Najodlučnije i najiskrenije zahtevam od Skupštine Grada Beograda da mi nadoknadi materijalnu štetu koju sam zahvaljujući Gorepomenutoj pretrpeo u autobusu broj 31. Zahvaljujući ovako organizovanom javnom prevozu, za koji imam godišnju pretplatnu kartu, izgubio sam:
– 70 evra
– 9.000 RSD
– ličnu kartu (odranije poznatu čitaocima Peščanika i org. gonjenja)
– karticu moje izabrane štedione, a to je Poštanska, potonju mi je izabrala država kad je propala moja banka preko puta Pravnog
– takođe mi je, ili pre svega, ukraden kožni novčanik, manjeg formata, koji sam pre mesec i po dana kupio u Vojv. Šupljikca za 1.300 RSD
– pretpostavljam da ću za novu ličnu kartu platiti barem 2.500 RSD, pa moj materijalni gubitak (ako i opcigujem 300 RSD što sam zlosrećni novčanik nosio šest nedelja) iznosi: 21.000 RSD.
Nagodba
Iako najiskrenije slučaj stavljam na dušu Upravi Grada, priznajem da i sam snosim izvesnu odgovornost za nemio događaj, pa sam spreman da neočekivani gubitak bratski podelimo. Čovek je dužan sam da se stara o svojoj imovini, pogotovo onoj koja je pokretna, ali džeparoški uspeh čijom sam žrtvom danas bio ja ne bi bio moguć u iole pristojnom i humanom javnom transportu. Reći nekome da je sam kriv, i samo on da je kriv, što je dozvolio da bude opljačkan usred bela dana i u prisustvu barem sto trideset drugih putnika, isto je što i reći poginulome u ratu da je sam kriv što se nije bolje krio i što nije imao više sreće.
Čak i država, nekoliko barem prvih godina nakon oslobođenja ili kapitulacije, priznaje da je i ona odgovorna, jer je zaratila, pa udovici ili roditeljima mladopoginulog, kome dodeli posthumno čin hranioca porodice, šalje neku crkavicu svakog meseca, čime prihvata, država, čak i ako je bila napadnuta, suodgovornost za pogibiju ljudskog bića: država je ta koja je smrti otvorila vrata i odrešila joj ruke, ako joj možda i nije baš na državnim tocilima oštrila kosu.
Kompromis i samokritika
Ko mi je kriv što sam u svom još neuglačanom novčaniku, sa koga se još nije skinuo ordinarni fabrički lak, nosio gotovinu koja višestruko nadmašuje moju penziju! Hteo sam da kupim polovnu portugalsku mandolinu, ofarbanu u crno, čiji korpus, kad ga čovek gleda pa zažmuri, ostaje u pamćenju kao uvećana kapljica crne smole koja se cedi sa drvene bandere: to je oblik suze, koja se izdužila, ali se još nije okrunila i nije još krenula niz obraz. Mandolina, ah, ne beše više na prodaju, i ja sam kod Karađorđevog parka čekao autobus ka Terazijama, ljudi u zbegu pod otvorenim nebom i pod suncem kakvo u tuđini ne grije ovako ni dan-danas, jednako mi svi govorahu da jedino tridesetjedinica ide čak na Terazije, gde je kraj sveta, što se gradskog podvoza tiče!
Čekao sam svoj goreopisani usud dobrih četvrt sata, i tu počinje drugi krug moje paklene krivice: zdravstveni osiguranik koji ima tri stenta dužan je, za svoje dobro i radi blagostanja vlastitih krvnih sudova, da ide tri stanice peške, zar ne?
Napokon, homo sapiens koji se protivno zakonima fizike nađe u unutrašnjosti pretrpanog i preopterećenog gradskog autobusa, dužan je da čuva ono što je lakomisleno poneo. Ovo dakako ide u korist Gradske skupštine. U moj odštetni zahtev ne ulazi nijedan dinar kao nadoknada za pretrpljenu sramotu, poniženje koje oseti svaki čovek kad je ovako opljačkan: nije bio kadar da se stara o sebi.
Pa opet, koliko god bio s pravom kivan na sebe, još veću krivicu pripisujem gradskim ocima! Pa ta tridesetjedinica je centar za obuku džeparoša, ogledno takoreći pljačkaško dobro, ergo, ljudima koji su na čudovišan način iskorenili trolejbuse ka centru ispostavljam račun za snašavšu me utratu (učimo ruski sa Ljubom: utrata je gubitak, pa i mi zar ne kažemo „utraćiti”, „protraćiti”).
Sozercanije
Pristajem da moj gubitak Skupština grada i ja podelimo, predlažem dakle razgraničenje troškova, a halaliću joj dangubu i čekanciju koje mi ne ginu za novu ličnu kartu i karticu PŠ. Treće, znam da bi udovoljavanje ovoj mojoj pravednoj i hrišćanski uravnoteženoj molbi pokrenulo lavinu odštetnih zahteva, jer se baš u tome autobusu, tom poslednjem terazijskom mohikancu, i u ovaj mah ponavlja istovetna pohara, i Grad bi pao pod stečaj kad bi obeštetio sve građane koji se, isključivom i neoprostivom krivicom gradskih otaca, prevoze po prestonici ovako kako se prevoze, ali, s druge strane, mora neko i da gukne koju protiv zuluma koji trpe i izdžepareni i još neizdžepareni korisnici javnog transporta.
Prijavio sam telefonom nemio događaj i policiji, vi ste znači, sa Vračara otišli u Stari grad, pa jesam, kažem ja, nisam to doživeo kao obilazak zbratimljenih opština, ali jeste, to se desilo, izgleda da će se policija Starog grada okomiti na džeparoša, dve od tri lopovske stanice na njenoj su suverenoj teritoriji, ali ko god bude našao moju ličnu kartu, biću zahvalan ako mi je vrati, a ako se negde nađe i novčanik, premda oslobođen nepromišljeno ponetog keša, srce će mi biti na mestu.
Bilo bi mi drago da između Skupštine Grada i moje neznatnosti dođe do vansudskog poravnjanja, verujem da je naše sudstvo nezavisno, ali možda bi baš u parnici koju bih ja blagopokrenuo neko uhvatio da drži stranu jačem, pa bi ovaj naoko trivijalan događaj dospeo do Strasbura, gde bismo se brukali i ja i Srbija.
Ja sam Gradu samozatajno oprostio takozvanu udarnu rupu zahvaljujući kojoj je ležište moga menjača siehalo v storonu i zahtevalo dosta majstorskog truda da opet prorade sve brzine, ali ako vlastelu ne budemo pozivali na odgovornost za njene manje brljotine, za njene prosečne bezobrazluke i za njeno neznanje koje je zapanjujuće u svojoj svestranosti i sveobuhvatnosti – kako ćemo joj ispostaviti račun za štetu koju neprestano nanosi čitavim privrednim granama i čitavim pokolenjima!
Za duševne moje patnje, kak i bylo skazano, nikom ništa. Mea maxima culpa. Ali neću dopustiti da onaj ko ide razbojnicima na ruku odugovlači sa odštetom – očekujem 10.500 RSD u roku od sedam radnih dana. Molba tj. odštetni zahtev stupa na snagu činom objavljivanja. Eventualno nečitanje ovoga glasnika ne opravdava optužene, i ne odlaže izvršenje.
Peščanik.net, 25.06.2019.