PowerPoint prosvetitelj

Da li je Stiven Pinker savremeni prosvetiteljski philosophe? U izvesnom smislu, poređenje se čini logičnim. Poput francuskih philosophes, a za razliku od mnogih savremenih intelektualaca, Pinker piše sa entuzijazmom o širokom rasponu ljudskih znanja, od humanistike, preko društvenih nauka, sve do fizike i biologije. I sam je uvaženi eksperimentalni psiholog. Opet kao i philosophes, a za razliku od mnogih savremenih intelektualaca, on zna kako da komunicira sa širokom publikom. Njegova poslednja knjiga Prosvetiteljstvo danas: Odbrana razuma, nauke, humanizma i napretka / Enlightement now: The Case for Reason, Science, Humanism and Progress, samo je najskoriji u nizu njegovih bestselera, nakon odbrane evolucione psihologije u knjizi Prazna tabla, i argumenta da svedočimo viševekovnom opadanju nasilja među ljudima, iznesenom u knjizi Bolji anđeli naše prirode.

Ali, kako Prosvetiteljstvo danas jasno pokazuje, Stiven Pinker nije nikakav philosophe. Veliki autori prosvetiteljstva su, nasuprot popularnoj karikaturalnoj predstavi o njima, u duši većinom bili skeptici. Imali su sklonost ka ironiji, cenili su paradokse i negovali smisao za humor. Uvažavali su složenost stvari, voleli komplikovane probleme i priznavali učenja svojih prethodnika.

Prosvetiteljstvo danas ne poseduje nijedan od ovih kvaliteta. U pitanju je dogmatska knjiga koja nudi pojednostavljenu i neumereno optimističnu viziju ljudske istorije, kao i neskriveno tehnokratske preporuke za ljudsku budućnost. Takođe, ova knjiga čitaocima nudi i mogućnost da vide profesora sa jednog od najvećih svetskih univerziteta kako tretira ozbiljne mislioce sa populističkim prezirom. Žanr kojem ona, sa svojim laganim stilom, kratkim poglavljima i impresivnim ilustracijama, najviše nalikuje, nije 18-ovekovna philosohie, već žanr u kojem Pinker već poseduje obimno iskustvo: TED talk (mada u ovom slučaju u trajanju od bar 20 sati).

***

Baš kao i bilo koji TED Talk, Prosvetiteljstvo danas je lako sažeti. Uprkos pesimizmu i lošim vestima kojima smo svakodnevno izloženi, stvari zapravo stoje sasvim dobro – tvrdi Pinker, bolje nego ikada. Konkretnije, ljudska bića danas vode duže, bezbednije, zdravije, bogatije i srećnije živote nego ikada ranije u ljudskoj istoriji, a sve to zahvaljujući Prosvetiteljstvu. Pesimizam koji je tako dominantan u našoj kulturi je naprosto greška, proizvod kognitivnih distorzija dodatno podstaknutih uticajem budalastih intelektualaca i neobrazovanih političara.

Nije najjasnije šta Pinker podrazumeva pod „Prosvetiteljstvom“. Na jednom mestu ga naziva „obiljem često međusobno protivrečnih ideja“, a na drugom koherentnim „projektom“. On ga smešta u poslednje dve trećine 18. veka, ali se retko poziva na konkretne mislioce i autore iz ovog perioda. Umesto toga, on ukazuje na 4 „teme“ koje izvlači i u podnaslov svoje knjige: razum, nauku, humanizam i progres. Neke od ovih termina on definiše vrlo široko: nauka je, na primer, „usavršavanje razuma u cilju razumevanja sveta“. Međutim, pod „humanizmom“ Pinker podrazumeva rigidni ateizam u stilu Ričarda Dokinsa. Veru u postojanje nematerijalne duše on naziva „činjenično pogrešnom i moralno opasnom“.

Ali ove definicije nisu glavna tema knjige. Pinker dve trećine Prosvetiteljstva sada posvećuje pregledu zapanjujućeg napretka koji je ljudska rasa ostvarila u savremeno doba, i to po različitim merilima: životnim izgledima, zločinima iz mržnje, smrtnosti zbog siromaštva, količini slobodnog vremena, nuklernoj proliferaciji, zagađenju, demokratiji, ljudskim pravima, „liberalnim vrednostima“, pismenosti, nivoima ekstremnog siromaštva, „životnim zadovoljstvom“ i mnogim drugim. Deo ovog materijala već je nagovešten u njegovoj prethodnoj knjizi, Bolji anđeli naše prirode (2011), u kojoj je tvrdio da se nasilje i rat u svetu smanjuju, ali sada on pokušava da ove zaključke generalizuje na praktično celu savremenu egzistenciju, ilustrujući ovu poplavu informacija sa više od 70 tabela. „Prosvetiteljstvo je uspelo – i to je možda najvažnija vest koja se retko pominje“, tvrdi Pinker i nastavlja: „Još uvek se suočavamo sa mnogim izazovima, ali sa verom u nauku ćemo uspeti da ih prevaziđemo.“

Istini za volju, Pinker je u pravu kada tvrdi da se o velikom delu dobrih vesti danas nedovoljno izveštava. Većina Amerikanaca verovatno ne razume da su nivoi ekstremnog siromaštva širom sveta opali tokom poslednjih nekoliko vekova, zajedno sa stopama smrti u ratovima i od zaraznih bolesti. Pinker je u pravu i kada kaže da su mnogi istaknuti hroničari iz prošlosti grubo potcenjivali sposobnost ljudske rase da izvuče više resursa iz prirodne sredine i grubo precenjivali izglede za skoru apokalipsu. On citira, šale radi, dugi niz proroka propasti iz sredine 20. veka koji su samouvereno tvrdili da će svet uskoro biti uništen zahvaljujući nuklearnom ratu, prenaseljenosti ili prirodnoj katastrofi. (Naravno, isto tako je mogao da ukaže i na dugi niz intelektualaca, od Prosvetiteljstva do danas, koji su predviđali neminovan nastanak raja na zemlji.) On je u pravu kada tvrdi da, čak i ako dođe do neke od ovih katastrofa, čovečanstvo verovatno neće biti svedeno na borbu za opstanak u stilu Pobesnelog Maksa. „Čak i Hirošima i dalje postoji“, ističe Pinker, mada ova izjava ne zvuči tako utešno kao što on misli.

Da se Pinker prosto zaustavio na ovim tvrdnjama, Prosvetiteljstvo danas bi imalo svojih vrednosti. Ali on uvija svoje argumente u tako debeo sloj preterivanja i pogrešnog tumačenja, da knjiga donosi više štete nego koristi. Ona vrvi od selektivne upotrebe podataka, sumnjive istorije i, kada sve ostalo omane, prezira prema intelektualcima kojeg se ne bi postideo ni portal Brajtbart. Iako to možda nije bila Pinkerova namera, njegova knjiga će podstaći populističke napade na intelektualce i pokrete koji se bore za društvenu pravdu, istovremeno služeći kao opravdanje za glupe i okrutne mere koje se sprovode u ime navodno neosporive naučne racionalnosti.

***

Počnimo od preuveličavanja. Uprkos Pinkerovom impresivnom baratanju statistikom, situacija u kojoj se trenutno nalazi čovečanstvo daleko je od ružičaste. Na primer, broj izbeglica širom sveta vrtoglavo je porastao tokom poslednjih decenija i trenutno se približava brojevima neviđenim još od Drugog svetskog rata. Pinker odbacuje zabrinutost zbog rastućeg nivoa ekonomske nejednakosti veselo tvrdeći da je nejednakost manje značajna od apsolutnih nivoa dohotka i udobnosti. Pitanje o tome šta za jedno društvo znači kada se lavovski deo ekonomskih resursa nalazi u rukama šačice super-bogataša u njegovoj knjizi jedva da se pominje. Činjenicu da realne zarade u SAD i mnogim drugima ekonomski razvijenim zemljama već decenijama stagniraju, on konstatuje samo u prolazu, a o sve nesigurnijem zaposlenju milona radnika nema praktično ništa da kaže.

Pinker koristi IQ testove – čija je neobjektivnost dobro poznata, naročito kada su u pitanju podaci s početka 20. veka – kako bi na njima zasnovao sledeću neverovatnu tvrdnju: „Kada bi prosečna osoba iz 1910. vremeplovom dospela u naše vreme, ona bi po našim standardima bila na granici retardiranosti“. On puno prostora posvećuje razmatranjima o aktuelnom stanju demokratije i liberalizma, tvrdeći da dve trećine svetske populacije danas živi u „slobodnim ili relativno slobodnim društvima“, ali podatke za ovu tvrdnju crpe iz izvora koji Poljskoj i Mađarskoj daje najviše ocene, a Rusiju računa kao natprosečno demokratsku. Većina eksperata koji se bave Rusijom rekli bi da je ova zemlja u poslednje dve decenije postala represivnija. Isto važi za Kinu.

Ali čak i ako bismo dopustili tvrdnju da su se mnogi domeni ljudskog života u velikoj meri popravili tokom poslednja dva veka, ostaje jednostavno pitanje: možemo li računati da će se napredak nastaviti? Šta ćemo, na primer, sa klimatskim promenama? Pinker naravno ne poriče stvarnost klimatskih promena i priznaje da one predstavljaju „obeshrabrujući izazov“. Ali onda nakratko skreće sa svoje pozicije da stvari postaju sve bolje kako bi rekao da je moguće izbeći preteću katastrofu porezima na karbonske emisije, povećanjem upotrebe nuklearne energije i klimatskim inženjeringom koji će spustiti globalnu temperaturu.

On uglavnom ignoriše činjenicu da nema apolutno nikakve političke volje da se krene u bilo kom od ovih pravaca i da će to tako i ostati sve dok partija koja trenutno upravlja Belom kućom i kongresom odbija da prizna da problem uopšte postoji. Kada je reč o njegovom omiljenom tehnološkom rešenju, nuklearnoj energiji, Pinker uporno ignoriše činjenicu da ljudi koji upravljaju nuklearnim postrojenjima često ne slede sopstvene bezbednosne procedure, te da nisu u stanju da predvide svaku moguću prirodnu katastrofu (Fukušima je dramatičan primer toga). Nuklearna industrija je, tvrdi on, izvukla pouku iz svojih grešaka. Ali da li je to zaista tačno?

***

Tu nastaje problem sa Pinkerovom verzijom istorije. Šta je tokom poslednjih nekoliko vekova dovelo do nespornih promena nabolje? Šta znači pripisati ove promene „Prosvetiteljstvu“? U Pinkerovoj priči o napretku posebno važno mesto zauzimaju izumitelji vakcina, ljudi koji su razvili hemijsko đubrivo (od kojih su dvojica „spasila najveći broj života u istoriji, oko 2.7 milijardi“), i „nepoznati bataljoni izumitelja, inženjera, upravljača i statističara“ koji su učinili sigurnijim naš svakodnevni život. Povremeno, on ukazuje i na značaj „paternalističkih zakonodavaca“ i „humanističkih moralnih kampanja“, a pominje i dobitnicu Nobelove nagrade Malalu Jusafzai. Ali kada je reč o temama kao što su „demokratija“ i „jednaka prava“ Pinkeru kao da se čini da je napredak nastupio sam od sebe, kao rezultat toga što su čitave populacije spontano postajale sve prosvetljenije i tolerantnije. „Zaista postoji misteriozni luk razvoja koji teži pravdi“, piše on. Društveni pokreti koji su se vekovima borili za jednaka prava, ukidanje ropstva, bolje uslove rada, minimalnu nadnicu, pravo na radničko i građansko organizovanje, osnovnu socijalnu zaštitu, čistiju životnu sredinu i mnoštvo drugih progresivnih ciljeva skoro su odsutni sa 567 strana Prosvetiteljstva sada. Luk razvoja koji teži pravdi nije nimalo misteriozan: on se savija zato što ga ljudi savijaju sopstvenim naporima.

Pinkerova istorija je jednako problematična i kada se radi o samom Prosvetiteljstvu. Budući da se ne upušta u ozbiljnu analizu prosvetiteljskih autora, on uspeva da izbegne suočavanje sa neprijatnom činjenicom da je najpopularniji od njih, Žan-Žak Ruso, bio vatreni kritičar skoro svakog napretka, a da je Deni Didro, urednik najznačajnije prosvetiteljske publikacije, čuvene Encyclopédie, takođe imao ozbiljnih sumnji u vezi sa tom temom (pročitajte njegov „Dodatak putovanju Bugenvilovom“).

Pinker bi takođe morao da prizna da većina prosvetiteljskih filozofa, naročito onih izvan Francuske, razum nije suprotstavljala veri, što bi se iz njegove knjige moglo zaključiti. Oni svakako pobožnost nisu smatrali „generatorom zabluda“, niti su veru u postojanje duše smatrali opasnom. Morao bi da prizna i da nisu samo hrabri ateisti, već i pobožni hrišćani na čelu sa kvekerima, među prvima organizovali otpor najvarvarskijoj evropskoj praksi svih vremena – robovlasništvu.

Istoričari znaju da zapravo nije postojao jedinstven i monolitan „projekat Prosvetiteljstva“ i da se o Prosvetiteljstvu mogu iznositi samo oprezne generalizacije. Odbacujući ovaj oprez, Pinker vrednosti iz 21. veka projektuje unazad na intelektualnu scenu 18. Svoje delo je opisao kao „na dokazima zasnovan pogled na istoriju“, ali pod „dokazima“ on očigledno misli na podatke izražene brojkama. Zar nisu i knjige dokazi?

Istovremeno, on ne uspeva da uoči sličnosti sopstvenog radikalnog optimizma sa nekim razuzdanijim – i zabludnijim – proklamacijama o ljudskoj budućnosti iz perioda Prosvetiteljstva. „Ljudska vrsta… je sposobna za… neograničen napredak… ljudi iz kasnijih razdoblja su beskonačno superiorni u odnosu na ljude iz onih ranijih“. Ovo ne piše Pinker, već Džozef Prisli 1771. „Nema granica unapređivanju ljudskih sposobnosti… ljudska usavršivost je apsolutno neograničena“. Ove reči potiču od Markiza de Kondorsea iz 1793-94. Iako je Ruso pisao protiv ideje napretka, dok su Didro i Volter na nju gledali sa skepticizmom, mnogi drugi philosophes, samouvereno su predviđali prestanak ratova, iskorenjivanje bolesti i širenje slobode na ceo svet. Činjenica da je i nakon više od dva veka malo koja od ovih stvari u potpunosti ostvarena trebalo je da navede Pinkera na razmišljanje, kao što je na to trebalo da ga navede i enormno širenje imperijalizma, eksploatacija domorodačkih naroda širom sveta, pokolji svetskih ratova, Holokaust, atomsko naoružanje i antropogene klimatske promene – sve što je usledilo posle Prosvetiteljstva. Nekoliko meseci nakon svog hvalospeva ljudskoj usavršivosti Kondorse je se ubio u zatvoru, za vreme Jakobinskog terora.

***

Pinkerovi problemi sa istorijom dodatno se uvećavaju kada pokušava da odbrani Prosvetiteljstvo od mnoštva akademskih kritičara koji su tokom vekova ukazivali na neke od njegovih mogućih štetnih posledica. Da li su prosvetiteljski oblici razmišljanja i naučnog istraživanja bili u osnovi modernog biologističkog rasizma i eugenike? Ni najmanje, uverava nas Pinker. To je prosto bila loša nauka.

Nema sumnje da je bila loša. Ali Pinker izbegava da se suoči sa činjenicom da tada to uopšte nije bilo tako očigledno. Zastupnici ovih odvratnih teorija, koje su se koristile kao opravdanje za različite oblike tlačenja, objavljivali su svoje radove u naučnim časopisima i pozivali se na iste standarde razuma i korisnosti na koje se poziva i Pinker. „Nauka“ nije sama od sebe proizvela ove teorije, ali jeste obezbedila novi jezik i nove argumente za opravdavanje nejednakosti i tlačenja, kao i nove načine kategorizovanja prirodnih pojava, koje su mnogi shvatili kao dokaz postojanja nepromenljive hijerarhije ljudskih rasa, polova i sposobnosti. Kasnije opovrgavanje ovih teorija nije se odigralo samo usled prevage bolje nad gorom naukom. Do njega je došlo i zahvaljujući moralnom i političkom aktivizmu koji je naterao naučnike da preispitaju podatke i zaključke koje su do tada uzimali zdravo za gotovo. Opet, do napretka nije došlo zato što su se prosvetiteljski ideali misteriozno proširili društvom, već zato što su se muškarci i žene borili, i neretko umirali, za progresivne moralne vrednosti.

Pinkera najviše iritiraju kritičari nauke, zbog kojih dobija napade populističkog antiintelektualizma svojstvenijeg Foks njuzu nego univerzitetu Harvard. „Intelektualci mrze napredak“, izjavljuje on, očigledno zanemarujući brojne generacije socijalističkih i liberalnih intelektualaca koji su fetišizovali napredak. „Prezir prema industriji je svetinja među… intelektualcima literarnog tipa“, nastavlja on, zanemarujući mnoštvo pisaca i umetnika koji su zapadali u ushićenje pred prizorom sovjetskih fabričkih dimnjaka. On uporno optužuje „intelektualce“ da se prema prosvetiteljskim idealima odnose „sa nezainteresovanošću, skepticizmom, pa čak i prezirom“, kao da dugi niz intelektualaca, od 18. veka pa sve do jednog Jirgena Habermasa, nije posvetio svoje karijere upravo odbrani ovih ideala.

Ali Pinker nije pouzdan kada su u pitanju intelektualci i njihove ideje. Za svoj vodič kroz intelektualni pesimizam, on uzima knjigu pod nazivom Ideja propasti u istoriji Zapada, Artura Hermana, ekstremno desničarskog autora čija je najpoznatija knjiga pohvalna biografija senatora Džozefa Mekartija. Pinker Ničeu pripisuje stavove da je „svaka tvrdnja paradoksalna“ i da „su umetnička dela sredstva tlačenja“, što nas navodi da se zapitamo da li je on uopšte čitao Ničea, ili se oslanjao na sažetke koje pronašao kod Hermana i njemu sličnih autora. (Pinker otpisuje Ničea kao „odbojnog i nekoherentnog“.) On s pravom kritikuje one koji olako iznose osude na račun savremene nauke prethodno se ne potrudivši da je razumeju. Ali on sâm očigledno nije ni pokušao da razume ozbiljne i teške autore poput Mišela Fukoa i Žaka Deride, pošto ih trpa u kategoriju „postmodernističke katastrofe“ i pošto izgleda misli da se njihovo delo može svesti na „relativističko“ odbacivanje istine.

Istina je da intelektualci, baš kao i novinari, ukazuju više pažnje lošim nego dobrim vestima. Pinker tvrdi da oni to čine dobrim delom zbog kognitivne disfunkcije. Ovde se on oslanja na psihološke koncepte „predrasude dostupnosti“ i „predrasude negativnosti“: ljudi neke događaje smatraju verovatnijima ako im primeri takvih događaja padaju na pamet, dok negativni događaji i ideje ostavljaju dublji psihološki utisak nego pozitivni. Ali sama Pinkerova strategija pokazuje da je on pogrešno razumeo ono što novinari i intelektualci zapravo rade. Jedna od njihovih osnovnih dužnosti je upravo identifikovanje problema, zloupotreba i pretnji, kao i rad na tome da javnost i donosioci odluka postanu svesni ovih problema i potraže rešenja za njih. Ako jedno hemijsko postrojenje ispusti opasne otpadne tvari u zalihe vode, dok stotine drugih poštuju ekološke zakone, nije „predrasuda negativnosti“ posvetiti ovom jednom prekršiocu najveći deo izveštaja. Čak iako ovaj izveštaj ostavi utisak kod čitalaca da je problem rašireniji nego što uistinu jeste, ova „predrasuda“ ipak može imati korisne posledice. Ona bi, na primer, mogla da ohrabri formiranje građanskih grupa koje bi nadgledale hemijsku industriju i sprečavale dalje prekršaje. S druge strane, objaviti priču u kojoj bi pisalo da 99 posto hemijskih postrojenja radi sasvim dobro moglo bi ohrabriti neke fabrike da počnu da izvrdavaju pravila.

***

Uz Pinkerov prezir prema intelektualcima i njegovo zanemarivanje društvenih pokreta – nije iznenađujuće što su njegovi politički stavovi svodivi na tehnokratski neoliberalizam. On se uzda u slobodna tržišta i vođstvo prosvećenih naučnika i industrijskih mogula (treba li da nas iznenadi što je Bil Gejts nazvao Prosvetiteljstvo danas „svojom novom omiljenom knjigom“?). Neka bogati gomilaju novca koliko god hoće, sve dok se povećava prihod svih ostalih, a za moć koja se akumulira tokom ovog procesa nemojte da brinete. Kada se radi o javnim politikama uzdajte se u ekspertsku klasu koja veruje jedino u nauku i napredak, a sebe stavlja iznad politike. „Kako bi se javni diskurs učinio racionalnijim“, tvrdi Pinker, „teme treba da budu depolitizovane koliko god je to moguće“.

Ako demonstranti krenu da marširaju ulicama i izvikuju parole tražeći od političara da poštuju volju naroda, onda je potrebna „delotvorna obuka iz kritičkog mišljenja i uklanjanja kognitivnih predrasuda“ koja će omogućiti narodu da prihvati volju eksperata. Pinker nastavlja; „Kada ljudi sa jakim stavovima po pitanju Obamakera ili NAFTA sporazuma treba da objasne u čemu se tačno sastoje ove mere, oni ubrzo shvataju da ne znaju o čemu pričaju i postaju otvoreniji za kontraargumente“. Ovo je razotkrivajuća rečenica. Zašto ljudi sa „jakim stavovima“ ne znaju o čemu pričaju? Da li su „eksperti“ uvek u pravu?

Prosvetiteljstvo danas nije knjiga koja zaslužuje da bude široko čitana, ali baš kao i novi roman Dena Brauna, Poreklo, ona preplavljuje izloge svih knjižara. Začudo, Prosvetiteljstvo danas ima neke sličnosti sa Poreklom. Na primer, obe knjige sadrže duge, bombastične pasaže sa razmišljanjima o odnosu između drugog zakona termodinamike i smisla života. Braun, slobodno interpretirajući delo fizičara Džeremija Inglanda, sugeriše da je život „neizbežan rezultat entropije“: „Život nije smisao univerzuma. Život je prosto nešto što univerzum stvara i reprodukuje kako bi rasuo energiju“. Pinker, s druge strane, veruje da je „najviša svrha života… upotreba energije i znanja za zaustavljanje plime entropije“. Glavni muški junaci u Poreklu su mudri profesor sa Harvarda i dalekovidi tehnološki mogul, a klimaks romana je predavanje nalik TED Talku, u kojem mogul otkriva sudbinu ljudske vrste. Ali dok Poreklo nudi samo prolaznu zabavu, Prosvetiteljstvo danas može imati sasvim stvaran uticaj.

Magazin Tajm je 2004. pisao da Stiven Pinker „kristalizuje jedno intelektualno doba“. Četrnaest godina kasnije, možemo reći da je Pinker u knjigama poput Prosvetiteljstva sada, kristalizovao naše anti-intelektualno doba. Doba u kojem se prečesto smatra da podaci i kodovi imaju prednost nad ozbiljnim kritičkim razmatranjem, i u kojem se bogatstvo humanističke tradicije i moralno motivisanog aktivizma odbacuju u korist navodno nepristrasne naučne i tehnološke stručnosti. Ovakvi stavovi ni na koji način ne potiču iz onog velikog pokreta nastalog u Evropi u 18. veku. Oni nisu „napredak“, bar ne u smislu u kojem su philosophes razumevali ovaj pojam. Philosophes bi zapravo osudili ovakve stavove kao – neprosvećene.

Autor predaje istoriju na Prinstonu. Nedavno je sa Anthony Graftonom objavio knjigu „The West: A New History / Zapad: Nova istorija“.

David A. Bell, The Nation, 07.03.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 21.03.2018.