Još sedam od preostalih dvadeset „ekonomskih ambasadora” moglo bi se ovih dana vratiti kući, tragovima kolega iz prve tranše opozvanih koji su početkom godine odlukom nadležnog ministra Rasima Ljajića prestali da privlače strane investicije iz Skoplja, Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Ljubljane, Kijeva i Budimpešte.
Prema saznanjima dnevnog lista Danas iz vrha vlade Srbije, razlog je „sveobuhvatna državna štednja” usled koje bi Srbija mogla da ostane čak i sa manje od preostalih trinaest tzv. Dinkićevih diplomata, ako ništa bar zbog uroka.
Zasad nije poznato koje će još destinacije biti lišene srpske ekonomske ekspertize ali prema poslednjoj prozivci održanoj prošle jeseni vlada nije bila zadovoljna ni učinkom atašea u Moskvi, Pekingu, Torontu i Pragu. Ljajić je tada odlučno istakao da „ne može da tretira kao rezultat to što je neko bio na prijemu, slao pozivnice za prijem, razgovarao sa petim sekretarom neke ambasade u toj zemlji ili odlazio na sajmove”, ali nije pominjao priznate rezultate.
Doduše, uloga ekonomskih diplomata oduvek je izmicala preciznoj definiciji a neuhvatljivi su bili i kriterijumi za izbor, finansiranje i uspeh njihovih aktivnosti.
Znalo se jedino da su na dužnost stupili na Praznik rada 2010. godine, mada su neki od njih bili primorani da primaju platu već nekoliko meseci ranije, navodno zbog troškova obuke. Kako se tada pričalo, konkurs je bio potpuno nestranački i transparentan a od 326 prijavljenih kandidata njih 27 prošlo je „šest eliminacionih krugova testiranja”.
Neki od ovih krugova kasnije su procurili u javnost pa se ispostavilo da su kandidati između ostalog pisali eseje od dvadesetak redova na temu spoljnoekonomskih prioriteta Srbije i zaokruživali tačne od nekoliko ponuđenih odgovora na testu iz međunarodnih ekonomskih odnosa.
Nagrada je bila odgovarajuća: plate ovih diplomata kreću se u rasponu od 2600 do 4600 evra, sa atašeom u Japanu na vrhu lestvice, a oko 2000 evra mesečno po osobi izdvaja se za kiriju, školarinu za decu i druge troškove. Izveštaji o postignutim uspesima koje su slali kući nikada nisu stigli dalje od Nemanjine 11.
Vizionarski projekat iz prethodne inkarnacije Mlađana Dinkića koji je trebalo da unovči zamišljenu ulogu lidera na Balkanu uz pomoć priručnika o strateškom pozicioniranju u međuvremenu je promenio staratelje ali se i dalje finansira iz budžeta – sada već jedne od najsiromašnijih zemalja Evrope.
Najsrećnije od trinaestorice ekonomskih ambasadora preuzeće ministarstvo spoljnih poslova dok ostalima preostaju lepe uspomene sa privremenog rada u inostranstvu.
Pripremila Milica Jovanović
Peščanik.net, 09.07.2013.