Jedan od šefova Deutsche banke, Jürgen Fitschen, prošle nedelje je održao govor na bankarskoj konferenciji u Frankfurtu. Ti sastanci se redovno održavaju i on uvek govori na njima, ali van dometa javnosti. To je greška. Fitschenov govor oduzima dah.
Posle ovog govora svima je jasno da bankari nisu naučili lekcije iz finansijske krize. Jedan od najmoćnijih nemačkih bankara opet je napadao političare i rugao se njihovim naporima da donekle ograniče ludilo finansijskih tržišta. Arogancija ovih ljudi je ostala ista kao i pre krize. Oni nisu naučili ništa i još uvek se nikoga ne boje. Politika je zakazala.
„Besmislica“ je česta reč u Fitschenovom govoru. Tako on odbacuje svaku kritiku međunarodnih banaka posle velike krize. Setimo se straha javnosti kada je počela da kruži fraza „prevelike da propadnu“. I zaista, mnoge banke su toliko ogromne da se države nisu usudile da ih puste da propadnu. Posledice toga osećamo danas. Ali Fitschen kaže: „Uskoro ćemo prestati da ponavljamo ovu besmislicu.“
O razdvajanju investicionih i komercijalnih banaka, čime bi se rizični poslovi investiranja odvojili od klasičnih štednih uloga, Fitschen kaže: „Još uvek ne uspevam da proniknem u smisao odvojenog bankarskog sistema“. O porezu na finansijske transakcije, koji bi donekle usporio vratolomni tempo berzanskog trgovanja: „Prilično besmisleno“. O globalnim pravilima bankarskog poslovanja: „Povratak u mračno doba“. Po njegovom mišljenju, povećana sigurnost ne sme da ugrozi konkurentnost: „Ako napravite kola koja idu 20 km na sat, dobijate sigurno vozilo – ali probajte da ga prodate.“
Da li je ovde stao?
Ne, otišao je i korak dalje govoreći o veličini banaka: „Veličina nije problem, već prednost“. Onda je naveo primer velike banke, misleći na JP Morgan, koja je bila u stanju da prebaci svoje velike gubitke u London, a da se ne destabilizuje. To jest da plati kaznu od milijardu dolara. Tako smo naučili da banke treba da budu što veće da bi eventualno mogle da plate kazne zbog svojih delimično prljavih poslova.
Dileri droge su prinuđeni da šire svoj biznis da bi imali novca za advokate. Prikladno poređenje? Deutsche banka ima pravne ofise u mnogim gradovima sveta: Dubai, Brisel, Njujork… I tužbe su svuda slične: prevare, pranje novca, prikrivanje rizika, manipulisanje kamatama i konačno, špijunski skandal sa Leo Kirschom.
Jürgen Fitschen je postavljen za jednog od šefova ove banke da bi napravio „kulturološki zaokret“. Očigledno je izabran pogrešan čovek. Ovom banksteru priliče Nietzscheove reči: „Nikada ne reci – nije trebalo to da uradim, već uvek – čudi me da to nisam uradio već sto puta.“
Živimo u vremenu koje je najbolje opisao Fitschenov prethodnik, Hilmar Kopper: „Novac se nikada u ljudskoj istoriji nije kretao brže i u većim količinama. I nikada se nije do te mere poigravao planetom kao u eri globalizacije“. Ovo zvuči kao opštepoznati stav. Ali da li ga zaista razumemo? Moć novca izvire iz njegovog stalnog suprotstavljanja politici. A politika neprekidno zakazuje.
Međunarodni monetarni fond je troškove i rizike finansijske krize još 2009. procenio na nekoliko biliona dolara. Od početka krize 2008. špekulacije cenama hrane prouzrokovale su glad i nerede u desetinama zemalja.
Ljudi kao Fitschen neće doneti promenu. Šta mi možemo da uradimo? Kada ćemo početi da od naših političara zahtevamo da zaustave takve ljude? Dok se to ne desi, mogli bismo makar da prestanemo da se udvaramo Fitschenu, a ne da ga pozivamo na „sastanak ekonomskih lidera“ kao Süddeutsche Zeitung prošlog vikenda, ili da mu dižemo medijski spomenik kao Die Zeit: „Kada je Fitschen išao sa ocem na oranje, shvatio je da se ne može kontrolisati sve, na primer vetar i vreme. Treba iskoristiti povoljan trenutak, naoružati se strpljenjem, a kada stvari krenu naopako, ne treba odustajati već biti uporan, čak tvrdoglav, ali uvek sa izvesnom dozom skrušenosti.“
Svi znamo da našom ekonomijom ne rukovode građani, ni aristokratija, već samo pojedinci. Naš sistem nije ni demokratski ni aristokratski. On je čista oligarhija.
Profiti idu akcionarima, bonusi bankarima, a rizik snosi država. I finansijska kriza tu ništa nije pomerila. U pitanju je nemoralni sistem koji nema nikakve veze sa tržišnom ekonomijom. To je perverzna forma klijentelističkog kapitalizma. To je državno sankcionisano izrabljivanje.
A sve je vrlo prosto. Kada neka banka postane toliko velika da bi njen slom bio nepodnošljiv – tada je i ta banka nepodnošljiva. Privatna kompanija koja u nuždi traži državnu pomoć je istinska besmislica. Treba je ili rastaviti na manje delove ili preneti u državno vlasništvo, gde se njome neće upravljati po prinicipima profita. To zvuči malo dosadno. Da, jer je baš tako. Podržavljenje je rešenje.
Spiegel, 25.11.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 26.11.2013.