„Mi možemo da imamo zajedničke kontrolore na izborima i da branimo izbornu volju jer neko ukida demokratiju, nezavisne institucije, slobodne i poštene izbore i medije. I tu naravno da možemo da nastupimo zajedno. Ali ne možemo da se razumemo oko stvari koja jednostavno fundamentalno utiče na budućnost ove države. Dakle neko je spreman da dođe na vlast i da se odrekne dela svoje teritorije“. Ovako je Boško Obradović u Utisku nedelje opisao mogućnost saradnje sa ostalim članovima opozicije.
Odavno smo (recimo ovde i ovde) primetili da se njegovo zalaganje za demokratiju i nacionalizam međusobno sudaraju i isključuju. Sve do izbora Obradović će moći da prikriva ovu tenziju. Nakon 3. aprila, naravno, ukoliko opozicija osvoji više glasova od režima i te glasove uspe da odbrani, lider Dveri moraće da se opredeli: ili demokratija ili nacionalizam.
Da banalizujemo stvari do kraja. Znamo da demokratija podrazumeva da narod odlučuje o različitim političkim pitanjima, posredno ili neposredno. Obradović tvrdi da je SNS uzurpirao institucije neophodne za sprovođenje narodne volje i tako ukinuo demokratiju. Pivi korak ka demokratiji zato bi morao biti pad naprednjaka.
Nacionalizam Obradović određuje u odnosu na svoja tri omiljena pitanja: Srebrenica, Kosovo i NATO. Nacionalni interesi iz njegove nacionalističke vizure zahtevaju negiranje genocida u Srebrenici, nepriznavanje suvereniteta Kosova i neulazak u NATO. Ali ne samo to, već i zabranu svake rasprave o ovim pitanjima jer se na njima temelji sama zajednica koju želimo organizovati na demokratskim načelima.
Zadržimo se samo na pitanju Kosova i zamislimo da istinski opozicione liste na parlamentarnim izborima osvoje više glasova od režima i režimskih satelita. Zamislimo i da lista koju kandiduju Dveri i zeleno-leva lista Moramo osvoje dovoljan broj glasova da se bez njih ne može formirati opoziciona većina. Ako, ili kada, režim padne, drugi uslov je prilično izvestan.
Dveri će se naći pred ključnom odlukom. Da li da pogaze nacionalistički princip i formiraju vladu zajedno sa koalicijom Moramo koja predlaže demokratski razgovor o kosovskom čvoru, ili da pogaze demokratski princip, blokiraju opoziciono formiranje vlade, i tako produže nedemokratsku vladavinu režima.
Obradović za sada populistički beži od realnih izbora. Tako kaže da će u potencijalnom drugom krugu predsedničkih izbora podržati opozicionog kandidata ukoliko se on „ne zalaže za priznanje Kosova, ulazak u NATO ili priznanje genocida u Srebrenici“. A ukoliko se zalaže za razgovor o kosovskom problemu? Da li će u tom slučaju odustati od podrške i odigrati po Vučićevom ukusu stopirajući demokratsku transformaciju?
Ili, zamislimo da nakon 3. aprila i opozicione pobede Obradović odabere demokratski put odustajući samo do drugom dela nacionalističkog principa (da nema saradnje sa onima koji bi o Kosovu da razgovaraju). Formira se, dakle, vlada, Dveri pristaju na saradnju sa Moramo, ali ne odustaju od tvrdog stava da je Kosovo deo Srbije i da bez obzira na sve tako mora ostati. Dolaze naredni izbori i kosovska vlada ne dozvoljava da se ti izbori raspišu na teritoriji Kosova.
Videli smo na primeru referenduma kako to izgleda, a na osnovu izjava članova kosovskih vlasti vidimo da će se ta praksa nastaviti. Šta u tom slučaju radi Obradović? Da li priznaje takve izbore i tako de facto priznaje kosovsku nezavisnost ili se zalaže za ulazak u rat i nasilno raspisivanje izbora na toj teritoriji?
Naravno, treća opcija bi bila da izbore prizna i istovremeno nastavi da tvrdi kako je Kosovo deo Srbije i kako će uvek tako i biti. Tada bi se valjalo setiti reči samog Obradovića: „Pozivajući na nacionalno jedinstvo u zaštiti države vlast zapravo štiti sebe i svoj goli opstanak. Pod plaštom borbe za odbranu države krije se odbrana vladajućeg režima“. Videli bismo tada Obradović zapravo nikada nije ni birao demokratiju, jer se, poput Vučića, krije iza nedoslednog nacionalizma uzurpirajući demokratske institucije.
Mogao bi neko reći da nepravedno izvodimo zaključke na osnovu projekcija daleke i neizvesne budućnosti. Taj neko bio bi potpuno u pravu. Ipak, u trenutku kada su ekološki ustanci Vučiću konačno izmakli tlo pod nogama, Obradović insistira na političkoj agendi u kojoj se naprednjaci savršeno dobro snalaze. Od ekoloških aktivista insistira da se izjasne o Kosovu, nakon čega ih obeležava kao izdajnike. Jasno je kome to ide u prilog.
Ako demokratsko opredeljenje zahteva pad uzurpatora, onda nam daleke projekcije zapravo nisu ni potrebe kako bismo procenili da li je Obradović zaista demokrata.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 27.01.2022.