Odvratno i ljigavo – reči su koje sam naglas izgovorio jutros kupujući dnevne novine na kiosku. Ne, nisam komentarisao naslovne strane “Informera”, “Kurira” ili “Večernjih novosti”, o tim političkim i kriminalnim projektima sve mi je odavno jasno, a i dobro su mi poznati stvarnikvarnići koji uređuju ta naci-glasila, već me je zaprepastila naslovna strana novosadskog “Dnevnika”, lista koji se na jedvite jade oporavio od štete koju mu je nanela ludačka uređivačka politika tokom devedesetih i nekako se oprao zbog svih laži, manipulacija i govora mržnje što ih je sejao punu deceniju.
Nakon prvog šoka od naslova koji “krasi” naslovnu stranu “Dnevnika” – “Vojvodina rekla NE razbijanju Srbije” – potražio sam impresum ne bi li saznao koga je to ucenjeni tajkun iz Šapca, koji je nedavno preuzeo paket akcija od nemačkog VAC-a, postavio za urednike. Kad tamo i dalje ponosno stoje imena koje je pre nekoliko godina instalirao kadrovik za medije Demokratske stranke!
Znači, Aleksandar Đivuljskij i ekipa nisu čuli pretnje i klevete upućene sa bine Bojanu Pajtiću, a bilo ih je toliko, a nisu videli ni parole i plakate što pozivaju na ubistvo predsednika Vlade Vojvodine, istog onog predsednika koji je svojevremeno aminovao njihove uredničke pozicije i godinama ih finansirao iz pokrajinskog budžeta. Nisu, nažalost, imali ni petlje da objave fotografije koje dokazuju da se ispred Banovine okupilo nešto više od pet hiljada demonstranata, a niti su skupili hrabrosti da sami daju procenu broja prisutnih, iako su, jel’ te, Novosađani, pa valjda znaju koliko ljudi uopšte može stati između dve raskrsnice u Bulevaru Mihajla Pupina. Nisu, naravno, videli ni parolu “Dole Vojvodina”, niti su čuli sve one krike ratnih huškača o ustaštvu vojvođanskog predsednika i njegovog kabineta.
Ne, njima se sve ovo pobrajano nije učinilo dovoljno upečatljivim da zasluži naslov, već su, pretpostavljam, prošli ubrzani kurs uz pomoć arhive “Dnevnika”, i tamo, među memljivim brojevima iz devedesetih pronašli inspiraciju za petostubačni naslov – “Vojvodina rekla NE razbijanju Srbije”.
Da se razumemo, nisam ja ni imao iluziju da će Đivuljskij i ekipa stati na branik odbrane profesije i zaštite svojih novina nakon što je Miroslav Bogićević (čitaj: Vučić) preuzeo kontrolu, ali sam se nadao da neće ići ispod standarda (kakvih takvih) uspostavljenih od 2000. godine naovamo i da će se barem povući sa funkcija ako bilo ko pred njih postavi zahtev da bezobzirno manipulišu svojim čitaocima i javnošću.
Đivuljskij je, to je valjda jasno svima koji su iole upućeni u medijske prilike u Vojvodini, i postavljen zbog svoje podobnosti a ne sposobnosti. No, ruku na srce, iz Banovine su ga prethodnih godina neznatno pritiskali, pa je “Dnevnik” ipak zadržao nešto od svoje nanovo izgrađene koncepcije pristojnog i objektivnog vojvođanskog medija, ali sa novim gazdama iz Srpske napredne stranke, izgleda, nema šale, i evo, preko noći smo dobili – “Dnevni pečat”.
Ljigavo i odvratno.
I treba da ih je sramota.
Autonomija.info, 14.04.2013.
Peščanik.net, 14.04.2013.