Bivši specijalni koordinator Pakta stabilnosti jugoistočne Evrope Bodo Hombah nedavno je izjavio da je Vučić pametan i da ne ide glavom kroz zid. Premijera Srbije rado primaju u Briselu. Nije to loše, ali nije ni dobro, jer ignorišući premijerovu političku prošlost koče savladavanje struktura domaće šovinističke prošlosti. Da li se Brisel slučajno ili planski oslanja na bivše evromrsce i ekstremne desničare, a potonje konvertite i prebege? Ima li u traženju ovakvih oslonaca nekog sistema? Neke originalnosti svakako nema jer su prebezi odvajkada bili pouzdan oslonac vlasti. U našem prostoru koji je stolećima turčen i kauren zorli (silovite) konverzije nisu bile retke. Opisujući seraskera (vojnog zapovednika) Omer-pašu Latasa, Ivu Andriću nije promakao njegov renegatski zaborav. Prebezi su se, piše Andrić, napili vode zaborava koja ih oslobađa nepodnošljivih sećanja. Zaborav stvara izolovani pojas između onoga što je bilo i onoga što je sad bez koga renegat ne bi mogao živeti. Modernije rečeno, na delu je ovladano sećanje. Ali danas to nije donekle razumljiva mimikrija koja spasava živote pod tuđinom, nego je pragmatična konverzija koja čuva vlast. Još manje je reč samo o tome kako stvrdnuti u novom liku, a da te kao pojedinca prošlost ne proganja i savest ne grize.
Problem je složeniji zato što danas prebezima opraštaju i njihove bivše pristalice. Raniji naprednjački evromrsci, a današnji evrofili, uprkos zaokretu, imaju u očima nacionalista još uvek nepoljuljani moralni kapital patriota. Upravo se tu problem zagnojio. Malo je ko zamerio Vučiću kada je aprila prošle godine u Zagrebu zajedno sa osvedočenim šovinistom Antom Kotromanićem obilazio počasnu hrvatsku gardu ili kada je onomad priznao celovitost Ukrajine. Zašto? Zato što je biračko telo svuda u regionu nacionalističko. Kao da su u Srbiji samo bivši radikali mogli da prođu neoštećeni nakon kompromisa oko Kosova. Gro biračkog tela veruje da Toma Nikolić ne može da izda, jer ima rezervni radikalski moralni kapital iz prošlosti i još je pride četnički vojvoda. Doduše, neki nacionalisti su mu zamerili napuštanje Šešelja, ali kada se kompromis oko Kosova postigao, onda dodaju da je tako moralo biti. Veruje se da su bivši „patrioti“ to učinili nevoljno i da druge nije bilo. Slično je i u Hrvatskoj gde birači samo proverenim borcima iz Domovinskog rata mogu oprostiti eventualno popuštanje izbeglicama i Beogradu. Kako izgleda, sve dok je biračko telo nacionalističko, nepopularnu politiku u regionu mogu bez većeg otpora voditi samo bivši ekstremni desničari. O tome je nedavno uverljivo govorio prof. Ivo Visković. Politički centar je daleko lakše optužiti za izdaju, a levicu niko i ne sluša. Nije to prolazno raspoloženje javnog mnjenja, ni epizoda domaće politike, nego proces dužeg ritma. Radi se o bunkermentalitetu i revanšizmu biračkog tela. Izgleda da to nije promaklo ni analitičarima u Briselu. Zato što nepopularne poteze u nacionalističkim sredinama mogu vući samo pripitomljeni šovinisti, Brisel izgleda među njima traži oslonac. Upravo na ovakvoj osnovi srpska desnica danas gradi hegemoniju.
Šta onda činiti? Da li aktuelnoj vlasti pružiti podršku uz lekoviti zaborav njene prošlosti? Naprotiv, treba uzburkati prošlost i ne zaboraviti zarđale kašike kao unutrašnju bit prerušenih radikala. Treba podsetiti one koji žele da okrenu stranicu da je nisu pročitali. Nije reč o moralističkoj opomeni pojedinim konvertitima nego o potrebi suočavanja sa šovinističkom prošlošću širih struktura. Drugim rečima, ne radi se o ličnom, nego o javnom svladavanju prošlosti.
Politika, 06.08.2014.
Peščanik.net, 07.08.2014.