U karikaturi, konačna vest o prodaji državnih 83,3 odsto kapitala DDOR-a “Novi Sad” za 220 miliona evra, sada počinje da se prikazuje kao povoljna, gotovo samo iz jednog razloga – zato što se polazi od prognoze da bi cena ove kuće iduće godine bila još manja. Ima li gore vesti za jednu državu u tranziciji kada posle sedam godina kontinuiranog porasta cena njenih finansijskih institucija dođe na prelomnicu, to jest kada ta cena naglo počne da pada zbog porasta “političkog rizika”, a ne zbog zasićenja tržišta.
Možemo samo da pretpostavimo kako će vest da je cena DDOR-a, to tek sada primećujemo, u poslednjih godinu dana pala za najmanje 100 miliona evra, uticati na cene preostalih devet srpskih banaka sa državnim kapitalom u portfelju vlasništva, koje je guverner Narodne banke Srbije namerio da proda iduće godine. A kada počnu da padaju cene finansijskih kuća, lako je moguće (hajde da budemo oprezni u izrazu) da se zaraza proširi i na cenu državnog kapitala u celini. U crnoj hiperboli, moglo bi se postaviti pitanje: pošto će Srbija biti sutra, kada povede akciju “poništavanja” najavljene samoproglašene nezavisnosti Kosova?
No, da bismo, bar na početku, izbegli crne spekulacije šireg karaktera, hajde da se vratimo na konkretan slučaj DDOR-a Novi Sad. U stvari, da vidimo kako je veoma loša vest od 19. novembra, da se na licitaciji za kupovinu novosadske osiguravajuće kuće od osam svetskih firmi koje su otkupile dokumentaciju, pojavila samo jedna, italijanska kuća “Fondijarija SAI”, koja je prvo ponudila tek 185 miliona evra, za ono što je samo dve godine ranije (krajem 2005), u Ljubljani (Triglav) i Briselu (KBC), istina paušalno i bez obaveze – procenjivano na 500 miliona evra – na gotovo volšeban način, u interpretaciji visokih državnih činovnika, već posle 27. novembra, postala “dobra vest” – kada je pogodba sklopljena?
To je postignuto uz pomoć “galantnog čašćavanja” Italijana sa oko 35 miliona evra dodatnog bakšiša uz osnovnu cenu i snažnog “komparativnog friziranja” zaključaka koji se nameću iz podataka koji treba da dokažu da je konačna cena našeg osiguravajućeg društva iznad nivoa cena koje su postignute u komšijskim državama za slične firme. Naime, navodno je odnos između ponuđene cene i bruto premije u našem slučaju (1,9), povoljniji od proseka u regionu (1,47).
Kao i mnogi drugi podaci, ni ovi ne pokazuju neke suštinske stvari. Pre svega, ti podaci ne pokazuju da je posao osiguranja kod nas u “kamenom dobu” u poređenju sa našim razvijenijim susedima, što upućuje na zaključak da u Srbiji postoji ogroman neiskorišćeni prostor za multiplikaciju profita (što mora da uđe u cenu pristupa tom tržištu). U tom smislu, na tržištu Srbije teorijski postoji ogroman prostor za napredovanje poslovanja, jer je godišnja premija osiguranja po glavi stanovnika Srbije sada na nivou od oko 40 evra, dok se svaki Slovenac osigurava sa oko 650 evra, a svaki Hrvat sa oko 200 evra?! Pojednostavljeno, ako bi Srbija u narednih pet godina samo dostigla nivo osiguranja Hrvatske – profit na osiguranju bi se u tih pet godina upetostručio.
Zanimljivo je da problem sa porastom “političkog rizika” u Srbiji “posle bitke za Kosovo”, čemu se Vlada Srbije “suprotstavlja” tezom o “regionalnoj destabilizaciji” u slučaju stvaranja kosovske države na Balkanu (znači, neće samo nama biti lošije), mnogi stručnjaci smatraju sporednim u slučaju DDOR “Novi Sad”. U tom pravcu jedni iznose mišljenje da je na pad cene ove kuće imala pretežan i nesrećan uticaj tekuća svetska finansijska kriza koja je krenula iz SAD (posle afere “loših hipoteka”), dok drugi smatraju da je “kartel kupaca” u ovom slučaju procenio da Srbija nema kud – nego da upravo sada i odmah proda jednu od svojih najvrednijih privrednih firmi – pa je za izvršioca ovog “prljavog dela posla” (bagatelnu kupovinu od prodavca u iznudici) odredio jednu kompaniju koja se takvog posla ne libi, pošto ju je osnovao čovek koji u poslovnoj biografiji čak ima zatvorsku kaznu od dve godine (vlasnik Fondijarije odslužio je, svojevremeno, navodno, tek dva meseca robije, pa se izvukao na svetlo dana). Po toj teoriji, stvarna licitacija za kupovinu DDOR-a Novi Sad, biće nastavljena unutar kartela evropskih osiguravajućih kuća za koju godinu, ako se dotle smire teritorijalne strasti – ali tada bez uticaja Vlade Srbije i mimo ovdašnje javne scene.
Ove teorije ipak podcenjuju ovdašnje političke tenzije i isuviše sa visine posmatraju “kosovsku predstavu” političke elite Srbije. Naime, čak i onima koji uopšte nisu upućeni u zagonetni “akcioni plan reagovanja Vlade Srbije” na eventualno priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova (a pripremu takvog plana nije ni u Badenu osporio premijer dr Vojislav Koštunica), teško je da zamisle da će taj plan biti samo “plan buke i besa”, ali u suštini “plan bez akcije”, manifestacioni, prazan plan, okrenut više domaćoj nego stranoj javnosti. Dakle, teško je pretpostaviti da će taj plan u suštini biti nebitan za strane investitore i izvoznike. Jer, samo u takvom slučaju teza da privatizacione cene neće pasti u Srbiji iduće godine-kako-tako drži vodu.
Danas, 29.11.2007.
Peščanik.net, 28.11.2007.