Izborna kampanja se bliži kraju i vreme je za izbor. Britaniji je potrebna pomena. Na unutrašnjem planu, ekonomski oporavak je još uvek slab, a socijalna kohezija ugrožena nejednakom raspodelom tereta ekonomske krize i stalnim pokušajima smanjenja države blagostanja. Na međunarodnom planu, Britanija je traumatizovana ratovima koje vodi i kao i naši susedi prestrašena Vladimirom Putinom, usponom džihadističkog terorizma i velikim prilivom imigranata. U nekim delovima zemlje, nacionalni i verski identiteti ugrožavaju tradicionalnu solidarnost, dok su privatnost i sloboda pod sve većim pritiskom u godini u kojoj obeležavamo 800. godišnjicu donošenja Magna karte. Građani žive duže, zdravije i ispunjenije živote nego ikada pre, ali su mnogi od njih izloženi stresu koji politika ne razume i teško rešava.
Ovo je kontekst u kome ocenjujemo rezultate odlazeće koalicije i izbor koji se 7. maja nudi glasačima. Pre pet godina laburisti su bili iscrpljeni i razjedinjeni zbog ratova, recesije i Gordona Brauna. Zemlja je bila spremna za promenu. Nadali smo se da će značajno prisustvo liberalnih demokrata u parlamentu, zajedno sa ključnim laburističkim tradicijama, reformisati politiku posle skandala sa troškovima poslanika. To se nije dogodilo. Umesto toga, konzervativci su zajedno sa liberal demokratima vladali pet teških godina.
Taj eksperiment se svakako bliži kraju. Odlazeća vlada je pokazala da koalicije mogu da funkcionišu, što je važno, i može da se ponosi svojim dostignućima, naročito kada je reč o jednakom pravu na brak i humanitarnoj pomoći širom sveta. Ali njeni loši rezultati, što je pokazala i naša serija tekstova o tome, u velikoj meri su posledica odluke da se sprovede katastrofalna politika štednje. Insistirajući da najugroženiji podnesu najveći teret ekonomskog i finansijskog sloma za koji nisu odgovorni oni, ova politika je doživela moralni neuspeh. O tome najbolje govore podaci o milion poseta godišnje bankama za hranu, što je šokantan broj za zemlju koja je još uvek veoma bogata.
Dejvid Kameron je bio slab premijer. U pitanjima kao što su Evropa, integritet Ujedinjenog kraljevstva, klimatske promene, ljudska prava i širenje ekonomije slabo plaćenih poslova, spremno je poveo konzervativce ka najmračnijim tradicijama tačerizma. Sve to je naročito razočaravajuće posle njegovih obećanja promene.
Ova predizborna kampanja konzervativaca nastavila je u istom smeru. Kada je reč o ekonomiji, partija nudi nastavak programa štednje (rezovi u visini od 12 milijardi funti) koji će dodatno pogoršati živote najugroženijih, bez ikakvih naznaka o tome kako će bogati platiti svoj deo. Na međunarodnom planu, konzervatici planiraju referendum o članstvu Britanije u Evropskoj uniji, za koji se mnogi od njenih aktivista nadaju da će završiti izlaskom iz EU. Spremni su i na izolacionističko napuštanje britanskih obaveza prema međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, čemu će se ovaj medij, za razliku od većine drugih, uvek protiviti. Istovremeno, konzervativci čine sve da otuđe Škotsku i time ugroze i Ujedinjeno kraljevstvo. Ako referendum iz 2017. zaista dovede do napuštanja EU, to bi moglo da pokrene novi zahtev za izlazak Škotske iz Ujedinjenog kraljevstva. Ova konzervatvna kampanja je bila jedna od najprizemnijih u poslednjih nekoliko decenija.
Ključni prioritet 7. maja je da se zaustave konzervativci i zamene održivom alternativom. Ideja vodilja ovog medija je sadržana u rečenici Džona Mejnarda Kejnsa iz govora u Mančesteru 1926: „Politički problemi čovečanstva su kombinacija tri stvari: ekonomske efikasnosti, socijalne pravde i slobode pojedinca“. Sedmog maja treba da izaberemo parlament i vladu koji prolaze Kejnsov test.
Mnogi su izgubili veru u čitav sistem i smatraju da je dvopartijski model zastareo, jer ne nudi zadovoljavajuće odgovore na probleme savremenog društva. Mi u Gardijanu zahtevamo promenu izbornog zakona već više od sto godina i verujemo da će se našim zahtevima izaći u susret već 8. maja. Ali je za sada to jedini sistem koji imamo. Kako da ga iskoristimo?
Na optužbu da su omogućili postojanje vlade čije rezultate odbacujemo, liberalni demokrati ističu svoj doprinos u ublažavanju i blokiranju predloga i odluka vlade u pitanjima kao što su Evropa, klimatske promene, dečiji dodatak i ljudska prava, i da bi bez njihovog uticaja stvari bile još gore. To u velikoj meri potkrepljuje stav da bi sledeći saziv parlamenta bio dodatno ojačan prisustvom liberalnih demokrata i njihovim insistiranjem na političkoj i reformi građanskih sloboda, što su i do sada činili, naročito posle Snoudenovih otkrića. Slično je i sa zelenima koji bi dali značajan dopirnos raspravi o klimatskim promenama i održivom razvoju. U izbornim jedinicama gde se odlučuje između predstavnika ovih partija i konzervativaca, kao što je to slučaj na jugozapadu zemlje, predlažemo da glasate za zelene i liberalne demokrate. Ali to nije pravi odgovor.
U Škotskoj politika prolazi kroz kulturnu revoluciju: njena energija i angažman su zadivljujući i dobrodošli, a stepen registracije glasača je primer za celu Britaniju. Ukoliko su ankete tačne i Škotska narodna partija osvoji većinu glasova, moramo da poštujemo taj izbor i očekujemo da će sve partije koje veruju u uniju i jednaka prava svih njenih građana učiniti isto. Činimo to iako verujemo da nacionalizam nije rešenje za probleme sa kojima se suočavaju građani ovih ostrva. Razlaz nije odgovor, ni u Evropi ni u Ujedinjenom kraljevstvu. Još uvek verujemo da unija počiva na nečem dragocenom – socijalnoj i ekonomskoj solidarnosti četiri nacije – i da je to nešto što moramo da čuvamo i jačamo.
To nas dovodi do laburista. Bilo je situacija kada je glas za laburiste bio u najboljem slučaju praktična odluka, izbor manjeg zla. To sada nije slučaj. Naravno da postoje problemi. Partija je vođena pogrešnim instinktima kada je reč o građanskim slobodama, kaznenoj politici i nuklearnom programu Trident, u vezi sa kojima pokazuje priličnu rigidnost. Mnogi preispituju Milibandovo liderstvo i da li poseduje onu neuhvatljivu osobinu koja inspiriše ljude.
Međutim, Ed Miliband je sazreo tokom ove kampanje. Možda ga ne krasi medijska harizma, ali to je ionako precenjeno svojstvo. Pokazao je nepokolebljivost i pre svega jak osećaj za pravdu. On razume jedno od najvažnijih pitanja vremena u kome živimo – nejednakost. Dok mnogi konzervativci prosto ignorišu zjapeći jaz između siromašnih i bogatih, laburisti barem pokušavaju da uspore ili preokrenu trodecenijski marš ka sramno nejednakom društvu. Laburisti najstrasnije govore o socijalnoj pravdi, otporu predatorskom kapitalizmu, investicijama, reformama i jačanju javnog prostora, ulozi Britanije u Evropi i međunarodnom razvoju.
Laburisti u svakoj oblasti mogu da učine više i bolje. To je ono što ih razlikuje od konzervativaca. Dok laburisti planiraju da ponište porez spavaće sobe, konzervatici insistiraju na rezovima od 12 milijardi funti u socijalnom osiguranju, koji će izazvati konkretne i bolne posledice u životima mnogih ljudi. Čak i ako ne utiču direktno na vaš život, uticaće na život vašeg komšije sa invaliditetom koji se oslanja na državne socijalne usluge koje će odjednom biti ukinute, ili na komšinicu prekoputa koja već radi dve iscrpljujuće smene kako bi prehranila svoju decu bez pomoći dečijeg dodatka koji će biti sve manji. Za te ljude, i za mnoge druge, laburisti mogu da znače veliku promenu.
Ovaj medij nikada nije navijao za laburiste, niti to čini sada. Ali jasno je da su laburisti jedina nada pred izazovima sa kojima se suočavamo. Sedmog maja, kada ova zemlja bude odlučivala o svojoj budućnosti, nadajmo se da će izabrati laburiste.
The Guardian, 01.05.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 04.05.2015.