POTPISALI SPORAZUM, VAISTINU POTPISALI: Nakon tri meseca mentalno razuzdane rasprave među lokalnim partijskim domorocima o tome da li država Srbija treba ili mora ili ne treba ili ne mora ili neće ili hoće ili joj se jebe ili joj je svejedno ili nikako ne sme ili obavezno da potpiše ili da odbije da prihvati SSP (Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju sa EU), čitava diplomatska pizdarija sa elementima spektakularnog međunarodnog cirkusa okončana je u utorak popodne kad je u minijaturnom Luksemburgu svoj ćirilični potpis na famozni SSP stavio potpredsednik (tehničke) Vlade Srbije Božidar Đelić, uz brižan roditeljski pogled sveprisutnog Boki Takija, predsednika Srbije i što je u ovom času još važnije – predsednika Demokratske stranke koja je Sporazum odmah proglasila “istorijskim” i toliko značajnim da su na ulice sa zastavama, trubeći iz automobilskih povorki, istog časa izašli aktivisti Bokijevih partijskih ćelija da na otvorenim prostorima proslave ulazak “Srbije u Evropu”.
Prijateljska DS 92 televizija trijumfu Borisa Tadića predala se potpuno, kao da je u pitanju iskrcavanje Prvog Srbina na Pluton: od bokitakijevih ispraznih rečenica u kojima su se pominjali svetla budućnost, mladi, fondovi, nova radna mesta, deca, milioni evra koji će se deliti po ćoškovima, ko pre stigne – do ubitačnih repriza Tadićevih zagrljaja sa svakim diplomatom koji mu se našao u fizičkom prostoru duboke zahvalnosti.
Klasično neupućeni Hrvat mogao bi da pomisli da je Srbija već postala članom Europske Unije i da su predstojeći izbori samo puka formalnost u potvrdi svekolike srpske želje da bude integralni deo tzv. Europske Porodice Naroda: ali, stvari su, da izvinete, malo zajebano komplikovane.
ŠTA SMO, VAISTINU, POTPISALI: Ako, u alkoholnom tremensu, čovek poveruje Vuku Draškoviću (koalicionom partneru Boki Takija) da će se milijarde evra sručiti na Srbiju kao mana s neba, samo ako psihički jaki glasači podrže Vuka a preko njega veselnika Tadića – vredelo bi, za trenutak, da pročitamo komentar lista Süddeutche Zeitung koji već naslovom – Balkanska mizerija Evropske unije nagoveštava o čemu se, u stvari, radi:
“Potpis Evropljana ispod sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Srbijom nema nikakvu praktičnu vrednost. Možda će time porasti ugled predsednika Tadića i to kod onih Srba koji žele da iza sebe ostave mračni srpski nacionalizam. Možda će ovaj potpis umerenim snagama u Beogradu doneti po koji glas na izborima. Ali, potpisom se ništa nije promenilo kada su u pitanju pravi problemi. Saradnja Srbije sa Haškim tribunalom i dalje je nezadovoljavajuća. A spor oko Kosova je i dalje nerazjašnjen. EU nije baš pametno postupila rasipajući svoje dragocene instrumente za kažnjavanje i nagrađivanje u nadi da će pridobiti par glasova demokrata u Beogradu. Te instrumente treba čuvati za velike konflikte a oni počinju kada se Srbija ozbiljno uputi ka EU koja nije spremna za taj trenutak jer nema dobru strategiju za Balkan.”
Reč je, zapravo, o Catchu 22: Sporazum jeste potpisan, ali se neće primenjivati sve dok Srbija ne ispuni svoje obaveze prema Haškom Tribunalu, dok ne isporuči ratne zločince poput Stojana Župljanina, Gorana Hadžića ili Ratka Mladića. Tačka ili točka: priče o novcu koji će već tomorrow sjuriti u Srbiju jer je ona potpisala SSP – jednako su imbecilne koliko i fašizacija pričom kako je SSP zapravo priznanje Kosova kao nezavisne države, na čemu Koštunica već 80 dana gradi svoju najdosadniju i glupu priču, sve uz podršku Šešeljevih radikala koji su SSP fiksirali kao najvećeg neprijatelja.
I ŠTA SAD KAD SMO POTPISALI: Hinjena lična dilema – vredi li podržati ovakav Sporazum koji neodoljivo liči na Praznu Školjku: treba je ispuniti delima, ne obećanjima – rešila se davno, onog časa kad je Koštunica izjavio da je on “protiv”. Čim je dr. Kalašnjikov “protiv”, ja sam “za”: formula je neodoljivo jednostavna, čak i kad podrazumeva da sam teoretski na strani Boki Takija, što baš nije ugodno. Ali, kad vidite kako Koštuničin Kurir komentariše SSP, sve će vam biti jasno: u podnaslovu stoji “Raduju se srpske svinje”, ispod toga fotografija na kojoj su Rupel, Tadić i Đelić, onda naslov “Dadoše Kosovo”, a u dnu strane naivno objašnjenje da će korist od SSP imati “srpske svinje i goveda jer će prema njima morati da se postupa humano, u skladu sa propisima EU”.
Ta vrsta “angažovanog nacističkog novinarstva” koja pokušava da bude duhovita na način Velimira Ilića ili Vojislava Koštunice – ona je točka mentalnog raspada kad imam potrebu da branim Tadića i Đelića, bez obzira koliko mi išli na nerve; jer ova vrsta Sporazuma, čak vidljivo ispraznog, jeste poslednji poziv Srbiji da se osvesti i izabere šta hoće: Rusiju, Kinu, Severnu Koreju ili normalan život u Evropi.
Nesrećna i nespretna Evropa koja naprosto ne zna šta će sa Srbijom: da li da uvodi sankcije ili da preti ili da podržava vajne demokrate ili da se udvara nadrkanim glasačima – zbunjena je koliko i sami srpski glasači koji u poslednjih 24 časa o SSP slušaju kao o “Judinom pečatu” (valjda je neko u Koštuničinom štabu “poljubac” zamenio “pečatom” jer mu je to izgledalo aseksualnije), “izdaji”, “prodaji zemlje” ili o obećanjima da će “nova Vlada poništiti ovaj Sporazum” i “vratiti dostojanstvo Srbiji”.
A ONDA: Država u kojoj maltene svi histerično lažu: Tadić koji se ponaša kao da je Srbija već ušla u EU, Koštunica kao da Srbija nikad neće ući u EU, šešeljevci koji se nadaju da će Rusija prekinuti ovu agoniju i primiti nas u Putinovo polno krilo, a svi zajedno ne pominju Haški Tribunal, bežeći od njega kao od krsta, slika je Vaših Favourite Susjeda koji 11. maja na izborima imaju priliku da razreše sve pomenute dileme.
Naravno da ih neće rešiti: jer sve ono što nas posle 11/05 čeka jeste jeziva repriza recentne prošlosti sa neizbežnim Koštunicom kao čovekom koji će sa svojih desetak odsto glasova odlučiti kojem će se carstvu prikloniti – da li opet kilavom i uvek mekom Tadiću ili ushićenom radikalu Nikoliću koji već sad najavljuje da će Boki Takija hapsiti zbog izdaje.
Šampanjac iz Europske Unije, sem Tadića i Đelića, još nismo okusili: a da li ćemo i kad ćemo… ne zna se. Važno je samo da smo dobili SSP; a to što se ne primenjuje i neće se primenjivati, nije naša briga.
Ko sad da hapsi Srpske Heroje u ime SSP kad borba za Srpsko Kosovo tek počinje? Točne odgovore šaljite Tadiću i Koštunici: oni su zajednički napravili Ustav u kojem u preambuli piše da je Kosovo “neotuđivi deo Srbije”, zajedno su kreirali politiku prema Kosovu, učestvovali na pregovorima, insistirali na “najširoj autonomiji”, uveravali nas kako je “lažna država Kosovo fikcija” da bi se ispostavilo da Amerika, Nemačka, Francuska, Italija, Hrvatska ili Mađarska ne misle tako: Kosovo je nezavisno, Kosovo je samostalno, do or die – tako jeste i tako će ostati.
Sa ili bez SSP. Tek da se zna.
Feral Tribune, 30.04.2008.
Peščanik.net, 30.04.2008.