Čudnom koincidencijom, samo četiri dana prije obilježavanja devete godišnjice od ubistva prvog demokratski izabranog predsjednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića, Tužilaštvo za organizovani kriminal – zbog organizovanja oružane pobune (novembar 2001) – podiglo je optužnicu protiv osmorice pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije. Ta pobuna je, po riječima beogradskog advokata, Srđe Popovića, bila uvod u atentat 12. marta 2003.
Obrazlažući odluku, specijalni tužilac za organizovani kriminal, Miljko Radisavljević, rekao je kako je cilj pobunjenika bio smjena tadašnjeg ministra policije u Vladi Zorana Đinđića, Dušana Mihajlovića, kao i čelnih ljudi DB-a, Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. Budući da, po riječima tužioca, tokom istrage nije utvrđeno da je bilo ko osim pripadnika JSO-a učestvovao u organizaciji pobune, krivična prijava protiv nekadašnjeg predsjednika SR Jugoslavije, Vojislava Koštunice i tadašnjeg načelnika KOS-a, Aca Tomića, koju je, u novembru 2010, podnio Srđa Popović – pada u vodu.
Podizanje optužnice za oružanu pobunu JSO-a i istovremeno povlačenje krivične prijave protiv Vojislava Koštunice, advokat Srđa Popović smatra sramotom srpskog pravosuđa.
“U krivičnoj prijavi protiv predsednika SRJ, Vojislava Koštunice, kao i šefa Vojne službe bezbednosti, Aca Tomića, naveo sam dokaze koji ukazuju na to da je postojala veza između oružane pobune JSO-a i kasnijeg atentata na predsednika srpske vlade, dr Zorana Đinđića” – kaže Srđa Popović za Portal Analitika.“ Jasno je da je, podržavajući pobunu Crvenih beretki, Koštunica zapravo podržao teško krivično delo protiv ustavnog poretka i bezbednosti zemlje. O tome sam, uostalo, više puta govorio.“
Zašto je odbačena Vaša krivična prijava?
Zato što u Srbiji očigledno ne postoji politička volja da se to pitanje jednom za svagda reši. I ove godine uoči 12. marta – a i izbori su blizu, ne zaboravite – procenjeno je da bi tu temu trebalo staviti na dnevni red i reći – evo, radimo, trudimo se, nešto smo rešili; u suštini, nisu rešili ništa. Optužili su one koji su već optuženi; one koji su u krivičnoj prijavi majke i sestre Zorana Đinđića označeni kao moguća politička logistika, e, te su oslobodili!
Nažalost, po mom mišljenju, u tome je najveća krivica Demokratske stranke.
Zašto DS ne želi otvaranje pitanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića?
Još od svog osnivanja, Demokratska stranka je vodila politiku u čijoj osnovi je ambivalencija; uvek su bili – i riba i devojka. Tako ste, s jedne strane, imali liberalno demokratski koncept, a sa druge – tvrde nacionaliste. Po tom principu su iz DS-a odlazili Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Nikola Milošević… Najzad, po istoj matrici, samo ne uspevši da dobije većinu za evropski, građanski koncept, stranku je napustio i Čedomir Jovanović. U nemogućnosti i nespremnosti da objasni šta je njena prava priroda i karakter, DS je neminovno zapadala u neprilike. Možda je najbolja ilustracija ambivalencije o kojoj govorim ono što danas Boris Tadić pokušava da predstavi kao pobedničku koncepciju: i Kosovo i EU. Nažalost, tu “pobedu” smo videli…
Predsjednik Tadić kaže da je dobijanje kandidature za članstvu u EU zapravo potvrdilo ispravnost koncepcije “i Kosovo i Evropa”.
Kažem Vam – tu “pobedu” smo videli…
Najveća zasluga Zorana Đinđića je to što je 2000. godine imao političku viziju da shvati da je Srbija, posle svega što se dogodilo, zapravo ostala bez državnog koncepta. Oba – i Jugoslavija i Velika Srbija – su propala. Kao pametan i talentovan političar, Đinđić je razumeo da bi u tom trenutku jedina preostala opcija koja bi zadovoljila te vekovne srpske težnje, te tlapnje o “svim Srbima u jednoj državi”, bila EU. Kada je ubijen, politička klasa koja je došla napravila je dosta uspešan potez u kome su sve tekovine Đinđićeve vladavine na neki način poništene; srećom, ma koliko se trudila, ono što nikako nije mogla da poništi je ideja EU. Evropa je, uprkos svemu, ostala u svesti ljudi kao jedina realna i razumna opcija. Hoću da kažem da je dobijanje kandidature zapravo Đinđićeva pobeda. Naravno, DS i Boris Tadić tako nešto ne žele da priznaju; sve zasluge žele sebi da pripišu. U tom smislu, ne pada im na pamet da se obračunavaju sa Đinđićevim protivnicima, da vode istragu o političkoj pozadini njegovog ubistva; naprosto, to više nisu njihovi politički protivnici, ali ni politički ciljevi.
Ako je Vaša krivična prijava za oružanu pobunu ovih dana praktično odbačena, šta onda očekujete od prijave protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića? I nju ste nedavno podnijeli…
Nažalost, očekujem isti scenario: primili su prijavu, postupaće po njoj, ali će, bojim se, ishod biti isti. Nebojša Čović nije politički protivnik DS-a, ne ugrožava ih; o Velimiru Iliću neću ni da pričam.
Zanimljivo, kada sam podneo tu krivičnu prijavu, pomenuta dvojica su se, u pokušaju da se odbrane, razletela po medijima. Na sajtu Peščanika je objavljena dopuna te krivične prijave iz koje se, najkraće rečeno, vidi da za nekoga ko, navodno, nije kriv, njih dvojica ipak – previše lažu. Jer, ako ste nevini, čemu zapetljavanje, čemu laži?!
Kao potpredsednik Vlade, Čović je, tako barem kaže, video pismo koje je Legija uputio Iliću i u kome ga poziva da zajedno sruše “izdajničku” Đinđićevu vladu; u drugom nastupu, tvrdi da pismo nije video i da mu je Velimir Ilić samo prepričao sadržaj. E, sada na red dolazi Ilić, koji kaže da je Čović, čuvši šta Legija traži, odgovorio: ma, to su gluposti, Legija je moj dečko… Ako se sećate, nakon svedočenja Dejana Milenkovića Bagzija, koji je govorio o načinu na koji je Nebojša Čović bio uključen u atentat na Zorana Đinđića, Čović se naglo ućutao; posle toga je nestao sa političke scene.
To dovodite u vezu?
Naravno. Jer, zašto bi čovek sa takvim političkim ambicijama tako naglo nestao? Zato što je to bio jedini način da se skloni, da ga javnost zaboravi, da ga ne pitaju… I inače, Čoviću je uvek uspevalo da nekako pobegne ispod radara.
Kako je Čović uspijevao da “pobegne ispod radara”? Ili, šta Vas je motivisalo da protiv njega podnesete krivičnu prijavu?
Svedočenja Simovića, koji je, potvrđujući Bagzijevu priču, izašao sa mnogo više detalja. U njihovim svedočenjima se tvrdi da je Čović znao, da je čak naručio Đinđićevo ubistvo. Kada, recimo, Simović kaže da im je Čović nudio zgradu iz koje bi moglo da se puca na premijera, a koja se nalazila na Dedinju, preko preko puta Đinđićeve rezidencije, on ne zna da je reč o zgradi u kojoj je u to vreme bio smešten Čovićev Koordinacioni centar za Kosovo. Hoću da kažem da Simović to nije mogao da izmisli. Iz izjava svedoka-saradnika jasno je da je plan bio da se Đinđić ubije, da se JSO izvede na ulice, da bude napravljen novi 5. oktobar koji bi Koštunicu “izvikao” za predsednika, predložio koncentracionu vladu čiji bi premijer, naravno, bio Nebojša Čović. Sve se to vidi iz činjenica koje su utvrđene tokom postupka. Vanredno stanje, uvedeno nakon pogibije Zorana Đinđića, ih je u tome sprečilo; ono je osujetilo ceo plan.
U intervjuu sa Vladimirom Popovićem, koji sam napravila u februaru 2004, bivši šef Vladinog Biroa za odnose sa medijima je prvi put kazao kako je, dan nakon ubistva premijera, u sjedište DS-a došao tadašnji britanski ambasador, Čarls Kroford i, na opšte iznenađenje, Nebojšu Čovića predložio za novog premijera.
Da, to je tačno. Čović danas tvrdi da je takvu mogućnost odbio, što, naprosto, nije istina. Pa, zamislite da je tadašnja DS, dan nakon atentata, svom najgorem protivniku ponudila mesto premijera! To nije dolazilo u obzir.
Govoreći o kandidaturi Srbije za članstvo u EU, rekli ste da je to zapravo bila pobjeda Zorana Đinđića. Ali, ako pogledate realno, da li je, po Vašem mišljenju, u Srbiji zaista pobijedila Đinđićeva vizija?
Naravno da nije. Ali, jedina je ostala na sceni. Svakako, postoji Koštunica, ali – on je fanatik. Ako se sećate, Koštunica je svojevremeno oko sebe bio okupio mnogo sumnjivih tipova, što je objašnjavao višim, uzvišenim ciljem. Naravno, taj “uzvišeni cilj” je vraćanja Srbije u srednji vek, ali je i do njega trebalo doći. Iako za sve te ljude Koštunica nije imao mnogo poštovanja, upotrebljavajući ih – Aleksandra Tijanića, recimo – morao je da pravi svojevrsne moralne kompromise…
Pitanje je ko je tu koga upotrebio….
Tačno, u pravu ste; to se nikada ne zna.
Sećam se da sam devedesetih Matiju Bećkovića pitao kako može da podrži Slobodana Miloševića.
“Samo neka završi ova prljava posla, pa ćemo kasnije lako sa njim!”- odgovorio je.
“Ali”, rekao sam, “kada Milošević završi taj prljavi posao, šta ćete mu vi?! To je gotovo!”
Bećković je mislio da je Milošević mogao biti upotrebljen. A, ne ne… Jači je on bio igrač. Pokazalo se… I, nažalost, taj model još uvek traje.
Miloševićev?
Naravno. Kada vlast kaže – dobili smo kandidaturu… Da, jeste, ali pitanje je zašto? Uprkos korupciji, nereformisanom pravosuđu, problemima sa privatizacijama, nemogućnosti da uspostavimo demokratske institucije, da se efikasno borimo protiv organizovanog kriminala, Srbija je dobila kandidaturu voljom same Evrope. Jer, kao što ste videli, EU je pokušala sve samo da bi nas zadržala na pravom putu. Uoči kandidature, ovde se ozbiljno govorilo o povratku Srbije u devedesete. Slušali ste Jeremića, Dačića, Mrkonjića, Borisa Tadića… To je nepodnošljivo… E, upravo zato što je u pitanje bila dovedena Đinđićeva vizija, to raspoloženje građana prema EU, zato je dobijena kandidatura; ne našom zalugom…
Kada govorim o Miloševićevom modelu ponašanja…
Da, u čemu ga prepoznajete?
Pre svega u tome što je Milošević građane naučio da mrze. I to traje do danas. Krajem osamdesetih, Milošević je za svoju politiku u Srbiji dobio plebiscitarnu podršku koja ovde još uvek tinja. Ovo se društvo nikada suštinski nije sukobilo s Miloševićem, što ćete videti i po tome što je ovde tako lako nekome reći da je ustaša, izdajnik; taj odnos prema Albancima, manjinama uopšte, ta bahatost…
Ali, zar se politička elita – od Dobrice Ćosića, SPC-a, intelektualaca, vojske, službi, svih – čim su ga poslali u Hag, nije odrekla Slobodana Miloševića; sve su na njega svalili…
Jesu, to je tačno. Milošević je bio žrtveni jarac, na njega je svaljen ceo teret, sva krivica. Problem je u tome što se niko nije pobunio protiv njegovog projekta. Osamdesetih, ovo je društvo mnogo drugačije izgledalo. Naime, niko pristojan, u bilo kom ozbiljnijem društvu, nije se usuđivao da izgovori neku uvredu na etničkoj osnovi. Tu nije bila potrebna nikakva država, nikakvi mediji…
Ovde se godinama govori o Kursadžijama, pa sam jednom, ne duže od minut, poželeo da vidim šta je to, o čemu je reč. E, baš u tom minutu čujem kako neko od učesnika priča vic: šta je to, pita, žalosna vrba. Znate šta je odgovor? Žalosna vrba je ona na kojoj ne visi Albanac. I vi onda mislite – ovo je skandal, biće nekih reakcija. Neće! Jedina reakcija je smeh. Nema RRA, medija, nema javnosti. Niko to nije ni zabeležio.
Ako se sećate, ma šta da je govorio, ma šta da kome poručivao, Milošević je građane učio da je uvek potrebno nekoga mrzeti. Da li je to Albanac, Hrvat, Slovenac, Bošnjak, opozicija, Đinđić, Amerika… Nije važno! U pitanju je zatvorenost mozga; zarobljeni um. U Srbiji danas svako svakoga mrzi. Uostalom, ako po sajtovima prođete kroz komentare čitalaca…
Kroz tu “kreativnost” nesrećnih anonimnih sveznalica, vjerujte, nikada ne prolazim…
Razumem Vas potpuno; to je nepodnošljivo. Ali, ma šta pisali, o bilo kojoj temi, videćete – ja bih toga uhapsio, ubio, taj je đubre, lopov, izdajnik i sl. Jednostavno, to je ušlo u medije, u život kao model, kao način ponašanja…
Nekada, u vreme komunizma, kroz to je prošao Milovan Đilas…
Nažalost, ne prolazi bolje ni danas…
Đilas je ovde oduvek bio najveća tema. Još u vreme komunizma, svim silama su se trudili da ga oblate, da bi ga na kraju, na najbukvalniji način – ekskomunicirali. U tome su učestvovali mnogi elementi: od “rusofila” ili IB-ovaca, preko titoista do kasnijih antikomunista… Znate, Milovan Đilas se mnogo drčno držao, mnogo žrtvovao, bio drugačiji. A to nikada nije popularno. Pored toga, u takvim situacijama, onaj ko kleveće uvek ima sumnju da predmet njegove mržnje u stvari zna ko je on i da ga zato i prezire. Čak i ako onaj koga klevećete to ne kaže direktno, budući da ste svesni i ko je on i ko ste vi, nekako pretpostavljate, osećate da vas on prezire. Što je najgore, vrlo dobro znate i – zašto.
Kada govorite da je mržnja krenula krajem osamdesetih, a da je društvo početkom iste decenije bilo potpuno drugačije, otvoreno, šta se u međuvremenu dogodilo? U pitanju je kratak vremenski period.
Da, ali iskustva su bila dramatična. Na kraju, to je ta “sloboda” koju je ovde doneo Milošević. Kakva sloboda? Pa, ta da ljude blatite po medijima, da ih vređate, da lepite etikete… Ovde se često govori o nedostatku solidarnosti, saosećanja… Sve je to posledica života u mržnji. Žao mi je što ne postoji instrument koji bi merio stepen mržnje u društvu. U nemoći i frustraciji u kojoj se nalazimo, to dođe kao terapija: uvek ti je neko drugi kriv i uvek nekoga mrziš. Naravno, to onemogućava bilo kakvu socijalnu koheziju i uspostavljanje nekih zajedničkih ciljeva. Da li postoji nešto nam je, kao političkoj zajednici, zajedničko, što nas vezuje? Ne! To nas ne zanima. I tu je, opet Vam kažem, najveća odgovornost Demokratske stranke.
Kada danas razgovarate sa ljudima iz Demokratske stranke – onim dijelom koji je marginalizovan – reći će vam da su nezadovoljni, očajni zbog načina na koji se vodi politika, zbog Deklaracije o pomirenju sa Socijalističkom partijom Srbije…
Mislim da postoje tačke u kojima je slabost i kukavičluk DS-a vidljivija: Rezolucija o Kosovu, Deklaracija o Srebrenici – iz koje je izbačen genocid – Ustav… Sve su to bile koncesije koje DS davala iz straha i slabosti. Drugim rečima, sve to je posledica činjenice da ovo razoreno društvo nikada nije oporavljeno. Atentat na premijera je bio otrežnjujući događaj, šok i videli ste da je, nakon ubistva, Đinđićeva popularnost naglo porasla. Pored običaja da se mrtav kralj ovde uvek slavi, da samo mrtvima priznajemo zaluge – ne može da nas ugrozi, pa zato – čini mi se da je građane u jednom momentu uplašilo saznanje čime su sve Đinđićevi protivnici u stanju da se posluže kako bi stigli do cilja. Mislim da svakoga 12. marta postoji ta nelagodnost pred spoznajom ko ga je ubio. I kada kažem – ko, ne mislim čak ništa personalno; mislim – koja je to Srbija učinila, kakva… A onda, kada govorite o razočarenjima… Izvinite, sve je stvar procene – šta od koga očekujete…
Šta Vi očekujete od, recimo, ovih izbora?
Prvo, i u državi i u DS-u, postoji drugi ešalon mladih, ambicioznih, obrazovanih ljudi koji misle da je vizija Zorana Đinđića ono što je Srbiji potrebno. Kada je reč o izborima, očigledno je da je Demokratskoj stranci neophodan svaki glas; zato ovolika hajka protiv tzv belih listića…. Da li je beli glas neka opasnost, mislim da nije. Ali, teorijski, ima smisla. Jer, nije svejdno sa kakvom ćete podrškom biti izabrani. Drugačije se ponaša neko ko je, kao Milošević, izabran sa 94 posto podrške, a drugačije onaj ko se jedva provukao. Kada je reč o mojim očekivanjima, naravno da ne očekujem mnogo. Nedavno sam se video sa visokim funkcionerom Demokratske stranke koji mi je rekao: “Znaš, mislim isto što i ti, ali ne može to brzo; moramo polako. Postoji otpor i nemamo snage da bilo šta pomeramo na dramatičan način.” Dakle, nažalost, ovo će mučenje trajati veoma dugo. U tom smislu, teško bi bilo očekivati neki hrabar i jasan potez.
Analitika, 12.03.2012.
Peščanik.net, 12.03.2012.