Radio emisija 06.02.2004, govore: Đorđe Vukadinović, Miljenko Dereta, Slobodan G. Marković i Predrag Matvejević.
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Ove nedelje smo, kao što ste videli, postigli neverovatan uspeh, dobili smo predsednika Skupštine, odnosno, izabrali smo ga. Plen slave pripao je Draganu Maršićaninu. U svom obraćanju, ovaj “spiker”, kako bi trebalo da bude, ili prvi među jednakim poslanicima, održao je predsednički govor i zvanično oprostio Socijalističkoj partiji Srbije stare grehe. U ime svih nas, Maršićanin je podvukao debelu crtu ispod prošlosti:
Dragan Maršićanin: Pokazalo se da niti se može suditi stalno istim starim gresima, niti se može slaviti stalno po starim zaslugama.
Svetlana Lukić: Maršićanin Dragan ima pravo samo sebi da oprosti što je za vreme Miloševića bio kukavica koja nije smela da promoli nos, ili što je ćutke podržavao zločinačku politiku Slobodana Miloševića. Neka bira između ova dva. On zna šta je tačno bilo. Maršićanin Dragan, u stvari, nema šta ni sebi da oprosti, baš kao i ona ameba koja kad dođu loša vremena upadne u stanje hibernacije i čeka da dođu lepši dani. Važno je samo preživeti i nadživeti, po svaku cenu. Mogao je bar da zapamti da je njihov otac nacije, Ćosić, napisao da svaka buba ima nagon za samoodržanjem, ali da je čovek, valjda, nešto više.
Milorad Vučelić se sa osmehom vratio u politički život. I njemu je oprošteno za sve, pa i za ono što je jednom telefonom rekao Ćosiću 1991. Ćosić u svojim “Piščevim zapisima” kaže:
“1. oktobar je. Milorad Vučelić mi javlja da će večeras ili sutra piti kafu na Stradunu. Milorad klikće.”
Ono što jes’ – jes’, Vučelić je bio zadovoljan i lepo se ponašao u skupštini, za razliku od one budaletine od narodnog poslanika koji je na pitanje Velimira Simonovića za koga glasa Goran Svilanović, dobacivao: “Za Merkator, za Merkator.” Ne znam ime te budaletine inače bih vam rekla.
Vojislav Koštunica je odigrao i ulogu vudu vrača koji je crnom magijom vratio iz mrtvih one koji su nas sahranjivali u prethodnoj deceniji. Vudu vrač je stvorio zombije. Poenta nije u oživljavanju mrtvaca. I Hrist je vaskrsao Lazara. U pitanju je mnogo trivijalnija upotreba. Zahvaljujući njima, on će vladati Srbijom. U redu. Neće pasti nebo, što bi rekao naš sagovornik, urednik časopisa Nova srpska politička misao, Đorđe Vukadinović.
Đorđe Vukadinović: Rekao bih da je ova histerična reakcija jednog dela javnosti i preterana i uveliko licemerna. Dve godine, praktično, ovu vladu, postojeću i odlazeću vladu, održavaju socijalisti Baneta Ivkovića. Ja ne vidim neku razliku između Baneta Ivkovića i Ivice Dačića i te njegove garniture, tim pre što – kako je bar zvanično rečeno – nekih velikih uslova nije bilo.
Svetlana Lukić: Sudeći po izjavama Dejana Mihajlova, socijalisti su tražili da buduća vlada iz budžeta finansira odbranu Slobodana Miloševića. Recimo ako je to tačno, da li misliš da bi to bilo u redu?
Đorđe Vukadinović: Siguran sam da se iz hrvatskog i bosanskog budžeta finansira odbrana hrvatskih i bosanskih osumnjičenih kojima se sudi u Hagu. U tom smislu, nije nikakav skandal da se to radi i sa našima. Tamo se u velikoj meri sudi ovoj državi. I čak i da nema SPS-a, svi iz koalicije koja će verovatno praviti vladu, verovatno manjinsku, uključujući tu i Miroljuba Labusa, rekli su da se zalažu za to da se prestane sa izručenjima po liniji komandne odgovornosti.
Dakle, nije podrška SPS-a nešto što će ključno uticati na stav te buduće vlade, nego je to pre svega, raspoloženje srpske javnosti. Setimo se da je poslednji paket optužnica za generale stigao u jeku kampanje za predsedničke izbore, nesrećne predsedničke izbore koji su definitivno izbacili Tomislava Nikolića i radikale u sam politički vrh i zapravo im omogućili decembarsku pobedu. Direktne zasluge za to snose, pre svega, oni iz vlasti, koji su raspisali te izbore, a onda Karla del Ponte i oni iz Haga, koji su u tom trenutku poslali optužnice. I Goran Svilanović to kaže.
Dakle, politički zahtevi SPS-a nisu u ovom trenutku toliko teški ni toliko strašni, niti SPS ima tu političku težinu da njihovi zahtevi mogu bogzna koliko uticati i kreirati srpsku političku scenu. Zato i jeste preterana ova galama i histerija o tome kako nam se vraća… vraćamo se u vreme pre 5. oktobra, ili kako će nam sada Milošević iz Haga krojiti srpsku politiku.
Milošević u ovom trenutku nema uticaja, to treba reći, ni na politiku SPS-a. Vidimo kako su oni iskoristili njegovo ime na svojoj listi, a onda su ignorisali sve njegove zahteve, uključujući i njega samog. Ali, ono što oni zapravo dobijaju a što se tek dugoročno može kapitalizovati politički, to je neka vrsta političke amnestije i rehabilitacije i povratka u središte medijske i političke javnosti.
Svetlana Lukić: Da li je to što je Dragan Maršićanin izgovorio neka vrsta i to dosta direktna, amnestije za Socijalističku partiju Sebije, za ono što je činila u prošlosti?
Đorđe Vukadinović: Jeste. Ja mislim da to tako i treba razumeti, samo što verovatno, za razliku od tebe, ja ne mislim da je to tako skandalozno. Tri godine su od toga prošle. Naravno, svi oni pojedinci iz te stranke koje je trebalo goniti moralno, politički i sudski… nije bilo dovoljno vremena da se ti procesi povedu i to zaista nije ona stranka iz devedesetih godina. Ja mislim, i to će zvučati jeretički, da i ono što je činio DS u prethodne tri godine, zavređuje takođe neku vrstu političkog karantina, neku vrstu političke osude, ne stvarnog karantina.
Svetlana Lukić: Oni nisu poštovali proceduru, nisu poštovali mnoge stvari koje demokratija podrazumeva. Odjednom, to ima istu težinu kao kad su u pitanju stranke koje nisu poštovale pravo ljudi na život. Neko je u poslednje tri godine izgubio posao, to je strašno, ali to nije…
Đorđe Vukadinović: Nije isto. Shvatam…
Svetlana Lukić: Nije isto, ali sve vreme se govori kao da je to isto. Prvi Koštunica kaže: “Imamo istu distancu prema Demokratskoj stranci i prema Srpskoj radikalnoj stranci”, a u stvari se ponaša kao da je to isto. A radikali ne moraju imati ništa u programu, mi te ljude znamo, mi smo sa tim ljudima živeli ovih godina, a neko je, zbog politike koju su vodili, izgubio život, a ne posao.
Da li je moguće da mi toliko ne razumemo suštinu demokratije, da kažemo da je 5. oktobar… oni su bili politički kažnjeni. Posle 5. oktobra nisu vođeni postupci, to je kao da se ništa nije desilo. Idemo, ljudi, od nule. To što mi poruči Vučić, ima istu težinu kao kad mi nešto poruči Boris Tadić. Zato što mi poštujemo samo proceduru i ono što su ljudi izgovorili trenutno.
Đorđe Vukadinović: Razumem ja tvoje pitanje i razumem tvoju nelagodu i tvoj gnev, ali moram ti reći da na kraju krajeva to ima istu težinu – ako Vučić kaže da su dva i dva četiri, to onda ima potpuno jednaku težinu kao i kada Boris Tadić kaže da su dva i dva četiri. Tim pre što su poslednjih godina iz redova stranke na čijem čelu će biti, možda, Boris Tadić, često stizale poruke da su dva i dva tri, pet, sedam, osam i ko zna koliko.
Vrlo uverljivo zvuči kada kažeš da su tamo gubljeni životi, ovde se eventualno gubio posao ili neka svojina je maknuta, taknuta i nestala netragom.
Svetlana Lukić: Kako to ima istu težinu, to meni nije jasno?
Đorđe Vukadinović: Naravno da nema istu težinu, ali tvoje pitanje je, zapravo, vrlo sugestivno, zato što ti postavljaš znak jednakosti između te dve stvari. Ovde nema sumnje da su činjene… da su neki iz vlasti, i to ne baš sitni službenici, kao što se pokušava predstaviti – bože moj, činovnici vlade, kakvi crni činovnici vlade – to je šef kabineta, to je desna ruka pokojnog premijera.
Dakle, da su neki ljudi bliski vladi i iz vlade, i bliski i pokojnom premijeru, činili direktna nepočinstva, privredne prekršaje i ko zna šta još. A sa druge strane, imamo političku odgovornost za politiku koja je dovela, pored ostalog, do rata, pa pored ostalog, i do gubitka mnogih života, od kojih su takođe mnogi bili nevini. Dakle, to nije ista stvar, ali ni stepen odgovornosti nije isti. Ti govoriš o tome kao da su ministri ili članovi vlade Miloševića, devedesetih godina, išli pa ubijali ljude po Srbiji ili Bosni i Hrvatskoj.
Svetlana Lukić: Ko je Stambolića ubio?
Đorđe Vukadinović: Ne pitaj mene ko ga je ubio.
Svetlana Vuković: Ko se skupljao ispred crkve svetog Marka? Da li si nekad prošao pored crkve Sv. Marka, kad je Šešelj svakog jutra skupljao dobrovoljce, lično, i lično ih slao u Erdut.
Svetlana Lukić: I njegov vojvoda se prijavio da je streljao ljude u Vukovaru. Znači, imamo čoveka kojeg je mobilisala Srpska radikalna stranka, poslat je tamo i priznao je da je učestvovao u egzekucijama …
Svetlana Vuković: Znači imamo privredna nepočinstva i imamo ratno-zločinačko nepočinstvo.
Đorđe Vukadinović: Ali ne, ja sam samo hteo da kažem – ako su vaši primeri tačni, onda to jeste dobra analogija i onda naravno da ste vi u pravu.
Svetlana Vuković: Vi, u stvari, ne znate da je Šešelj organizovao dobrovoljce i slao ih tamo? Nikad nisi otišao u šest da vidiš to?
Đorđe Vukadinović: Mada, isto tako znam, koliko znam Šešelja i njegovu stranku, da se on uvek više hvalisao nego što je činio i radio.
Problem je u tome, na kraju krajeva, što je taj Šešelj u Hagu, zbog nečega mu se sudi. Druga stvar je što se Srpska radikalna stranka nije na taj način emancipovala od njega, kao što je SPS, zaista, u velikoj meri emancipovan od Slobodana Miloševića.
Naravno da su motivi različiti. Ne kažem ja da su se oni emancipovali od Miloševića zato što osuđuju njegovu politiku, nego se pre svega on od njih distancirao zbog svoje manije veličine i želje da sve kontroliše i iz Haga i iz groba, i to je prosto takav karakter i takva je struktura ličnosti.
Šešelj je tu mnogo lukaviji. Ali, iz bilo kog razloga, ne možemo potceniti stepen evolucije u SPS-u. Oni učestvuju u parlamentarnom životu, u skupštini, Savetu Evrope, raznim delegacijama, primaju ih, oni odlaze. U tom smislu, oni jesu na putu da postanu jedna normalna parlamentarna stranka vrlo slična komunističkim strankama, onim bivšim komunističkim strankama iz istočne Evrope.
Šta bi bila alternativa da DSS to nije učinio? Postoje dve mogućnosti. Ili bi, na kraju, DSS morao da napravi veliku koaliciju sa radikalima, što bi bilo za njih, slažem se, političko samoubistvo i poljubac smrti. Ovo drugo, za šta su svi navijali, mislim da DSS takođe nije mogao da napravi, jer bi to takođe bio poljubac smrti za njih i za Koštunicu lično. Em što bi morao da pređe, opet, preko svoje reči, eksplicitne izjave, nezavisno da li je ta izjava opravdana ili nije…
Bez obzira da li je ta simetrija ispravna ili nije, to je ono što vama smeta, i dalje mislim da oni pod ovim uslovima nisu mogli da pristanu, pogotovu na tako ucenjivačke zahteve koji su dolazili iz Demokratske stranke.
E sad, zašto je DS išao tako, od objašnjenja od ovih karakteroloških objašnjenja tipa: mi smo takvi, kad pobeđujemo – hoćemo totalnu pobedu, kada ginemo – da ginemo skroz, do prozaičnijih razloga. Kampanja koja se vodi unutar Demokratske stranke uticala je na to da svaki od lidera ne pokazuje slabost prema protivniku, a u ovom trenutku je glavni protivnik DSS, onda su se oni utrkivali u tome ko će postaviti oštrije zahteve, i Mićunović, i Tadić, o Živkoviću da ne govorimo, a pogotovo o Čedomiru Jovanoviću da ne govorimo.
I čak je Boris Tadić, koji je stalno bio sumnjičen da je on kolaborant, ili da je spreman da pod nekim uslovima napravi dogovor sa Koštunicom, na kraju je i on morao da se radikalizuje, da ne bi kvario svoje šanse da postane predsednik Demokratske stranke. U tom smislu je Srbija, makar u formiranju parlamenta, bila talac neraščišćenih odnosa unutar Demokratske stranke. To je što se tiče demokrata.
Što se tiče DSS-a, iako su u jednom trenutku bili na ivici da progutaju tu gorku pilulu i da prihvate, mislim da bi to bila zaista neka vrsta njihovog političkog samoubistva i da bi se oni istopili u toj vladi i u tom zagrljaju takozvana demokratskog bloka koji, naglašavam – ne postoji nigde osim u glavama nekih medijskih političkih posmatrača u krugu “dvojke” i, naravno, u nekim stranim ambasadama.
Koji crni demokratski blok. DSS je naglavačke izbačen iz tog bloka, SPO nije ni prihvaćen u njega i tretiran je, ‘ajde da budemo pošteni, neopravdano je tri godine tretiran kao maltene stranka bivšeg režima. Sada, odjednom i Vuk, i Velja, i DSS i G17 plus, postaju deo demokratskog bloka, da bi se pokazalo da nekako možemo da nategnemo većinu i u parlamentu. Da je DSS prihvatio, to bi kratkoročno zadovoljilo navijače i simpatizere tog fantomskog demokratskog bloka, ali dugoročno, to bi bio kraj ne samo DSS-a, nego i veliki problem za razvoj srpske demokratije i opstanak srpskog društva, zato što – ko god bi došao na vlast, i to je poenta do koje nikako da dođem, ko god bi formirao vladu, bila ona većinska ili manjinska, imao bi veoma male šanse da bogzna šta uradi.
Ne samo zbog nesposobnosti, već zbog toga što su nagomilani nacionalni, socijalni, politički problemi u Srbiji, da ih Gospod u ovom trenutku ne bi mogao rešiti. Dakle, takva vlada, nazovi demokratskog bloka, koja bi bila rastrzana sukobima i svim onim što već znamo iz prethodnog perioda, a koja bi zaista predstavljala neku vrstu obmane biračkog tela, jer to treba reći, ma koliko je problematično tumačiti rezultate izbora, i uvek se mogu navlačiti ovako i onako, ipak sa dosta pouzdanja možemo reći da su i na ovim izborima srpski birači glasali protiv vlasti, protiv vlade. Kada bi sada, na mala vrata, ponovo taj DS, zapravo kičma i oličenje te vlasti, ušao, to bi zaista bila prevara birača.
Svetlana Lukić: A to je i Koštunica nekoliko puta potezao kao važan argument da narod je kaznio Demokratsku stranku zbog onoga što je ona učinila. I ne znam gde je taj reper. Demokratska stranka Srbije je dobila nešto malo više glasova i može se reći nekom matematikom da je 87% građana ove zemlje, što direktno, što indirektno, glasalo protiv Demokratske stranke Srbije. Na osnovu čega su sada ljudi glasali protiv Demokratske stranke a nisu kaznili i Demokratsku stranku Srbije?
Đorđe Vukadinović: Jeste, to je argument koji potežu ovi DS-ovski analitičari. Mislim da je to jedna interesantna, inteligentna a u suštini, sofisterija, zato što kada se glasa na izborima, pogotovo na izborima u zemlji kakva je Srbija danas, onda ono što birač ima pred sobom to jeste vlast i on se prema njoj opredeljuje. Znači opredeljuje se za nju ili protiv nje a kada se opredeljuje protiv e onda kaže – protiv sam skroz, totalno, pa ću onda za one koji su najžešći kritičari. Protiv sam malo manje, pa ću onda za one koji su malo manje kritičari. Dakle, eto iz toga ja crpem to uverenje. Nije razlika u glasovima ono što presuđuje.
No, svejedno, pretpostavimo da je napravljena takva vlada, ona ne bi ništa uradila, a protiv i izvan te vlade imali bismo veoma snažnu opoziciju, pre svega radikalsku, a onda i SPS, koji bi sa mnogo prava mogli da naglašavaju da je volja građana izigrana, da oni ništa neće uraditi i da se samo svađaju, kao što su radili i prethodne tri godine. Trajala ta vlada tri meseca, šest meseci ili tri godine – mada mislim da je mnogo verovatnije da ne bi sastavila više od godinu dana – na sledećim izborima, ako bi uopšte stiglo do izbora, ubedljivo bi pobedili radikali.
Mnogo je bolje da ova vlada koja se pravi, bude što uža, što manjinskija, evo sad neki predlog koji nije još niko izneo, da G17 plus ostane izvan vlade, neka je i oni podrže spolja, ako se plaše da time daju demokratama preveliki kredit i lagodnu poziciju da oni spolja kritikuju. Super! Ostanite i vi izvan, a istovremeno čuvajte dve respektabilne, sa navodnicima ili bez navodnika, demokratske stranke, kao neku vrstu balansa i protivtega radikalima. To bi bila jedna, rekao bih onda manjinska …
Svetlana Lukić: Ko bi bio u toj vladi?
Đorđe Vukadinović: To bi bila jedna demokratsko-nacionalna, nacionalno-konzervativna, kako hoćete, vlada DSS-a, SPO-a i Nove Srbije. Ako hoćete profilisanu vladu, ja mislim da nema kompaktnije u ovom trenutku u Srbiji. Šta bi ona uradila? Nemam pojma. Ne verujem da bi uradila mnogo manje a svakako ni mnogo više nego da su tu i G17 plus, pa čak i demokrate. Ali, znači za političku scenu, za zdravlje političke scene, to je možda mnogo srećnija varijanta. U slučaju ovoga za čim većina vas ovde žali ili većina naše nazovi demokratske javnosti žali, za većinskom vladom demokratskog bloka. Dakle u toj varijanti demokratskog opozicionog prostora ne bi bilo i, zaista, to onda više nije katastrofizam i prizivanje najcrnjih scenarija, nego jedan logičan ishod. Dakle, ili ćemo imati haos pa radikale, ili prvo radikale pa onda haos.
Svetlana Lukić: A što ne bismo imali radikale? Ti si rekao da se Socijalistička partija menjala. Radikali takođe u programu nemaju ništa što bi bilo sporno, možda će da budu fini ljudi za godinu dana…
Đorđe Vukadinović: Možda će.
Svetlana Lukić: Zašto bi to bila katastrofična verzija? Neka onda DSS, recimo, napravi koaliciju sa radikalima. To je stvarno nekako većinska volja naroda.
Đorđe Vukadinović: Jeste. A što se tiče ove aluzije na to kako, bože moj, šta kukam i šta se plašim, pa menjaju se i radikali, menja se SPS; tačno, menjaju se. Ne znači da neće, posle nekog vremena, te stranke, na ovaj način, učestvovati u vlasti. Evo, SPS posredno ima šanse da to čini i neće pasti nebo. Možda će tako biti i sa radikalima, ali mislim da će pre toga morati skinuti one majice, i to ne samo stvarno ih skinuti, nego i u ideološkom smislu skinuti one majice sa Šešeljevim likom. Da li će se to dogoditi danas, sutra ili prekosutra, videćemo. Ni tada neće pasti nebo, kao što je, ako bolje pogledamo – možda bismo se mogli složiti – već palo, u političkom smislu, ovde u Srbiji.
Svetlana Vuković: Ti si otprilike rekao – ovo je dobra varijanta, ovo što su sad uradili, sa podrškom socijalista. I sad će oni da naprave vladu, i ta vlada, pošto je situacija užasna, trajaće kratko. A da su napravili sa demokratama, pri čemu bi to onda bilo strašno, jer narod demokrate doživljava kao uzrok svih zala ….
Đorđe Vukadinović: Trenutno…
Svetlana Vuković: Trenutno, da. Dobro. Znači da su sa demokratama ušli, onda bi vlada opet trajala kratko ali iz sasvim drugih razloga i pobedili bi radikali. A posle ove koja bi trajala kratko jer je stanje užasno, ne bi pobedili radikali. Ova vlada je, osim što je dobra jer više odgovara onome što narod želi, ona još ima i tu dobru osobinu, da na sledećim izborima neće pobediti radikale. Zašto?
Đorđe Vukadinović: Lepo si ti to rekonstruisala, s tim što naravno nisam rekao da je dobro, niti da je sjajno ali samo kažem da ova varijanta daje tu nadu i politički prostor da ne pobede radikali. Zašto? Pa zato što … pošto se ovde glasa protiv vlade u principu, pošto ovde vlada u principu ne može bog zna šta da uradi, što ne znači da ne treba da se trudi i ne znači da su sve jednake, daleko sam od tog nekog nihilizma, i onda je mnogo bolje da dođe taj dan D na izborima, redovnim ili prevremenim, u političkoj pobedi jedina alternativa ne budu samo radikali. Nego da bude, recimo DS ili čak u ovom mom scenariju, možda naučno-fantastičnom, recimo, i G17 plus.
Izbledeće sećanje. Ako su izbledela sećanja na učinke SPS-ove vlasti, pogotovo će izbledeti sećanja na loše strane ove DOS-ovske vlasti. U tom smislu neka vrsta političkog predaha je dobro doša i samoj toj stranci. A ne samo toj stranci. Baš me briga za stranku, nego toj opciji, recimo, koju ta stranka oličava.
Da recimo odmah idem na taj sindrom Demokratske stranke Srbije. Ne zaboravite da Demokratska stranka Srbije ima vladu. I kad dobije predsednika skupštine, taj predsednik skupštine dodeljuje mandat. Taj predsednik skupštine može dati mandat i nekom drugom ko nije Vojislav Koštunica …
Svetlana Vuković: Ne, ne, ne. Sad pričamo ….
Đorđe Vukadinović: Sačekaj, ja kažem zašto je DSS insistirao na tome. Recimo, da pregovori ne krenu dobro. U tom trenutku DS kaže – dobro, nisu uspeli pregovori, ostaje status quo. Možda će biti novih izbora za par meseci. Još ćemo jednom produžiti privremeno finansiranje i naša vlada ostaje do daljneg. Dakle bilo je i jednog i drugog; i opravdane ili možda preterane bojazni da ćemo biti izigrani ali i očigledno želje da se bar nešto dobije. Daj da i oni učine bar neki gest.
Hajde da se složimo, mislim da ćete se čak i vas dve složiti, da je manja verovatnoća – razne stvari moguće na na ovom svetu – ali je manja verovatnoća da bi DSS ili Vojislav Koštunica, prepustio neko mesto pod određenim uslovima Demokratskoj stranci – nego obrnuto.
Svetlana Lukić: Da li misliš da je moguće da bi Demokratska stranka, šta god mislio o njoj, u postojećim okolnostima izigrala i rekla – znate šta, mi imamo predsednika parlameta, mi nećemo dati Koštunici nego Goranu Svilanoviću da bude mandatar vlade? Misliš li da bi to bilo moguće?
Đorđe Vukadinović: Ličilo bi na njih ali ne verujem da bi bilo moguće. Dakle ličilo bi na neka druga vremena i neke postupke kakve je DS činio u proteklom periodu. Ali ja kažem, ne mislim da je to ni verovatno, niti mislim da je to glavni razlog. Pre će biti da razlog treba tražiti u ovim iracionalnostima u ovoj uzajamnoj opsednutosti i u tome kako su glavni protivnici zapravo za jedne oni drugi. Zato su im kroz noge i prošli radikali i prolaze ove dve godine. Ili ih je neko namerno puštao a neko iz gluposti nije primećivao kako rastu, jer je glavni problem bio, možemo i oko toga da se složimo, unutar tog dosovskog političkog korpusa – kako zaustaviti Koštunicu. Kako spustiti Koštunicu. Kako spustiti taj odvratni DSS. Uspeli su.
E sada demokrate su svesne da je to propuštena prilika. Ali sad ne mogu da kažu – ups! Prešli smo se. Jao šta sada … E, izvinite, mi smo se šalili. Hoćemo mi ipak. Ja mislim da su oni svesni da su se preigrali. A sad kad je već tako ispalo, glume principijlnost, uvređenost – nećemo mi više. I tako se zapravo još smanjuju šanse da se makar u drugom koraku, u onom bitnijem koraku se ipak vaspostavi to neko krhko demokratsko jedinstvo, opet uz debelu asistenciju ambasada i međunarodnih predstavnika.
Svetlana Lukić: Da li je po tvom mišljenju bolje za ovu zemlju da ima vladu u kojoj učestvuje Socijalistička partija Srbije ili Demokratska stranka?
Đorđe Vukadinović: U ovom trenutku, a dugoročno gledano, mislim da bi bolje bilo da tu vladu podrži SPS.
Svetlana Lukić: Čuli ste maločas gospodina Đorđa Vukadinovića, urednika časopisa “Nova srpska politička misao”, a sada govori gospodin Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa:
Miljenko Dereta: Ja mislim da se dogodilo nešto vrlo dramatično juče. Mislim da je došlo do pokušaja javne rehabilitacije Socijalističke partije Srbije ili, kako bih je ja nazvao, Miloševićeve partije, jer ona jeste to, pre svega. Došlo je do potpunog razotkrivanja pravih programskih načela na kojima pojedine partije funkcionišu, razotkrivena je nezajažljiva želja za vlašću naspram odbrane principa.
Ja ne mogu da razumem da je Vuk Drašković glasao zajedno sa nekim ko je dva puta pokušao da ga ubije. Nije to pitanje da li se mi slažemo kada je reč o programu, nego neko je pokušao nekoga da ubije a ovaj je sada s njim, kao ima zajednički interes. Ne mogu da razumem da je G17 plus pristao da podržava nekog čiji program je potpuno na suprotnoj strani od onoga za šta se G17 zalaže.
Dakle, došlo je do moralnog srozavanja zarad jednog koncepta po kome država funkcioniše samo ako postoje institucije, pa bilo kakve te institucije bile. Ja mislim da je to užasno dramatičan događaj i zbog toga što mene kao građanina koji glasa dovodi u potpunu zabunu. Kome ja zapravo dajem glas onog trenutka kada izađem na izbore?
Ja nisam glasao, kako sam glasao, recimo za G17, iz uverenja da će oni da se dogovaraju sa socijalistima o konstituisanju institucija, jer smo videli kako funkcionišu institucije koje konstituišu socijalisti.
S jedne strane to je tako kako je. S druge strane, dobra strana svega ovoga je da će građani sada, nadam se, zahtevati mnogo veću odgovornost od političkih partija i to ubuduće iskazivati kroz svoje izborno ponašanje. Ako bih davao procenu ko je dobio a ko je izgubio, mislim da je Srbija izgubila veoma mnogo, mislim da je DS izgubio veoma mnogo. Moj utisak od juče je takođe da je DS ostao pomalo usamljen u svemu tome. Oni drugi su glasali ali su se stideli, a ovi su glasali i vrlo se radovali, a mislim da je dugoročno jedino DS profitirao. Naravno da će se sada na njih obrušiti svi, kao – eto, naterali ste nas – ali su ih naterali, bez obzira na sve okolnosti, iz principa.
Svetlana Lukić: Argument koji je Koštunica iznosio, i svi članovi njegove partije, jeste – zašto nam nije smetalo kada je vlada Srbije opstajala zahvaljujući Ivkovićevim socijalistima, a sada nam smeta to što se konstituiše parlament glasovima Dačićevih ili Vučelićevih socijalista?
Miljenko Dereta: Prvo, ja se ne sećam da je bilo glasanja o poverenju vladi koju je podržao Ivković. Ja se ne sećam da je to bilo, možda je bilo, sumnjam. Bilo je dogovora o nekim zakonima, ali nije bila podrška vladi. To je potpuno drugi nivo saradnje.
Naravno da postoje zakoni koji se donose u skupštini čak jesnoglasno. Postoji Ustav koji treba doneti sa dve trećine glasova. Prema tome ne znam kako misli DSS da progura svoj predlog Ustava ako nema podršku onih… Drugo, mislim da postoji diferencijacija u bivšoj Socijalističkoj partiji. Postoje ljudi koji su izašli iz one partije koju vodi Milošević. Da li su oni time oprali svoju krivicu, da li su oni u manjinskoj odgovornosti za sve što se događalo? Nisu. Ali su započeli prvu fazu odvajanja od politike koju je Milošević vodio, time što su izašli iz stranke koju vodi Milošević.
Razlika je da li sa vama glasa neko koga vodi Ivković ili partija koju i dalje formalno vodi Slobodan Milošević. I, ako neko to poistovećuje, pokušava, naravno, da relativizuje te stvari i da sebe opravda. Ja mislim da su takva poređenja neumesna.
Dragan Maršićanin: Pokazalo se da niti se može suditi stalno istim starim gresima, niti se može slaviti stalno po starim zaslugama.
Svetlana Lukić: Kada je Maršićanin izašao za govornicu, izašao je, trebalo bi, kao prvi među jednakima. Čovek koji treba da omogući rad parlameta. Međutim u govoru je on, u stvari, amnestirao Socijalističku partiju Srbije, ako sam ja dobro razumela taj govor.
Miljenko Dereta: Apsolutno jeste. To je ono što sam ja rekao u jednom članku koji sam pripremio, verovatno će sutra izaći, ja sam to nazvao rehabilitacija umesto lustracije. On je relativizovao odgovornost i relativizovao krivicu. On ih nije oglasio krivim za nešto, pa ih onda oslobodio te krivice. Ne, on je uveo princip zaborava, što je po meni, užasno opasno, kao pravna osnova bilo koje države.
Ali ja moram da kažem da za mene lično je apsolutno uvredljivo da nam takvi ljudi zauzimaju takva dva važna mesta. Ako u Srbiji mi nismo uspeli do sada, a to je isključiva odgovornost političkih partija, da pronađemo čoveka sa dovoljno autoriteta, dovoljno znanja, dovoljno poštenja i tako dalje, da predstavlja Srbiju kao njen predsednik, nego to mora da obavlja gospodin Maršićanin, bivši predsednik opštine, ne znam ni ja šta, sa kvalifikacijama koje ima i sa načinom komunikacije i stepenom netolerancije koji ima … Znači mi sad imamo predsednika koji je rekao da sa jednom političkom strankom koja je osvojila zavidan broj glasova, nema komunikacije. Onda o kakvom predsedniku svih građana Srbije mi govorimo. Pri tom držanje tih moralnih lekcija sa mesta koje je čisto formalno, znači on je spiker, on je tehničko lice u skupštini, to je malo uvredljivo za sve nas.
Juče je na televiziji posle dugo vremena gostovao Brana Crnčević i rekao je nešto vrlo zanimljivo. Govorio je o tom salonskom opozicionarstvu i nacionalizmu i o potrebi da se on lično uključi, i on se naravno uključio na način kako se uključio, i to je, naravno, pitanje izbora. Ja mislim da je cela situacija u kojoj se nalazimo dovedena do te tačke da o nama odlučuju ljudi koji ništa nisu učinili, osim što su postojali formalno, koji nikad nisu učestvovali na pravi način ni u jednom obliku protesta građana. Uvek su se od toga distancirali. Oni sada odlučuju zapravo o našoj sudbini.
Ja mislim da je to veliki poraz za sve nas koji smo od početka bili za nešto drugo, koji smo bili vrlo aktivni i meni je užasno žao što se sve ovo dogodilo sa demokratskom opozicijom Srbije, jer je pokazala ogromno političko neznanje. I ono što me najviše brine i što se sada događa, jeste da politiku vode oni koji ne znaju šta je politika, jer vođenje politike podrazumeva, između ostalog, i analizu posledica donešenih odluka.
Znači, kad meni neko kaže – mi smo ili za manjinsku vladu, znači za nešto što može da se sruši od danas do sutra, ili za izbore, ja zahtevam da mi on izloži analizu šta donose izbori. Šta će se to izborima promeniti? Kakva se to nova preraspodela snaga dogodila u društvu u roku od dva meseca koji će promeniti ovu sliku? Da li to znači svesnu predaju vlsti drugima koji su još ekstremniji?
Ja očekujem jednu veštinu u našoj političkoj eliti. Ona, nažalost, ne postoji. Ona nije postojala ni u trenutku kada se rušila bivša vlada. Znali su se rezultati. Ne znam građanina normalnog, ne znam medij koji nije predvideo rezultate i koji nije rekao mnogo pre izbora da više neće biti dovoljne dve stranke za koaliciju, da će biti potrebne najmanje tri ako ne i četiri. I sve što se moglo predvideti i dogodilo se. I ipak se uporno ostalo na tome da se nešto sruši a da se nije znalo šta će se na tome izgraditi.
Tako da naša politička scene meni sve više liči na onu rupu na Slaviji, koja večito opstaje a nikako da se nešto na njoj izgradi.
Svetlana Lukić: Današnji Danas preneo je Koštuničinu izjavu da u vladu neće ući nikako, ni po koju cenu, oni koji su odgovorni za politiku od 1990. do 2000, i oni koji su odgovorni za politiku od 2000. do 2003. godine.
Miljenko Dereta: Da. Pri tom, on je mnogo oštriji prema onima koji su odgovorni samo za tri godine, da se razumemo, jer sa njima ne može uopšte, a sa onima ipak može, bar sa nekima od njih. Prema tome, nije on na ekvidistanci između te dve strane, naprotiv.
Ja mislim da je smešno to što je on izgovorio, jer to znači da se politikom mogu baviti samo oni koji ne preuzimaju nikakvu odgovornost, a DSS je zaista vodio takvu politiku poslednjih 13 godina. Znači, nisu se mešali ni u šta. Kad su dobili mogućnost da utiču na politiku, opet kao najbrojnija stranka, oni to nisu mogli da urade. Ja se izvinjavam, praksa to pokazuje, jer su pogrešno interpretirali politiku kao takvu, smatrajući da je politika papir važan a iza toga ne slede konkretne akcije.
Ja moram da kažem da kad god čujem – ustav, meni se kosa digne na glavi. Ustav jeste, naravno, nešto što određuje prirodu države, što određuje odnose u njoj, ali ustav treba sprovoditi. Ja se bojim da mi imamo trenutno na vlasti grupaciju koja će samo proizvoditi pravila a neće znati da ih sprovodi, osim nedemokratskim sredstvima. Ona će nametati nama da kao mantru ponavljamo ustav, i ne znam ni ja, nove članove i ovo i ono a neće taj ustav biti rezultat uvida u našu stvarnost.
Prosto je u prirodi te stranke da ima problem sa realitetom, da ima problem sa dnevnim životom. Sad bi čovek pomislio da je koalicija u kojoj s druge strane učestvuju pragmatičari kao što je G17, koji se bar tako predstavljaju, da je to dobra kombinacija – jedni će da pišu, drugi će da sprovode. Nažalost, ja vidim, iz načina na koji G17 vodi svoju politiku, takođe želju da se u vlasti učestvuje po svaku cenu, da postoje neka prava na određene oblasti uticaja na društvo.
Po čemu finansije pripadaju G17? Eksperti?! Ja sam se našalio nedavno da će prvi zakon biti zakon o denacionalizaciji Narodne banke i vraćanje te imovine Dinkiću, jer on to doživljava kao nešto što njemu, valjda, pripada po nasledstvu.
Dakle kompromis koji je u ovom trenutku napravio G17 plus mene veoma brine. Posebno me brine što apsolutno nema nikakve spremnosti na politički rizik, na politički rizik u opštem interesu. Dakle, meni je logika stvari, ako bude došlo do izbora, da G17 plus i DS sednu zajedno i dogovore se da na te izbore izađu zajedno jer je to onda objedinjavanje jednog istog korpusa, korpusa koji je najbliži u ovoj podeli biračkog tela.
Znači, G17 i DS – uostalom, to je bila jedna stranka, pa su ih ljudi iz ličnih interesa pocepali – trebalo bi, po meni, ovo je moj poziv čak, poziv njima, da sednu i da zaista prevaziđu lične animozitete iz prošlosti i tako dalje. Ne moraju da se ponovo ujedinjuju, daleko bilo, znam da je to nemoguće, mada bi bilo logično. Ali trebalo bi da sednu i da naprave zajednički program i da pobede na izborima, jer oni to mogu, i da tada imamo jednu jaku stranku ili jednu jaku koaliciju, predizbornu, koja bi mogla da se suprotstavi tada već logičnoj koaliciji radikala i DSS-a.
Ja znam da je srce vuklo DSS ka koaliciji sa radikalima i samo zbog uticaja spoljnog faktora, kako su sami priznali, mislim da do toga nije došlo. Dakle, kad nije moglo sa velikima, da se napravi sa onim malima, tek toliko da se zadovolje svoje potrebe.
Ja sam više nego uznemiren, ja sam zabrinut ozbiljno, ja sam besan još ozbiljnije, ja sam frustriran, ja sam razočaran, ja se trudim da nađem ime za to osećanje i jedino čega sam se setio jeste – ja sam “de-es-esovan”, izložen sam DSS-u – i to u meni izaziva nemoć, izaziva bes i izaziva osećaj da opet mora iz početka, izaziva potrebu da rekapituliramo šta smo mi to zapravo u ovih 14, to jest 10, pa onda u ove tri godine postigli, u smislu suštinske demokratizacije našeg društva?
Mi zaista nismo uspeli da usadimo ideje demokratije, ne samo u naše društvo, nego i u našu političku elitu. Mi smo imali nešto što se zvalo kao pregovori, koji su se odvijali, ne kako je to trebalo da bude, da su se zatvorili negde, proveli tri dana, pet dana, dva meseca razgovarajući, pa onda pustili dim da je izabran novi Papa i da su se dogovorili.
Ne, nego su trčali od medija do medija, izbacivali đubre jedni pred druge i to su nazivali pregovorima. Potpuno jedno neodgovorno ponašanje, jedno ponašanje koje podseća na ponašanje s početka 90-tih po svojoj netoleranciji, po svojoj isključivosti, po svojoj agresivnosti.
Kada se u sve to uklopi i osećanje da je srpski nacionalizam legalizovan i legitimizovan, kada dobijate sve aktivniju ulogu svih onih koji su nas do ovde doveli, uključujući i Vučelića, i Branu Crnčevića, Matiju Bećkovića, uključujući sve one koji su huškali sa strane, naravno da smo zabrinuti.
Ali, valjda smo ipak zabrinuti na drugom nivou, valjda imamo bar svest da je to nešto što smo već videli, preživeli i da valjda nećemo opet ući u taj jedan agresivni samoizolacionizam.
Ja znam, čulo se u javnosti da su DSS-ovci izjavili da onog trenutka ako se bude tražilo bilo kakvo izručenje, oni izlaze iz vlade. Kakva je to politička odluka? Kakva je to neodgovornost prema državi i prema građanima? Dakle od autizma jedne grupe, trpeće ponovo cela Srbija.
Ja sam sad već prestar da bih mogao odavde da idem, ali potpuno razumem jednog čoveka koji mi je rekao: “Što nisu pobedili ovi radikali do kraja, pa da danas budem u Beču, a ne da ostanem ovde i da se ponovo nadam da će se nešto promeniti.” Mislim da je sada ta nada, posle svega ovoga, na nuli, i da će novi talas i mladih ljudi a i onih koji to mogu, napustiti Srbiju i potražiti normalan život na nekom drugom mestu.
Svetlana Lukić: Da li možete zamisliti a možete verovatno posle svega što ste rekli, da buduća vlada održi obečanje dato očigledno Socijalističkoj partiji Srbije, jer Mihajlov to nije demantovao, da će iz budžeta ove države Srbije biti izdvajana sredstva za odbranu Slobodana Miloševića?
Miljenko Dereta: Ne bi me začudilo ali bi me zaprepastilo. To je toliko neodgovorno, pogrešno. Juče je takođe bilo u ovoj emisiji o Hrvatskoj koja eto tako “brine” o svojim optuženicima, jer kad treba ra vrsta primera, po meni pogrešno, onda se mi pozivamo na Hrvatsku a kad treba oko nekih drugih stvari da se pozoveš na Hrvatsku, to ne činimo.
Dakle jedino što me ohrabruje, to je da ipak DSS nikad nije izvršo ono što je obečavao.
Svetlana Lukić: Polinju dana u kojima ćemo slaviti 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Kako se stavri odvijaju na političkoj sceni, “Nemamo su čim pred Karađorđa”. 5. oktobar smo zagubili. Ispostavilo se da to i nije bila neka revolucija, zato je ostalo da pred vožda iznesemo registar kase.
Posle dve i po godine rada stručnjaka iz zemlje i veta učinjen je za Karađorđeve potomke revolucionarni potez, fiskalizacija. To znači da nema više utaje poreza. Pokojni premijer je s pravom rekao da će to za nas biti civilizacijski šok.
Proslava 200 godina moderne države, tačnije Prvog srpskog ustanka a još tačnije bune protiv dahija pošla je naopako, kako nam i dolikuje. Patrijarh Pavle je već otkazao svoje učešće na proslavi koju organizuje vlada Srbije.
On, međutim, neće izostati sa proslave koju organizuje Sabor srpske omladine, to jest Sabor srpske pravoslavne omladine Dveri. Na pitanje: “Su čim ćemo izaći pred Karađorđa”, 14. februara u Domu sindikata, pored patrijarha, odgovaraće mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije, Matija Bećković, Radoš Ljušić i književnik Antonije Đurić.
Zanimljivo je kako je ovaj poslednji, Antonije Đurić, upravo u časopisu “Srpske dveri” opisao početak ustanka. Đuriću se naročito dopala prva voždova zapovest: “Svaki svoga ubijte subašu”. “U galopu, na arapskim konjima, koji razglasiše početak ustanka”, piše književnik Đurić, “voždovi glasnici jedva ponegde uspeše da odgovore na pitanja naroda o Karađorđu. Je li visok? pita narod. Samo je Bog viši od Karađorđa – odgovaraju glasnici. A je li brz? Brz na sablji, nožu, topu. A je li pošten? Spreman je da svojom rukom ubije svakog koga uhvati u nepoštenju.”
Naš sagovornik Slobodan Marković, saradnik Instituta za evropske studije, smatra da bi možda bilo najbolje da ovu proslavu odložimo.
Slobodan Marković: Proslava 200 godina državnosti, mada nije to sve bila nezavisna država nego više država u nastajanju, ali dobro, malo je paradoksalno slaviti državnost – to valjda treba da predstavlja državno jedinstvo – u trenutku kada država nema gotovo nijednu ustanovu, sem evo sada parlamenta.
Znači, sigurno je da ne može ni teorijski da dobije predsednika republike do tog datuma, a vrlo malo je verovatno da može da dobije i vladu, tako da mi ipak treba da imamo u vidu da je cele ove godine 200-godišnjica i ne vidim zašto je bitno da se baš proslavi na Sretenje.
Mislim da je to već dosta manipulisano od nekih vladinih zvaničnika, jer znate da je bilo predviđeno da se i ustav donese na Sretenje, da se to svečano sve proglasi i da, otprilike verovatno sadašnja vlada uđe u istoriju kao vlada koja je donela novi ustav.
Međutim, po meni je vrlo neozbiljno da se ustav svodi na ceremoniju. Valjda je glavno bilo reći na kakvim će načelima biti donet taj ustav a ne da će on biti donet na Sretenje. Posebno su se ministar Batić i premijer Živković isticali u najavama da će to biti doneto na Sretenje, što mislim da je bilo neozbiljno, i pokazalo se da je neozbiljno.
Mi imamo jedan istorijski primer koji pokazuje da sa proslavama treba biti veoma oprezan, da njih treba dugo pripremati u javnosti, tako da svi znaju šta one treba da predstavljaju i da makar oko toga postoji konsenzus. Taj primer je proslava 500-godišnjice Kosovske bitke. Dakle to je trebalo da se dogodi 1879. To se događa jednu deceniju posle Berlinskog kongres, kada je nacionalna ideja uprla oči prema Kosovu i Makedoniji, za razliku od prethodnog perioda, kada je bila usmerena na Bosnu.
Te godine je trebalo da se odigra, za Vidovdan, jedna velika svečanost u celoj Srbiji, trebalo je da se prenesu mošti Kneza Lazara, koje su čuvane u fruškogorskom manastiru Vrdniku, u Kruševac, i to je trebalo da bude vrhunac cele te ceremonije.
Jedan od ljudi koji je bio zadužen da sve to organizuje bio je Čedomilj Mijatović, ministar inostranih dela, zastupnik ministra finansija i predsednik Srpske kraljevske akademije. On je trebalo to da organizuje. Ali, na nesreću, došlo je do promene vlade. I ta vlada, da kažemo polunaprednjačka vlada, smenjena je, došla je jedna radikalska vlada. Dakle, jedna spoljnopolitički proaustrijska vlada zamenjena je jednom proruskom vladom. I – šta se dogodilo?
Cela proslava je izgubila smisao jer više nije bilo moguće da proruska vlada nagovori Austriju, bila je potrebna saglasnost cara da se prenesu te mošti. I mošti nisu prenete. Ali, tu se priča ne završava. Da nisu samo prenete mošti, još bi to ispalo i dobro.
Međutim, te godine je došlo i do političkog progona, to su čuveni majski događaji, koje je vrlo plastično opisao Slobodan Jovanović. Tada se dogodilo da su naprednjaci, koji više nisu bili na vlasti, održali jedan zbor u bašti Velike pivare, na kojem je bilo prisutno 2.000 ljudi.
Ali, naravno, nova vlast nije bila zadovoljna što bivša vlast nešto organizuje. Na kraju zbora, poletele su silne kamenice na naprednjake. Tu se pojavio tadašnji vajni ministar unutrašnjih dela i on im je rekao da se ništa ne brinu, sve je pod kontrolom.
Ali pri izlasku, ponovo su počeli da ih kamenuju i kako kaže jedan izvor – kamenice su padale na njih kao da ih neko posipa žitom. I, kako kaže Slobodan Jovanović, to je bio prvi put da Beograd vidi bunu fukare. Beograd se nije mogao povratiti od čuda da sokački ološ sme kamenati bivše ministre i razvaljivati terazijske kavane.
U svakom slučaju epilog je bio taj da je otprilike 55 naprednjaka pobijeno te godine, što u stvari i nije bilo mnogo, ako se uporedi sa tim koliko ih je ubijeno prethodnih godina. Naime, prvi put kad su sišli sa vlasti, 1887. kada je počeo taj čuveni radikalski odisaj, tada ih je, po jednom spisku koji su oni objavili, ubijeno oko 141. Tada su ubijani na razne načine, pored ostalog nabijani su na ražanj, jahani i tako dalje. Ali, suština je da je u toj godini kosovskog jubileja ubijeno oko 50 naprednjaka. Dakle, ne samo da nisu mošti prenete, nego su i politički neprijatelji ubijeni.
I evo jednog teksta, ako dozvolite da vam pročitam, onda ga je napisao, a kasnije objavio, Čedomilj Mijatović, da vidite malo atmosfere sa tadašnje proslave: “Vi koji ste 14. i 15. maja kamenjem i motkama ubijali i rušili besomučno klikćući: ‘Napred radikali!’, vi koji ste oskrvnili divljačkim vandalizmom lepo ime prestonice srpske i sumnju nabacili na obrazovnost, pitomost i slobodoumnost građanstva njenog, vi koji ste zadali tešku ranu ustavnosti, kamenjem pretrpavajući jednu od najosnovnijih i najglavnijih sloboda njenih, vi koji ste obesvetili svetinju pomena kosovskog, vi ćete imati da date odgovor na ovo strašno pitanje Bogu Pravde i istoriji narodnoj.”
U jednom almanahu u kojem su objavljeni spiskovi pobijenih, jedan je naprednjak napisao vrlo dirljivu pesmu u kojoj kaže:
“I grob se do groba žalosno niže, ko će ih ređat’ ima ih dosta, na domu sama siročad osta, po celoj zemlji grobova dosta.”
To je atmosfera iz tog vremena. E, tu imamo vrlo poučan zaključak Slobodana Jovanovića. On kaže da nisu sve žrtve posledica političkih progona nego da su delimično proizvod hajdučije, što je nesumnjivo tačno, i onda zaključuje da treba da imate u vidu da je to baš godina u kojoj se proslavlja 500-godišnjica Kosovske bitke, godina u kojoj se uvodi demokratija, a vidite na koji način se uvodi.
Znači, vlada postaje odgovorna skupštini, ali ubijeno je pedesetak ljudi. Jovanović kaže, komentarišući to: ”Raspuštenost u narodu objašnjavala se kao prirodan odisaj posle policijske stege koja je vladala do Ustava od 1888. Sada se preterivalo sa slobodom, kao ranije sa stegom. Po seoskim krčamama se govorilo – Nema više kuluka, nema kažnjavanja, radikalija – slobodija.”
E, znate, to je bilo pre više od stotinu godina. Pretpostavljamo da danas niko ne bi tako strašno reagovao, ali ostaje za naravoučenije ta činjenica da u godini u kojoj dolazi do smene vlade, u godini u kojoj su političke strasti veoma visoke, nije moguće organizovati jednu svečanost koja treba da simbolizuje narodno jedinstvo i zbog toga se meni čini da je najprirodnije da se ova svečanost odloži na nekoliko meseci, da se ne bi doživeo fijasko.
U proteklih 200 godina, Srbija je se ponovo pojavila na istorijskoj sceni, znači posle 350 godina pod Turcima a neki pod Austrijancima. Mi imamo onu sintagmu “pet vekova”, a to se, u stvari, odnosi samo na Makedoniju i na Kosovo.
I mi danas, kada sumiramo tih 200 godina, možemo da pokušamo da napravimo razvrstavanje koliko smo mi, u stvari, proveli godina u demokratiji, koliko u autoritarnom, a koliko u totalitarnom poretku. Po mom računanju, ispada da smo u prethodnih 200 godina oko 30 godina živeli u demokratiji, oko 155 i po godina u autoritarnom poretku i 14 I po godina u totalitarnom poretku.
Srbija je dobila prvi ustav, takozvani Turski ustav koji je stupio na snagu već1838. Srbija je Ustavom iz 1869. dobila stalnu Narodnu skupštinu, ali ta skupština nije imala dovoljno ovlašćenja. Dakle, tek po Ustavu iz 1888., odnosno iz januara 1889. po novom kalendaru odnosno januara 1889. po novom kalendaru, vlada postaje odgovorna skupštini. Ali, taj prvi poredak kratko je trajao, do aprila 1893. kada je mladi Aleksandar Obrenović izvršio državni udar.
Dakle, taj prvi zračak demokratije trajao je četiri godine. I onda imamo obnovu demokratije 1903., od Majskog prevrata. Naravno, ona je u senci uticaja vojnih krugova, vojne kamarile u prve tri godine, ona je u senci aneksione krize, balkanskih ratova, početka Prvog svetskog rata, ali ipak možemo to označiti kao demokratski poredak, razdoblje od Majskog prevrata pa do austro-nemačke okupacije Srbije oktobra 1915. godine.
I onda, treće demokratsko razdoblje, to bi bilo razdoblje od ujedinjenja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, do zavođenja lične vlasti kralja Aleksandra Karađorđevića, do takozvane Šestojanuarske diktature, 1929. godine.
I, konačno, četvrti period demokratije bi bio od oktobra 2000. godine do danas, sa izuzetkom vanrednog stanja, koje bi po definiciji spadalo u autaritarni poredak jer su bila suspendovana prava medija i neka lična prava. I kad saberemo ta četiri razdoblja, stižemo do 30 godina demokratije u Srbiji.
I interesantno je pomenuti da je i Freedom House, nevladina organizacija koja se bavi istraživanjem indeksa sloboda u svetu, po prvi put u izdanju za 2003. rangirala Srbiju odrednicom – slobodna zemlja. Dakle, po prvi put od kad oni vrše anketiranje, Srbija je ušla u kategoriju slobodnih zemalja.
Ako uzmete da je odnos bruto nacionalnog proizvoda Srbije i Grčke 1: 8 po glavi stanovnika i ako bi naš bruto nacionalni proizvod rastao za dva posto brže godišnje nego grčki, nama bi bilo potrebno nešto malo preko 100 godina da stignemo njihov bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika.
Znači, prosto to je zaostalost koja se meri, bojim se, decenijama, i to u odnosu na trenutno najnerazvijenije članice Evropske unije. I sada govoriti da smo mi lider na Balkanu, u takvom kontekstu, stvarno je ili proizvod potpunog neznanja ili proizvod suludosti, teško je sad reći ali jedna od te dve stvari, jer je ta zaostalost zaista ogromna.
Svetlana Lukić: Predrag Matvejević, književnik, Mostarac, Jugosloven, došao je u Beograd na otvaranje izložbe o izgradnji novog/starog mosta u Mostaru u Muzeju istorije Jugoslavije. Izložba će obići Evropu i završiti u Njujorku, a na otvaranju beogradske izložbe, gospodina Matvejevića napali su neki srpski patrioti.
Predrag Matvejević: Meni je svaki povod dobar da dođem u Beograd, jer sam vezan s Beogradom, i prije ovoga nesretnoga rata gotovo dva puta sedmično sam bio u Beogradu. Ovog puta pozvali su me Mostarci. Kao što znate, ja sam rođen u Mostaru, nekoliko stotina metara od Staroga mosta. Stari most je završen, još se obnavljaju kule koje su također srušene, i prilazi. Biće u julu svečana predaja.
Mostarci su napravili jednu takvu manifestaciju u Zagrebu, koju je otvorio predsjednik Mesić, ovdje je otvorio izložbu predsjednik Marović. To je jedan grad koji se nije uspio ujediniti, a sad dobiva most. Most je dugo odlagan, prvo zato što ljudi oko mosta nisu bili ujedinjeni. Oni koji su ga rušili, znali su što ruše. Ja ih zovem kršćanski talibani, hrišćanski, ako više volite.
Zašto bi bili talibani samo muslimani, zar nisu naši talibani Hrvati koji su srušili ovaj most, Srbi koji su srušili prekrasne džamije kao Aladži i Ferhadija u Banjaluci, koje su biseri orijentalne arhitekture, zar to nisu talibani, isti kao i talibani koji su u Avganistanu gađali budističke spomenike.
Kad kažem – Hrvati koji su srušili Stari most, Srbi koji su ga počeli rušiti, ili koji su rušili Sarajevo ili Srebrenicu – stavljam te riječi pod navodnike, da odvojim takve Hrvate, takve Srbe, od onih pravih čestitih ljudi Hrvata i Srba koji su zajedno s nama plakali kad je most rušen. Ja sam, kao što znate, bio jedan od osnivača UJDI-ja u Zagrebu, Udruženja za jugoslavensku demokratsku inicijativu, podržao sam i Antu Markovića, željeli smo naći makar jedno labavo konfederalno rješenje da bi se samo izbegao rat.
Valjalo bi sve učiniti da Bosna i Hercegovina bude Republika Bosna i Hercegovina, to jest država koja može funkcionirati. Na izborima su pobjedile vjersko-nacionalne stranke, Dejtonski sporazum je zastario, Republika Srpska se ponaša kao da je čardak ni na nebu ni na zemlji, ali u svakom slučaju, ne u Bosni.
Nego, čujem, pobjednici na izborima u Beogradu još uvijek govore o granici koja će ići od Vukovara prema Virovitici, od Virovitice na more prema Karlobagu, nisu zaboravili te tribalne parole koje smo čuli na početku onih strašnih događaja koje je proživjela naša zemlja.
Svetlana Lukić: Dok ste vi govorili na ovoj izložbi i šta je to i koga je to uznemirilo?
Predrag Matvejević: Kod nas ljudi samo vole da se kaže nešto o drugome. Mislim da bi svi bili zadovoljni da sam ja samo govorio o tome da su Hrvati srušili Stari most, premda su Srbi srušili u Mostaru četiri druga mosta, samo su bili lukaviji od Hrvata, nisu htjeli simbolični most, jer se to vidi i osjeti.
Manifestacija se završila savršeno mirno. Jedino se skupilo nekoliko ljudi sa divljim očima, neka suluda žena koja govori o dvanaestoro ubijene braće koju su ubili muslimani, a trinaestog da su navodno na kolac nabili, rekoše mi da se ta žena javlja takva, luda, na takvim manifestacijama, i da ih ometa, a jedan drugi, opet, uhvatio me za prsluk: “Šta ti misliš, to je propaganda ustaška, opsada Sarajeva i Srebrenice!” Zamislite ljude koji još žive s tim. No, to nije bilo… niko me nije udario, to je bio samo jedan grub nasrtaj.
Mislim da su neki, što se tiče mene, ljuti zbog mojih tekstova u Danasu. Ja sam opisao srpske izbore i rekao sam da su sramni. Na sličan način sam govorio i o hrvatskim izborima, da je sramno što se vratio HDZ. Znate, danas se kritička riječ nađe uvijek u tesnacu između izdaje i uvrede.
Ako govorite kritički o svojima, to je izdaja – izdajniče jedan, kako možeš, ako govorite kritički o drugima – onda vrijeđaš. Između izdaje i uvrede. Na takav način se sužava prostor kritičke riječi i ona praktički umire.
Ima još jedna alternativa, koja je postojala davno, između šutnje i protesta. Bilo je nekad vrijeme kada je šutnja imala duboko značenje. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, Ivo Andrić i Miroslav Krleža nisu objavili ni jednog retka, to je bila riječita šutnja, ta riječita šutnja je potrošena.
Došli smo u vrijeme kad je šutnja, na neki način, ili konformizam ili saučesništvo. A toliki su šutjeli. Šutjeli su za vrijeme Srebrenice, šutjeli su za vrijeme opsade Sarajeva. Sjećam se, zagrebačka televizija, prva vjest kad je srušen most u Mostaru bila je: “Srušio se most u Mostaru”. Dragi Bog je mrdnuo prstom pa se on srušio.
Valjda će negde svesti račune, ja nisam pristalica progona, procesa, sudskih kažnjavanja i, na kraju, reprinta knjige “Jugoslavenstvo danas” napisao sam tekst, jedan prijedlog za razmišljanje, kako se odnositi prema onima koji su izričito svojom riječju podržavali ono što se dešavalo. Ja bih ih samo prisilio na jednu vrstu stida, kad prođu pored ljudi dobre volje, posebice kad prođu pored žrtava, da sagnu glavu i da se postide.
Pribojavam se saveza Koštunice, koji je i sam vrlo desno, pribojavam se tog umjerenog nacionalizma. Zamislite da neko kaže – umjereni ubojica, umjereni fašista, to su formule koje su mi, prije svega, glupe. Ja sam bio od početka protiv legaliste koji nije htjeo legalno predati kriminalca međunarodnom pravu da mu sudi.
Znate, postoji niz sankcija koje nisu deklarirane javne sankcije, vec tihe, gotovo nepriznate sankcije, koje razbijaju sve vrste ugovora, koje vas ekonomski dovode na prosjački štap, a Srbija je već odavno blizu prosjačkoga štapa. Ako se napravi veza između Koštunice i recimo Miloševićevih socijalista, naravno da će njihovom podrškom biti blokiran odnos prema Haškom sudu, kad se njihov šef nalazi tamo. Dakle, potpuna blokada. Nesuradnja sa Haškim sudom će doći do institucija evropskih koje odlučuju o tome, kod Međunarodnog monetarnog fonda, koji odlučuju o tim tihim sankcijama. Srbija je već suviše stradala.
Kad je bio bombardiran Beograd, ja sam pošao sa svojih pedesetak studenata Rimskog univerziteta u američku bazu Avijano da protestiram. Koliko god sam znao da su učinjena monstruozna zlodjela prije tog bombardiranja… Znate, ja sam u Italiji otišao u Otranto, gdje su dolazili gumenim čamcima Albanci. Mladi ne znaju srpski, stariji znaju, pa su mi počeli pričat, kad sam video te cifre, 600.000 ljudi koji su kroz blato pomaknuti, bačeni iz svojih mjesta.
Konačno, znate da su u frižiderima dolazi do Dunava i do Batajnice mrtvaci. Znao sam, po prilici, šta je učinio Vožd, a s druge strane, znao sam kakva je osveta, nije prema Voždu, nego prema srpskom narodu, prema narodu koji je za mene bratski narod, i unatoč svim parolama koje su već izlizane – bratsvo i jedinstvo i tako dalje, za mene su Srbi bratski narod i ja ću umrijeti sigurno s takvim stavom. I vidio sam da opet bombe padaju na Beograd.
Znate, moj otac, kad je došao iz Rusije, 1921. došao je ovdje, u Beograd, svirao noću, studirao… 1941. kad su ga Njemci zarobili u jugoslavenskoj vojsci, mogao se vratiti, da je rekao da je emigrirao iz Rusije, a on je rekao – ne, ostajem u Srbiji sa Srbima.
Prema tome, kad čujete kritičke riječi kad govorim o Srebrenici, kad govorim o srušenim spomenicima, o Aladži i Ferhadiji, kad govorim o monstruoznom opkoljenju i rušenju Sarajeva, 1350 dana. Najduža opsada u novijoj historiji Evrope bila je Lenjingrad, 900 dana, ovo je još više od godine više, 1350 dana i ta stvar ne prodire do svijesti ljudi.
Sreo sam se juče sa nekim dragim prijateljima, poštenim ljudima, ali koji žive u nekom svom zapećku, kažu – znaš, Alija Izetbegović je kriminalan kao i Milošević, kao i Tuđman.
Taj je čovjek branio to malo muslimana. Ja bih podsjetio na jednu krasnu formulu Srbina muslimana Meše Selimovića, koji je govorio negde u knjizi “Derviš i smrt” – Bilo nas je premalo da postanemo jezero, a previše da nas upije zemlja.
Srbi i Hrvati su htjeli da muslimane u ovom ratu upije zemlja. To poistovjećivanje krivica, umesto da se svaka krivica individualizira u sebi, unese u vlastitu svjest, pa tek onda eventualno konfrontira s drugom. Ne. Izbeći sve to, pa svi su krivi, pa svi su ubijali. Jesu. Ali čekaj da vidimo šta si ti učinio.
Stvorena je atmosfera u okruženju… da svaka, recimo, gesta koja bi se otvarala prema drugome, recimo – hajdemo uvažiti Albance, da su imali neke razloge, ne moraš reći – Šiptari, majku im njihovu. Ne može se onda računati ni na kakav dogovor i razgovor o Kosovu.
Isto tako o muslimanima – ma to su mudžahedini… Ali, priznati pri tome 7.000 pobijenih. 7.000 ljudi kad bi se uhvatilo za ruku, cijeli centralni dio Beograda bi mogli okružiti. 7.000 ljudi valja postreljati, koliki posao je to. Kakvi, o tom se ne govori.
Znate, interesantno je i to glasanje. Ne glasate za, nego glasate protiv. Ja sam protiv nacionalista, protiv šovinista, pa onda – ko se nađe, eto taj tu. Za sada, u ovoj situaciji, i sa ovakvim izbornim rezultatima, sa odbijanjem glasačkog tijela tri puta da izabere predsjednika jedne zemlje, na jednom brodu bez kormilara, sa jednom vladom koja to nije, koja je na neki način ostala a nije izabrana, tu signali obećanja izostaju.
Možda kad sljedeći put dođem u Beograd možda bude drukčije. U svakom slučaju, ja ću doć opet u Beograd, neće me moći spriječiti ni oni koji napišu neke tekstove. Ja sam tolike stvari pročitao o sebi, toliko puta sam bio u Hrvatskoj izdajica, u Srbiji neka mračna ličnost koja se meša u srpske poslove – šta on to hoće. Jer se ne smije biti Jugoslaven.
Reći ću vam jedan mali događaj za vreme mog boravka ovdje u Beogradu. Ja sam sa stanovitim okljevanjem pristao da sa ovim Bosancima, Mostarcima odem na Titov grob. Ja sam negdje 70-tih godina, nakon što su smjenjeni Nikezić i Latinka Perović, napisao pismo Titu s prijedlogom da se povuče sa svih funkcija. To je mene koštalo isključenja iz Partije, kritika… Ja sam dolazio u Beograd i zbog toga što nisam mogao objavljivati u Zagrebu u stanovito vrijeme. I prema tome, nisam se osjećao baš dužnim da idem.
Međutim, pošli su Mostarci. Zašto bih se ja desloidarizirao s njima. Osim toga, ako uzmete Tita i usporedite sa ovima, pa to je ….
I onda su me tamo zamolili da nešto kažem. Prva stvar koja me je ubila u pojam, ulazeći, imate jedan zid visok oko metar, cijelom visinom zida piše, možete provjeriti – Jovanka Broz, srpska kurva. Josip Broz, ustaša. Slušajte, na spomeniku … Pa molim vas. To je isto kad ovi fašisti po Dalmaciji ruše spomenike ovim palim borcima, anitifašistima koji su se borili.
Otišli smo gore. Vidjeo sam te mlade djevojke iz hora “Mostarske kiše”. Pjevaju neku zagorsku pjesmu, one muslimanske – za svaku tvoju dobru riječ/ reći si nam znao … Što je tako dirljivo na neki način. Nešto govori o širini jedne zemlje.
I onda su me počeli pitati u vezi s Titom i hoće oni, eto, da kažem kao svoj stav, Tita u Zagrebu nacionalisti mrze što je “izdao” Hrvate, hrvatstvo i bio Jugoslaven i internacionalist.
U Beogradu ga mrze čak i akademici, poput Dragoslava Mihajlovića, zato što je Hrvat. Sad kad se na ovaj bijedni način, žalosni, obraćunavaju s njim, hrvatski nacionalisti, proustaše, pročetnici u Srbiji, valja im napomenuti – koji je to srpski lider bio sahranjen kao Tito u Beogradu? I ko je to prošao tako pobjedonosno Srbijom, a juga njezinog do samog Beograda i u Beogradu se sreo s braćom Rusima?
Kad je umro Franjo Tuđman došao, mu je samo turski predsjednik, njemu koji je mrzio muslimane, kao da ga je Bog kaznio.
Milošević završava ovako neslavno, brukajući svoj narod onim što je dopustio da se učini, jer mi znamo da on nije mrdnuo prstom ne bi bilo Karadžića i Mladića. Znamo koliko je imao utjecaj. Ne mogu nas obmanuti. Mi znamo sve o Jugoslaviji, mi smo Jugoslaveni.
Ja sam krivac, morao bih se kajati. Ja sam branio, između ostalih, Rajka Nogu kada je u Sarajevu, slagao je da su ga tamo tukli, kakvi, neko ga malo gurnuo, gore su mene gurnuli preksinoć u Beogradu. Branio sam ga, dovodio sam ga u Zagreb, pozivao kada niko nije htio pozvat na razgovore.
Sad vidite šta je bilo, dobiva nagrade za svoje ultranacionalističke tekstove, brani ubice Karadžića i Mladića. Branio sam Šešelja, da ostanem u krugu Beograda, njegovoj ženi je Pen klub Hrvatske, kad sam ja bio predsjednik, slao novce, imam priznanice, ne može se to demantirati.
Đogi smo slali također pomoć, a zamislite šta bi hrvatski nacionalisti rekli – ja Đogi šaljem pomoć. Od ovih tu, Momu Kapora sam branio kad su ga napali što je potpisivao knjige četnicima u Kanadi, u Dugi izašao moj tekst “Momo Kapor četnik početnik”, sa ironijom, kako mogu reći to Momi.
Momo danas, kažu, šalje svoje knjige Miloševiću u Hag da ga čita Milošević i napada muslimane na besprimjeran način, on vidi derviše kako plešu po Sarajevu u času kad tamo ginu pod karadžićevskim bombama.
Branio sam i Franju Tuđmana. Kad je rečeno da je imao četiri infarka, rekao sam – ako ima četiri infarkta, treba ga pustiti iz zatvora, on je bio ipak prvoborac, partizan, i ne može se tako obračunavati s njim.
Drago mi je što sam branio Vladu Gotovca, on je nastupao kao nacionalista, a kasnije, kad su nacionalisti pobjedili, postao je najljući kritičar Tuđmana i prvi je rekao, prije mene – Tuđman je kič. Dobrici sam pisao da skine s repertoara Kolubarsku bitku, da se u tom okružju koji se vide na sceni svi nacionalizmi koji mogu prodrijeti. Tad sam bio neprijatelj Srba, ja kojeg su hrvatski nacionalisti proglasili neizlečivim srbofilom.
Ne kajem se što sam branio te ljude. Možda će neko i mene braniti.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Predrag Matvejević. Za kraj vas samo podsećam da je juče bilo tačno 10 godina otkako je granata pala na sarajevsku pijacu Markale, ubila 68 i ranila 200 ljudi. Ja mislim da je granata bila srpska, a šta vi mislite?
U svakom slučaju, ne može biti važno samo to da je 68 ljudi raskomadano, važno je čija je granata bila.
Ovo je bio Peščanik, a njega su pripremile Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Emisija Peščanik, 06.02.2004.
Peščanik.net, 06.02.2004.