Povećanja

Pre desetak dana Predsednik Srbije je primio naše „srebrne“ odbojkašice, koje su u finalu Evropskog prvenstva sa Turskom, posle sjajne igre u neizvesnom meču punom preokreta, ipak poražene. Tom prilikom, uz zaslužene reči pohvale za igru i rezultate, pominjući finansijsku nagradu koju će odbojkašice dobiti za osvojenu medalju, najavio je veliko povećanje takvih nagrada. Govoreći o predstojećim olimpijskim igrama u Parizu 2024. rekao je „računajte da je Pariz za nas najbitniji, podići ćemo nagradu na 100.000 za zlato, a može da se desi da podignemo i na 200.000 za svaku zlatnu medalju“.

Prekjuče je, na dočeku naše muške košarkaške reprezentacije, osvajača srebrne medalje na svetskom prvenstvu na Filipinima, egzaltirano ali kategorično potvrdio povećanje nagrada i to na veći od dva pomenuta iznosa. „Povećavamo nagrade. Za zlato će svako od vas dobiti 200.000 evra. Dramatično veće nagrade, za zlato u Parizu svako dobija po 200.000 evra“, rekao je.

Inače predsednik je potpuno nenadležan za donošenje ovakve odluke. Reč je o pitanju koje je uređeno Zakonom o sportu i Uredbom o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama, pitanju koje je u isključivoj nadležnosti Vlade. Ali, znajući faktičku težinu koju u okvirima „sistema“ imaju sve predsednikove ideje, želje ili kako on voli reći, molbe, najavljeno povećanje se može smatrati izvesnim.

I do sada su naši sportisti mogli da računaju na velike novčane nagrade od države za uspehe na Olimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima. Te nagrade su, na primer, za osvajače medalja na poslednjim Igrama u Tokiju 2020. iznosile 70.000 evra za zlatnu medalju, 60.000 evra za srebrnu, 50.000 evra za bronzanu. Bile su značajno uvećane u odnosu na one u Rio de Žaneiru 2016. a čak udvostručene u odnosu na one u Londonu 2012.

Treba pomenuti da dobitnik medalje, osim ove jednokratne nagrade, stiče i pravo na „nacionalno sportsko priznanje“ koje podrazumeva i doživotno mesečno novčano primanje, počevši od 40. godine života. Ono za dobitnika zlatne medalje iznosi tri neto prosečne mesečne plate iz decembra prethodne godine, dakle u ovom trenutku preko 2.500 evra mesečno ili oko 30.000 godišnje do kraja života a osvajači drugih medalja stiču pravo na doživotno novčano primanje u srazmerno manjem iznosu. Uživanje ovog prava u periodu od nekoliko decenija višestruko uvećava vrednost nagrade.

Pri postojećem stanju stvari, iznosi nagrada koje Srbija daje osvajačima medalja su već ubedljivo najveći u konkurenciji sa republikama bivše Jugoslavije i znatno, čak nekoliko puta veći od mnogih daleko bogatijih zemalja. A ako, odnosno kada, predsednikova ideja bude realizovana, ti iznosi biće gotovo utrostručeni što bi Srbiju u svetskim razmerama svrstalo u grupu od 6-7 država koje isplaćuju ubedljivo najveće nagrade.

Koliko god se radovali uspesima svojih sportista, koliko god ih želeli, u normalnim prilikama u normalnoj državi takvo enormno povećanje bi moralo da podrazumeva kakvu takvu prethodnu raspravu o pitanjima koje ono neizbežno otvara. Ali povod za ovaj tekst nije (utopistička) ideja da se pokuša inicirati rasprava o racionalnosti i opravdanosti ovakvog povećanja nagrada za osvajače medalja, već koincidencija s jednim drugim povećanjem i odnos nadležnih i javnosti prema njima.

O povećanju nagrada za dobitnike medalja sve do predsedničkog prijema u čast odbojkaških reprezentativki praktično nije bilo reči, nije ni pominjano. A i nakon predsedničkog obećanja niko iz Vlade, ministar finansija ili ministar sporta to nije komentarisao. I mada Vlada, nadležna za to, još nije donela odgovarajuću odluku, ovo je povećanje, bez sumnje najveće ikada, izvesno.

I jedno drugo povećanje koje je istovremeno najavila Vlada Srbije biće uskoro izvesno. Ali za razliku od prethodnog, ovo povećanje nije apsolvirano preko noći, o njemu je bilo itekako mnogo razgovora. I tek nakon višemesečnih neuspešnih mučnih pregovora Vlade sa sindikatima i Unijom poslodavaca ministar finansija je najavio da će Vlada Srbije doneti odluku o minimalnoj zaradi koja će od 1. januara 2024. godine iznositi 47.154 dinara, odnosno 400 evra.

Jasno je da stvari nisu potpuno uporedive. Ali je groteskan kontrast između brzine i nepodnošljive lakoće sa kojom je prihvaćeno prvo povećanje i mučnog natezanja koje je prethodilo drugom. I zaista je prvorazredni cinizam da vlast i njega, nekorektno manipulišuči statističkim podacima, predstavlja kao „najveće povećanje ikada“.

Peščanik.net, 14.09.2023.

Srodni link: Mijat Lakićević – Kako je parizer pojeo Vučića