza, gde je kapetan belac a posadu čine manjine i vanzemaljci, i noviji filmovi kao što su Ljudi u crnom, Džeri Megvajer, Petparačke priče i Smrtonosno oružje, da navedem samo nekolicinu. U njima manjinski pomoćnici čine glavnog protagonistu onim što jeste, učvršćujući njegovu centralnost.
Belac vodi, manjina ga prati – jer takva je kultura i nepisano pravilo koje smo ne tako davno podsvesno naučili, fikcija koju su praktično svi smatrali činjenicom.
***
Ko zna kada je ova priča počela da se menja?
Možda su drugačiji narativi sve vreme bili prisutni, skriveni u pesmi robova u polju, u raznim verskim zajednicama, u ljudima koji čekaju da se sakupe u hor, čekaju dolazak pravog dirigenta, čekaju pravi trenutak za novu simfoniju.
Možda je počela sa Frederikom Daglasom. Luis Hajd u svojoj važnoj knjizi Varalica stvara ovaj svet, Daglasa vidi kao neku vrstu varalice – poput Hermesa, Lokija ili Ešua – koji je shvatio kako se prisvaja vlast, „lukavi posrednik… lopov preraspodele koji sa periferije prelazi u središte“. Rođen kao rob u Merilendu 1818, kao sin belca i crnkinje, Daglas je naučio slova od žene svog gospodara. Krao je knjige. Naučio je da čita i piše. Učio je i druge. Postao je abolicionista, urednik, borac za pravo glasa, pisac, i prvi Afroamerikanac nominovan za potpredsednika 1872. Kandidovala ga je Partija jednakih prava, uz Viktoriju Vudhil, prvu predsedničku kandidatkinju u Americi.
Ali šta je to zaista Daglas ukrao? Jezik gospodara. Rečitost. Savladao ju je. Progovorio je. Tako je prešao liniju rasnog razgraničenja, granicu koju nije smeo da pređe. Pisao je autobiografije – Priča o životu Frederika Daglasa, američkog roba; Moje ropstvo i moja sloboda, i Život i vreme Frederika Daglasa – i, prema Hajdu, njegove priče dovele su u pitanje i ukinule „pravilo ćutanja i fikciju belačkog sveta o ropstvu“, a njegov glas oslobodio je druge i njega samog.
Oni koji su nekad tavorili na marginama Komonvelta prisvojili su jezik svojih kolonijalnih gospodara i koristili ga izuzetno umešno dok su se primicali centru, prelazeći sve demarkacione linije, rušeći stare mitove. Možda Kruso tvrdi da je i dalje glavni protagonista, ali Petko sigurno više nije zadovoljan ulogom sluge i pomoćnika.
Staru fikciju o superiornosti i inferiornosti dodatno urušava tok istorije. Najveći gradovi postali su vrlo šaroliki, i demografi ukazuju na ono neizbežno: do 2050. belci će postati manjina u Americi, biće kao i svi ostali.
Ideja Defoovog romana – objavljenog 1719. i po mnogima prvog romana napisanog na engleskom – jeste da se „divljak“ može izbaviti samo asimilacijom u Krusoovu kulturu i religiju. Defo nije mogao da zamisli koliko će Petko vremenom radikalno promeniti Krusoa, i da će Krusoov svet zauvek biti izmenjen time što je apsorbovao Petka.
Ali 4. novembra 2008, Petko je progovorio jasno, glasno i elokventno, i proglasio se jednakim. A njegov glas je potvrđen 6. novembra 2012. Poručuje nam da se usudimo da sanjamo velike snove, jer promena je već došla i svet nikad neće biti isti. Kaže nam da sanjamo velike snove, pa čak i ovaj nekada nemogući san: sin Afrike postaje novi vođa Amerike.
Staro prokletstvo se bliži kraju. Neki unutrašnji prag nekada poraženih ljudi sada je pređen. Dete bilo koje rase u Americi sada ima šansu. Oni sa margina sada vide put ka središtu, prelazeći sve linije razgraničenja. Znaju da sada mogu da artikulišu i promene ovaj novi svet, kakve god da su kože, i da mogu igrati glavnu ulogu u scenariju koji sami napišu.
Andrew Lam, In These Times, 07.11.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.11.2012.