Sada, kada je vladavina Muamera Gadafija u Libiji takoreći završena, postavlja se pitanje: šta je sledeće? Niko od insajdera ne zna, dok mi koji nemamo uvid u razgovore između pobunjenika i njihovih saveznika na Zapadu – znamo još manje.
Ovog puta barem svi razumeju (ili bi svakako trebalo da razumeju) da „promena režima“ označava samo početak priče, ne i njen kraj. U svakom slučaju, ovog puta (što je velika razlika između postgadafijevske Libije i na primer postsadamovskog Iraka), libijski narod vodiće glavnu reč; ovo je bio njihov rat, i uskoro će i pobeda biti njihova, a ne naša.
U tom smislu, politika predsednika Baraka Obame koja je podrazumevala podršku pobunjenicima samo u onome što niko drugi nije mogao da obavi – politika koju su njegovi kritičari osuđivali kao preveliko ili premalo uplitanje – ispala je baš kako treba.
Da nije bilo selektivnog bombardovanja određenih meta na početku konflikta, a kasnije bespilotnih letelica opremeljenih za nadziranje i napad, kao i komandno-kontrolnih mreža tokom celog sukoba, skoro je izvesno da bi pobuna bila ugušena. (Moja pretpostavka je da su CIA i pripadnici specijalnih jedinica drugih zapadnih zemalja takođe pomogli pri obuci pobunjeničke vojske na terenu.)
U isto vreme, budući da je nivo umešanosti SAD u ovaj konflikt bio nizak (u poređenju sa drugim NATO zemljama, posebno Britanijom, Francuskom i Italijom, koje su mnogo zainteresovanije za sudbinu Libije), pravilo „kad polomiš, moraš i da kupiš“ – ovde se ne može primeniti.
Republikanski senatori Džon MekKejn iz Arizone i Lindzi Grejem iz Južne Karoline dali su danas stvarno uvredljivu izjavu čestitajući „našim britanskim, francuskim i drugim saveznicima, kao i našim arapskim partnerima, posebno Kataru i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, na njihovoj rukovodećoj ulozi u ovom sukobu“, dodavši, takoreći usputno, da „Amerikanci mogu biti ponosni na ulogu koju je naša zemlja odigrala u naporima da Gadafi bude poražen, ali nam je žao što je ovaj uspeh tako kasno postignut zbog propusta SAD da upotrebe punu snagu naše avijacije.“
Kao prvo, period od šest meseci, iako duži nego što je većina očekivala (a koji u svetu gde se kablovske vesti emituju 24 sata dnevno predstavlja večnost), nije predug za operaciju svrgavanja jednog diktatora koji je uspeo da ostane na vlasti skoro 42 godine.
Kao drugo, da su dvojica istaknutih demokrata dali ovakvu izjavu nakon što je na primer predsednik Džordž V. Buš pomogao u svrgavanju talibanske vlasti u Avganistanu, bili bi optuženi da su ogorčeni protivnici republikanaca, ili čak i nešto gore.
Da je Obama preduzeo ozbiljniju vazdušnu intervenciju u Libiji, ili da je, još gore, poslao američke kopnene trupe na teren (kao što su zahtevali neki neo-konzervativci), i da se nakon toga Gadafi predao ili da je poginuo u ruševinama svoje palate, ceo svet – a verovatno i sami pobunjenici – bio bi razjaren „imperijalističkom agresijom“ i zahtevao bi od SAD da uspostave mir u zemlji, a zatim bi ih oštro kritikovao ukoliko bi naši napori da to učinimo propali.
Međutim, čak i sada, libijski narod ne može sam ponovo da uvede mir ili obnovi razrušenu zemlju. Zahvaljujući, najvećim delom, četrdesetogodišnjoj Gadafijevoj vladavini, u Libiji ne postoje nikakva demokratska tradicija niti institucije, ekonomija je u raspadu, vojska i policija uzmiču i – koliko god da su pobunjenici tokom poslednjih par meseci naučili da manevrišu protiv neprijateljske vojske i koordinišu napade na gradove – ostaje otvoreno pitanje koliko bi bili sposobni da održavaju javni red i mir u tim istim gradovima.
Mnogo toga se može naučiti iz onoga što je urađeno, kao i onoga što nije urađeno, tokom prvih meseci okupacije Iraka koju su predvodile SAD. Nadajmo se da neko pokušava da nađe način kako da se ono što je naučeno u Iraku primeni u Libiji.
Na primer:
Neodložno zavesti red i mir. Da su vlasti predvođene SAD upucale par pljačkaša u prvim danima nakon što je Sadam Husein pobegao iz Bagdada (umesto što su prikazivale haos kao neobuzdano iskazivanje sreće zbog činjenice da je zemlja oslobođena, kao što je to činio Donald Ramsfeld), okupacija Iraka mogla je krenuti mnogo drugačijim tokom. Nakon što Gadafi bude svrgnut, nove vlasti, ko god bili njeni predstavnici, mogu proglasiti policijski čas, možda čak i vanredno stanje, barem na jedno vreme. Ovo ne mora nužno da bude razlog za zabrinutost, već je verovatno i od ključnog značaja, ne samo kako bi ostaci progadafijevskih snaga bili sprečeni da nastave sa borbom, već i kako bi se obuzdale frakcijske i plemenske tenzije među samim pobunjenicima.
Kao preduslov za zavođenje reda, vođe pobunjeničkih snaga moraće da nađu način kako da dele moć, barem kratkoročno. Ovo može biti težak posao. „Pobunjeničke snage“ sastoje se iz barem desetak frakcija, od kojih se neke međusobno ne podnose. (Pre samo par nedelja, jedan od glavnih komandanata pobunjenika ubijen je gotovo izvesno od strane jednog od suparničkih vođa.) Ostaje nam samo da se nadamo da su se pobunjenici već dogovorili kako će podela vlasti potencijalno izgledati. Ako nisu, stvari bi mogle prilično da se iskomplikuju.
Deblokirati novac. Na početku ovog sukoba, zapadne države zamrzle su imovinu Libije (samo u Americi u pitanju je suma od 30 milijardi dolara), do uspostavljanja novog režima. Obamina administracija priznala je Nacionalno tranziciono veće kao legitimnu vladu (kao uostalom i najveći broj zapadnih zemalja koje su uključene u ovaj sukob), i zvaničnici sada tvrde da će sredstva biti odblokirana.
Važna lekcija ne samo postsadamovskog Iraka, već i Avganistana, Arapskog proleća, kao i skoro svakog drugog političkog preokreta ovih dimenzija u istoriji jeste da revolucije stvaraju velika očekivanja – i ako ta očekivanja barem delimično ne budu ispunjena, tiranija se vraća ili dolazi do eksplozije haosa. Jedan od načina da se ovakva zla kob izbegne jeste da se ljudima obezbede poslovi, a jedan od načina da se to učini jeste finansiranje projekata. Mnogo toga u Libiji je potrebno ponovo izgraditi ili izgraditi od temelja. Novac treba da bude usmeren u ovu vrstu projekata što je pre moguće.
Ključna fraza je, naravno, „što je pre moguće“. Nadajmo se da je već pripremljen neki mehanizam koji se može brzo aktivirati, a koji će upravljati tokovima novca i nadgledati ih. Ovaj mehanizam ne mora da bude savršen i odobren od strane Međunarodnog monetarnog fonda. Na neki način, možda je i bolje ako on obuhvati tradicionalne, ili na neki način stanovništvu bliske mreže vlasti. Međutim, ako se novac samo sruči u zemlju, to je siguran put ka inflaciji, visokom nivou korupcije (nešto malo korupcije je gotovo neizbežno, ali dalje od toga može biti pogubno) i odsustvu pravog razvoja.
Nakon što se ustanovi jedan ovakav mehanizam, novac treba usmeravati u lokalne projekte – po mogućstvu što veći broj malih projekata – nakon (hitrih) konsultacija sa ljudima koji znaju šta je potrebno i u isto vreme izvodivo unaprediti, ako ne i pod njihovom direktnom kontrolom. Irak je, kada je ovo u pitanju, loš primer. Kada su nakon određenog odugovlačenja SAD dodelile sumu od 18.5 milijardi dolara za ekonomsku obnovu Iraka, novac je potrošen na velike projekte koji su povereni zapadnim firmama, čiji menadžeri nisu imali pojma o lokalnom prilikama. Na primer, veoma mnogo novca potrošeno je na izgradnju nove elektrane – međutim, nisu postojali dalekovodi koji bi struju dopremili do lokalnih domaćinstava. Velika količina novca takođe je bila namenjena izgradnji novog pogona za obradu otpadnih voda – ali ugovor nije obuhvatao postavljanje cevi koje će skupljati otpadne vode.
Pomoći u brzoj organizaciji lokalnih izbora. Naivno je očekivati da će nova Libija odmah postati demokratska zemlja. Međutim, kakav god sistem da se pojavi ili razvije, male su šanse da se on na miran način održi ukoliko dovoljno veliki deo stanovništva ne bude osećao taj sistem kao svoj, u čijem uspehu i sam ima udela. Možda su najveće greške koje su američke okupacione vlasti načinile u postsadamovskom Iraku (osim što su tolerisale pljačkaše, rasformirale vojsku i zabranile članovima Baat partije da se zapošljavaju na državnim funkcijama) bile naimenovanje premijera i stvaranje komplikovanog sistema poslaničkih klubova za izbor nacionalnog parlamenta. Mnogo bi bilo bolje da je prihvaćena plemenska i regionalna priroda Iraka kao osnova za stvaranje foruma za izbor lokalnih predstavnika vlasti – ukratko, da je dopušteno da se vlast izgradi na više „organski način“, iz najširih slojeva.
Možemo samo da se nadamo (i ponavljam, ukoliko ovo nije slučaj stvari će brzo krenuti lošim putem) da među diplomatama, obaveštajcima i drugim savetnicima koji su se sastajali sa pobunjenicima tokom proteklih nedelja i meseci, postoje bar neki ljudi koji nešto znaju o društvenoj strukturi Libije – i da će visoki zvaničnici, koji sigurno (i razumljivo) ne znaju mnogo o ovoj temi, saslušati ove ljude.
Moguća uloga CIA? Sreća je da je general Dejvid Petreus imenovan za šefa Centralne obaveštajne agencije i da će na tu poziciju stupiti šestog septembra. Tokom prvih par meseci okupacije Iraka, Petreus, koji je u to vreme bio komandant 101. vazdušne divizije, učinio je u severnom Iraku (naročito u Mosulu, glavnom gradu pokrajine Nineveh) sve što je potrebno nekako uraditi i u Libiji. Uveo je red i mir putem velikog broja patrola, organizovao lokalne izbore uz pomoć lokalnih vođa i finansirao hiljade projekata za rekonstrukciju koristeći novac koji je Sadam Husein sakrio u svojim palatama. (Ovaj novac, poznat pod imenom Komandantov program za reagovanje u vanrednim situacijama, koristili su mnogi američki komandanti u Iraku za slične projekte, a ne samo Petreus).
Pitanje je da li će se CIA pod vođstvom Petreusa prihvatiti posla uvođenja ovakvog programa u Libiji. (Agencija nema ni jasan mandat ni kulturološku predispoziciju da sprovodi „operacije uspostavljanja stabilnosti“. A Stejt department, koji se priprema da otvori ambasadu u Tripoliju čim se slegne prašina, verovatno će insistirati na tome da preuzme vodeću ulogu na ovom području u meri u kojoj će SAD uopšte imati ulogu u ovoj zemlji).
Pa ipak, CIA može (a i hoće ako joj bude naređeno, čak i da Petreus ne postaje novi direktor), da obavlja obaveštajne zadatke koji bi pomogli da se ustanovi gde je najbolje uložiti sredstva namenjena za stabilizaciju zemlje. U svakom slučaju, budući da će Petreus biti na funkciji koja odgovara članu kabineta, bilo bi glupo da se njegovo iskustvo u ovim pitanjima ne iskoristi. (Neki funkcioneri Bele kuće ne veruju u potpunosti Petreusu i smatraju ga previše ambicioznim – što je jedan od razloga što on nije imenovan na poziciju načelnika generalštaba. Ali će oni to najverovatnije preboleti.)
Zadržati međunarodni karakter operacije. Iznad svega (i ja sam uveren da Bela kuća ovo smatra jednim od osnovnih principa), koji god tip vlasti da bude stvoren u Libiji i kakvi god programi rekonstrukcije da nastupe u formi međunarodnih ponuda, SAD neće biti na čelnoj poziciji. Niti treba da bude. Predsednik Obama se odlučio da ovu misiju preduzme odlučno, ali u ograničenim okvirima, i možemo se kladiti, koliko je to uopšte moguće u američkoj politici, da će se ovo angažovanje zadržati u granicama „odlučnog, ali ograničenog“.
U današnoj izjavi Obama je pohvalio operaciju u Libiji, između ostalih stvari, i kao demonstraciju toga „šta međunarodna zajednica može da postigne kada se udružimo i nastupimo kad jedan“. Još od kraja hladnog rata Amerikanci su čekali da saveznici odluče da preuzmu odgovornost, dok su se saveznici žalili (u nekim slučajevima neiskreno) na tendenciju Amerike da dominira događajima. Sve ukazuje na to da je Obama odlučan da Libija ostane pozornica – tokom rata i mira, konflikta i njegovog razrešenja – na kojoj će se želje učesnika sa obe strane Atlantika (hajde da ovde uključimo i ostale saveznike iz arapskog sveta) obistiniti.
Slate, 22.08.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 25.08.2011.